[1]Prolaznici i leš izgladnelog čoveka u ulici u Harkovu, Ukrajina, SSSR, 1932. Fotografija u javnom vlasništvu [2] Aleksandra Vinerbergera — Eparhijski arhiv Beča (Diözesanarchiv Wien)/BA Innitzer, preko Vikipedije.
Mnogi Ukrajinci su obeležili 90. godišnjicu Holodomora [3] tako što su podelili uspomene koje su prenele njihove porodice o iskustvu veštačke gladi u Sovjetskoj Ukrajini od 1932. do 1933. godine koja je ubila milione Ukrajinaca. To me je navelo da se zapitam koliko je svet u to vreme bio obavešten o tome.
Holodomor, termin koji se može prevesti kao „masovno ubistvo glađu“, bio je deo šire gladi koja je pogodila glavne oblasti za proizvodnju žitarica u Sovjetskom Savezu [4], uključujući Kuban [5] u južnoj Rusiji, Kazahstanu i Kavkazu. Međutim, akcije moskovskog režima uključivale su represivno ciljanje na ukrajinsko seljačko stanovništvo i uskraćivanje hrane, što je navelo naučnike i vlade da to klasifikuju kao genocid. Prema Enciklopediji Britanika [6], „od procenjenih pet miliona ljudi koji su umrli u Sovjetskom Savezu, skoro četiri miliona su bili Ukrajinci“.
Pre novembra ove godine, Ukrajina [7] i još 14 zemalja [8] priznale su Holodomor kao čin genocida nad Ukrajincima od strane totalitarnog režima Josifa Staljina. Do 90. godišnjice ove godine, to su učinile i Nemačka, Irska, Moldavija, Rumunija, Brazil, Češka i Vatikan, kao i beloruska opozicija u egzilu, čime je taj broj povećan na 22.
Namerne represivne mere koje su bile usmerene na Ukrajince u SSSR-u 1932. i 1933. uključivale su prisvajanje ukrajinskog žita<, uz zatvaranje granice između ukrajinske SSR i drugih sovjetskih republika i zabranu transporta hrane u određena područja.
U Ukrajini se svake četvrte subote novembra obeležava Dan sećanja na Holodomor [9]. Međutim, sećanje na Holodomor nije uobičajeno van Ukrajine. Stoga su mnogi Ukrajinci koristili društvene mreže kao način za podizanje svesti, posebno zato što tekuću rusku agresiju na njihovu zemlju vide kao nastavak iste imperijalne represije.
Novinarka Margo Gontar je, na primer, objasnila kako je njen pradeda u svojim čizmama krao žito iz magacina da bi prehranio porodicu: Moj pradeda Mikola je bio visok i zgodan čovek. Kada su Sovjeti započeli Holodomor – uzimali hranu od Ukrajinaca, izgladnjivali nas – Mikola je dobio posao u skladištu žita. Svaki put kada bi išao na posao, obuvao je široke čizme i šetao po magacinu. — Margo Gontar 🇺🇦 (@MargoGontar), 26.11. 2022
Moj pradeda Mikola je bio visok i zgodan čovek. Kada su Sovjeti započeli Holodomor – uzimali hranu od Ukrajinaca, izgladnjivali nas – Mikola je dobio posao u skladištu žita. Svaki put kada bi išao na posao, obuvao je široke čizme i šetao po magacinu.
— Margo Gontar 🇺🇦 (@MargoGontar) 26.11. 2022 [10]
Drugi izveštaji navode kratke, srceparajuće odlomke iz porodičnih usmenih priča.
levkin (@levkin35239116), 25.11.2022; #Holodomor – Najmlađi brat moje bake umro je bez hrane. Njegov tata, moj deda, otišao je u Moskvu iz Ukrajine po hranu za svoju ženu i petoro dece. Kada se vratio, njegov sin Vasilij je već bio umro. Bio je najmanlađi, najslabiji. Nikad ti neću oprosti, Rusijo
#Holodomor [11] Najmlađi brat moje bake umro je bez hrane. Njegov tata, moj deda, otišao je u Moskvu iz Ukrajine po hranu za svoju ženu i petoro dece. Kada se vratio, njegov sin Vasilij je već bio umro. Bio je najmanji, najslabiji. Nikad ti neću oprosti, Rusijo
— levkin (@levkin35239116) 25.11.2022 [12]
S druge strane, istoričar Taras Bilous ponudio je „nekonvencionalnu“ priču o tome kako je otac njegove ruske bake prokrijumčario vreću žita iz Lipecke oblasti u Rusiji u Donbas u Ukrajini. Taras Bilous (@ahatanhel), 26.11.2022: Danas je Dan sećanja na Holodomor. Verovatno većina Ukrajinaca (sa izuzetkom Zapadne Ukrajine, koja tada nije bila u sastavu SSSR-a) ima porodičnu priču o Holodomoru. I ja, ali malo nekonvencionalnu. 🧵
Danas je Dan sećanja na Holodomor.
