[1]Kolaž fotografija: Istinomer/Fonet/Wikimedia, koristi se uz dozvolu.
Ovaj članak Tijane Đorđević prvobitno se pojavio na Istinomer-u [2], inicijativi Centra za istraživanje, transparentnost i odgovornost (CRTA [3]) za proveru činjenica. Uređena verzija se objavljuje ovde kao deo ugovora o deljenju sadržaja sa Globalnim glasovima.
Ruska agresija na Ukrajinu počela je 24. februara prošle godine. Od tog trenutka, jedna zemlja je bila „žrtva velikih sila“. Ta zemlja je „pritiskana“, „ucenjivana“, „preterano ubijana“ i ciljana u „organizovanim napadima“. U toj zemlji se vodi rat, ali poseban. A ta država je – Srbija.
Od prvih sati rata u Ukrajini do danas, mediji u Srbiji prošli su različite faze – od tvrdnji da je činjenica da je „Ukrajina napala Rusiju [4],” (engl.) pa sve do nazivanja „specijalnom operacijom“, a ne ratom, do prihvatanja realnosti, ali uz navijanje za režim Vladimira Putina [5] (engl.) i njegove akcije na frontu.
Nijanse pristupa ovom sukobu su se donekle menjale sve do trenutka kada je postalo jasno da se neće brzo završiti i da će se posledice osetiti u ostatku sveta. Srbija je u tom trenutku, prema nacionalnim medijima, postala najveća žrtva ovog rata.
Odgovor na pitanje ko su (opet) bili izvori svih problema koji su nas zadesili prilično je jednostavan. Sjedinjene Američke Države i Evropska unija, prema pisanju srpskih medija, glumile su u novoj sezoni serije „Jureći Srbiju“
„Najteže nam je“
Već u prvoj nedelji rata mediji su ukazivali na „strašan pritisak na Srbiju [6]” da uvede sankcije Rusiji. Poimenično su navedeni „ozloglašeni mrzitelji“ i „politički analitičari takozvane duboke države Evropske unije, ali i Amerike“.
U nizu tekstova objavljeni su detalji „brutalnog bombastičnog govora Zapada protiv Srbije“, a u nekima je posebno naglašeno da se predsednik zemlje, Aleksandar Vučić, „uspešno nosi sa izazovima koji ga okružuju sa svih strana [7].”
Da bi se izbegla opasnost od zaostajanja za svetom, u Srbiji je vrlo brzo počeo specijalni rat. Barem su mediji tako nazvali lažne pretnje bombama [8] upućene osnovnim i srednjim školama, redakcijama i državnim institucijama. Cilj tog specijalnog rata je bio da „parališe Srbiju [9]” i da je „natera da uvede sankcije Rusiji”.
Posebno ili ne, medijima u Srbiji bilo je više nego očigledno da se „rat velikih sila vodi na naš račun [10]”.
Dakle, dok su se vodile borbe u Ukrajini, prolazili smo kroz „pakao [11]”, jer je, prema pisanju medija, „Putinova odluka da uđe u „pravi rat“ dodatno otežala položaj Srbije“. Tih dana je počela „artiljerijska priprema za totalni napad [12]” na Srbiju, jer su pritisci bili „najveći od NATO bombardovanja 1999. godine”.
Da su „pritisci na Srbiju počeli da poprimaju ogromne razmere [13]” posle skoro osam meseci rata u Ukrajini, zaključak je i televizijskih emisija. Zapad je tada prešao na „vojne metode” kako bi „stegnuo obruč oko naše zemlje [14]” kako su mediji definisali „incidente sa bespilotnim letelicama” primećene iznad Merdara i u Raškoj oblasti.
Što se tiče najuticajnijih nacionalnih medija, svi „udari na Srbiju“ imali su dva cilja — uvođenje sankcija Rusiji [15] i istovremeno priznanje [16] nezavisnosti Kosova [17]. Pred gotovo svim akcijama Brisela i Vašingtona stavljen je znak neprijateljstva, a njihovi zvaničnici su svoja očekivanja objašnjavali i kroz analizu spoljnopolitičkog kursa Srbije i tokom poseta Beogradu.
Lažni pritisci
Čak i ako se na momente činilo da „pritisci“, kako ih nazivaju srpski mediji stižu i sa istoka [18] (engl.), odnos prema režimu Vladimira Putina je ostao isti. Prijateljski narativ je nakratko utihnuo kada je predsednik Rusije povukao paralelu između Kosova i samoproglašenih republika u Donjeckoj i Luganskoj oblasti.
„Putin, koga smatramo velikim prijateljem, pokazao je svoje pravo lice i svojom izjavom naneo štetu interesima Srbije u vezi sa Kosovom“, pisali su mediji [19], navodeći da je ruski predsednik „zabio nož u leđa Srbiji“.
Izjave ruskog ambasadora u Beogradu Aleksandra Bocan-Harčenka nikada nisu okarakterisane kao pretnje, čak ni kada je ruski diplomata rekao da bi uvođenje sankcija „moglo da naškodi ekonomiji i socijalnoj sferi Srbije“.
„Ekonomija Srbije je veoma povezana, u pozitivnom smislu, sa Rusijom. Svi razumeju da bi antiruske sankcije dovele do velike štete po ekonomiju i društvo“, rekao je Bocan-Harčenko u intervjuu [20] dnevnom listu „Izvestija“, koji su preneli [21] srpski nacionalni portali.
Detektor za medije koji su „pretnja Srbiji”, a koji su bliski vlasti nisu prepoznali ovu izjavu kao relevantnu.
S druge strane, proruska osećanja ostaju primetna čak iu tišini. U stvari, kada Zapad nešto očekuje, on Srbiji „lomi kičmu“.Kada Rusija nešto očekuje, rukovodstvo Srbije se ponaša očekivano, a većina medija potpuno ignoriše situaciju.
To je bio slučaj i sa učešćem Srbije na Prvom parlamentarnom samitu Međunarodne Krimske platforme. Tokom susreta sa predsednikom Skupštine Srbije, Vladimirom Orlićem, Bocan-Harčenko je „izrazio očekivanje da delegacija Narodne skupštine Republike Srbije neće učestvovati na Samitu“.
Za razliku od drugih očekivanja, ruska su u potpunosti ispunjena jer srpska delegacija, uprkos zvaničnom pozivu, nije učestvovala na Samitu sa kojeg su poslate poruke podrške Ukrajini.
Detalji razgovora Orlića i Bocan-Karčenka kasnije su objavljeni u skupštinskoj noti, a potom i na portalu N1 [22]. Najveći medijski branioci „samostalne spoljne politike Srbije“ i „srpskih interesa“ tada su imali bolje poslove.
Dakle, rat u Ukrajini je samo ogolio način izveštavanja koji je svojstven srpskim mejnstrim medijima. Zapravo, prema podacima praćenja medija CRTA-e [23], antizapadni narativ koji je dominirao u prethodnih pet godina dodatno se intenzivirao od početka rata u Ukrajini. Odnos pozitivnih i negativnih medijskih izveštaja o Evropskoj uniji i SAD 2022. godine je 1 prema 15, dok je ovaj odnos suprotan kada je u pitanju Rusija, gde je odnos pozitivnih i negativnih izveštaja dva prema jedan.
Sve u svemu, za najpopularnije medije u Srbiji, rat u Ukrajini bio je samo još jedan razlog da se Srbija stavi u ulogu žrtve. A ova tema je korišćena za paniku i izazivanje straha, kao i za već ustaljenu praksu antagonizacije Zapada, posebno Evropske unije.