Verovatno većina Ukrajinaca (sa izuzetkom Zapadne Ukrajine, koja tada nije bila u sastavu SSSR-a) ima porodičnu priču o Holodomoru. I ja, ali malo nekonvencionalnu. 🧵 pic.twitter.com/RQYBVed5wC [13]
— Taras Bilous (@ahatanhel) 26.11.2022 [14]
Čitajući ova svedočanstva, počeo sam da se pitam šta su moji preci koji su živeli 1930-ih znali ili su mogli znati o ovim događajima. Nisam mogao da dobijem izveštaje iz prve ruke od svojih baka i dede, pošto su svi pokojni, pa sam odlučio da potražim arhivirane primerke novina iz tog perioda koje su bile dostupne u Kraljevini Jugoslaviji, koristeći onlajn arhivu Narodne biblioteke Srbija [15].
Sumnjam da ih je neko od mojih deda i baka čitao u to vreme jer su oni bili deca 1932. godine, ali mislim da odražavaju svest javnosti u jugoslovenskoj medijskoj sferi na početku gladi.
Prvi takav članak [16], sa naslovne strane lista Vreme iz Beograda objavljen 30. novembra 1932. godine, dovoljno je kratak da se ponovo objavi u celini.
Ужасна глад у Совјетској Русији
Глад је већа од оне 1921 године
Варшава, 29 новембра. — Пољски листови објављују онеспокојавајуће вести о глади у Русији. Садашња глад, у погледу ужаса, надмаша глад иѕ 1921 године. Цене намирница скачу из дана у дан, и достижу већ фантастичне бројеве. Пола килограма масла продаје се данас ѕа 20 рубаља (400 динара), кило сапуна за 20 рубаља, четврт литра млека за четири рубље…
Чак и страни инжињери пате од ове несташице, јер се у провинцији ништа не може купити, чак ни са страним валутама. Ова ситуација изазвана је нарочито отпором сељака против политике совјетске владе.
По пољским листовима странци говоре нарочито о запуштеном стању земљорадничке културе. Сама „Правда“ бележи, да је коров по њивама у Кавказу висок преко једног метра. (Време)
Treba napomenuti daje svest o kontekstu sovjetske Rusije, uključujući glad iz 1921–1922 [17] kao rezultat ruskog građanskog rata [18], bila prilično visoka u Jugoslaviji, koja je u to vreme dala utočište preko 40.000 izbeglica [19] ili beloruskih emigranata [20] koji su izbegli komunističku vlast tokom ranih 1920-ih.
Cene navedene u članku su ogromne, čak i ako se uzme u obzir da je zvanični kurs sovjetske valute uvek precenjivao rublju. „Njujork tajms“ od 31. decembra 1931. beleži da „rublja nominalno vredi 50 centi“. Koristeći kalkulator inflacije [21], dobijamo nominalnu vrednost jedne 1932 rublje kao oko 11 USD u današnjem novcu. Dakle, cene navedene u članku, prilagođene inflaciji, bile bi sledeće: 1 kilogram ulja oko 440 USD, 1 kilogram sapuna, 220 USD, 1 litar mleka, 176 USD.
„Strani inženjeri“ pomenuti u članku bili su glavni faktor u SSSR-u u to vreme. Industrijalizacija koja je bila prioritet Staljinovog režima oslanjala se na uvezeno znanje i tehnologiju sa Zapada, uključujući i produženi boravak američkih stručnjaka angažovanih na izgradnji sovjetskih fabrika.
Glavni razlog za Holodomor bila je potreba SSSR-a da poveća izvoz žitarica kako bi stekao čvrstu valutu da plati stranim kompanijama za takav uvoz, posebno onih vezanih za izgradnju vojno-industrijskih postrojenja.
U svom broju od 1. januara 1933. godine, u članku sa senzacionalističkim naslovom „Građanski rat u Rusiji“, koji se poziva na nemačke novine, Vreme je izvestilo [22] da su seljački nemiri prešli nivoe „nezadovoljstva“, „pobune“ ili „ustanka“.
Реон је цео југ и југоисток совјетске Уније. Званични назив овога што се тамо одиграва јестее борба против кулака. Међутим за све је јасно да су то не кулаци већ баш колхозници, тј. они сељаци који су вођени самом совјетском влашћу. И сада се совјетска власт ухватила у коштац са њима борећи се за свој даљи опстанак и живот!
Узроци су сасвим јасни: потпуна пропаст економске политике. Виљем Штајн, добро обавештени московски дописник „Фосише цајтунг“ пише: „Пропаст социјалистичке земљорадње више се не може оспоравати“. Исто тако добро обавештени „Социјалистички весник“ доноси чланак под насловом „Ишчезла је друга Пјатилетка“ и ту позивајући се на совјетску штампу прича о томе како се после „свечаних фанфара за време припрема друге пјетилетке” та реч потпуно изгубила из стубаца совјетских новина.
Пропаст на пољопривредном фронту и пропаст на индустријском фронту!
Зар то нису озбиљни узроци грађанског рата?
Članak zatim pruža detalje o kaznenoj ekspediciji koju je preduzeo sovjetski režim, na čelu sa iskusnim boljševikom i dugogodišnjim članom Centralnog komiteta [23] member, Anastasom Mikojanom [24] (1895–1978).
Сада су један део Украјине на левој обали Дњепра, затим Донски округ и Кубањ где је устало неколико хиљада козака, Вороњешка и Курска губернија, доњи ток Волге, северни Кавказ и Закавказје стављени под власт трупа ГПУ које се боре против оних који “искривљују партијску линију”. Целокупна ова војска била је под командом Микојана, чији се штаб, као и у добро старо време, налазио у нарочитој железничкој композицији. На расположењу “главнокомандујућег” било је око 20.000 комуниста, чланова партије, окривљених због проневера, крађа и сличних дела, хтела им се пружити могућност да својом ревношћу и добром службом оперу своје раније грехе, и да се истакну у борби за “социјалистичку отаџбину”.
Са овом војском тренираних чекиста и злочинаца – комуниста, Микојан је почео свој посао “умиривања” на простору већем но што је цела Средња Европа.
Odmazde su bile toliko oštre da su podstakle kolektivni protest svih, Komunističke partije i administrativnih institucija Stavropoljske provincije [25]. Nakon što su trupe GPU pogubile 200 članova kolhoznika Komsomola [26], stanovništvo Nogajske stepe [27] (na Severnom Kavkazu, danas južna Rusija) pokušalo je da nabavi bilo kakvo oružje kako bi dočekalo napredovanje Mikojanove kaznene ekspedicije, postavljajući zasede. Otpor je uključivao i atentat na šefa GPU u Tiflisu, odnosno Tbilisiju [28], glavnom gradu Gruzije.
[29]Naslovna strana beogradskog dnevnog lista Vreme od 1. januara 1933. sa člankom „Građanski rat u Rusiji“. Slika prema digitalizovanim novinama Srpske narodne biblioteke. Javni domen.
Prema članku iz Vremena, Moskva je pokušala da smiri tenzije slanjem Andreja Bubnova [30] (1883–1937) da preuzme kontrolu. On je pogubio ili uhapsio neke od najozloglašenijih Mikojanovih potčinjenih, dok je Pravda okrivila lokalne zvaničnike Komunističke partije za „neuspeh opšte politike, neuspeh petogodišnjeg plana i kolektivizaciju“.
Na kraju, autor članka A.R.K. Parfenov napominje da se očekuju „čistke“, jer radnici i redovni članovi Komunističke partije stisnutih zuba sanjaju o potrebi za „jakom rukom“ koja će promeniti pravac On je napomenuo da je retorika slična onoj pre početka Oktobarske revolucije [31] i da je komunističko rukovodstvo uplašeno u iščekivanju velikih promena.
Dva članka u ovom postu nude samo uvid u situaciju, a bilo bi potrebno mnogo daljeg istraživanja da bi se stekla potpuna slika o tome koliko je svet izvan Sovjetskog Saveza znao o užasnim događajima iz 1930-ih. Procenjuje se da je Holodomor u početku imao sedam do 10 miliona žrtava [32] izglađivanja, ali i naknadnih posledica. Na prvi pogled se čini da se u međunarodnoj štampi nije govorilo o aspektima etničkog čišćenja i genocida.
Staljinističke čistke [33] na koje je upozoravao drugi članak, i sistem Gulaga [34] koji je bio operativan do 1950-ih, direktno su ubili preko milion do dva miliona ljudi (uključujući komandanta Bubnova 1937).
Razumevanje i pamćenje ovih događaja je suštinski prvi korak ka sprečavanju reprize sličnih užasa, posebno u vreme kada moskovski režim ponovo krade ukrajinsko [35] žito.