Lamija Mognije govori na Disruption Network Lab, snimak ekrana sa njihovog YouTube kanala.

Današnjim diskursom o mentalnom zdravlju i dalje uglavnom dominiraju zapadnocentrični koncepti i rečnik. Može li politika preživljavanja ponuditi nove puteve za suočavanje i razgovor o mentalnim stanjima?

Globalni Glasovi su razgovarali sa Lamijom Mognije, libanskim psihologom, socijalnom radnicom i antropologom kako bi analizirali i dekonstruisali elemente mejnstrim narativa o mentalnom zdravlju. Intervju je održan u Berlinu krajem novembra 2022. godine tokom Disruption Network Lab konferencije „Ludilo. Borba za pravdu u mentalnom zdravlju“. Obe organizacije redovno učestvuju u događajima koji rasvetljavaju globalna pitanja ljudskih prava, slobode izražavanja i socijalne pravde.

Jedna od binarnosti koja se često koristi u dominantnom diskursu o mentalnom zdravlju je opozicija između traume i otpornosti, nešto što Mognije smatra previše reduktivnim i zahteva da se ponovo razmotri, kako objašnjava:

Trauma je postala globalni termin za razumevanje patnje, posebno u humanitarizmu gde je u potpunosti inkorporirana, počevši od 1970-ih u kontekstu nasilja i sukoba u Evropi i drugim mestima. U ovom narativu, trauma je postala nekakav univerzalni i očekivani način na koji doživljavamo patnju. Ona se shvata kao nešto što narušava naš svakodnevni život i svet kakav poznajemo. Nasilje se tako shvata kroz traumu. Znakovito je da su trauma, kao i otpornost, dva pojma koja istorijski proizlaze iz vojnih istraživanja o izgradnji boljih vojnika.

Takva pojednostavljena opozicija ne uspeva da obuhvati druge oblike patnje, kako ona ističe:

Kada se koristi u humanitarizmu za razumevanje tela izbeglica ili tražilaca azila, binarnost trauma/otpornost svodi patnju na ove dve kategorije. Ipak, patnja je mnogo komplikovanija od toga. Stoga nema objašnjenja za iskustvo svakodnevnog nasilja. Na primer, u slučaju Libana i njegovih brojnih ratova, ljudi često žive u očekivanju da rat može ponovo da počne u bilo kom trenutku: to nije traumatično u smislu da narušava svakodnevni život, ali i dalje stvara mnogo patnje. Dakle, pitanje je, kako da zamislimo nešto što nije ni trauma ni otpornost?

Liban je zemlja koja je iskusila građanske ratove, strane intervencije, masovni dolazak izbeglica od 1975. godine, a suočava se sa velikom ekonomskom krizom nakon eksplozije u luci u Bejrutu u avgustu 2020. godine koja je momentalno ostavila 300.000 ljudi bez krova nad glavom. Globalni Glasovi su pitali Mognije kako je ovo iskustvo rata i njegovih posledica priznato u libanskom društvu:

Vidim mnogo transformacija u političkom diskursu o mentalnom zdravlju. Pre svega, Liban je zemlja mešovitih kultura, sa otomanskim periodom i bogatom razmenom sa evropskim i američkim iskustvima, bilo putem misionara, bilo francuskim kolonijalizmom koji oblikuje naš sopstveni diskurs. U Libanu se nalazi najstarija bolnica za azil, Libanska bolnica za mentalne i nervne poremećaje koju su početkom 20. veka osnovali kvekerski misionari, gde sam sprovela mnoga svoja arhivska istraživanja.

Takođe primećujem generacijsku promenu: ljudi mojih godina koji su doživeli građanski rat [1975–1990] ne bi otišli ​​kod psihologa. Ali moji studenti na Američkom univerzitetu u Bejrutu, koji su rođeni posle rata, govore o svojoj dijagnozi i koriste jezik psihoterapije. Francuska i američka psihijatrija i psihologija su veoma prisutne u njihovim životima, ali je važno napomenuti da su danas i one mnogima postale nedostupne s obzirom na to koliko su postale skupe.

Treba pomenuti i mediteransku tradicionalnu biljnu medicinu, koju moja porodica i ja koristimo i na koju se oslanjamo kod različitih bolesti, uz akupunkturu. Dakle, imamo mešavinu različitih praksi i tradicija lečenja.

U svom istraživanju o libanskom iskustvu oružanog sukoba, Mognije je identifikovala nešto što definiše kao „odsustvo traume“ koje ilustruje ograničenja binarnosti trauma/otpornost:

Prvo pitanje koje sam sebi postavila kao studentkinja doktorskih studija bilo je: kako to da ova razlika seže u 1982. [godinu izraelske invazije na Liban] kada, s jedne strane, postoji proliferacija slučajeva PTSP-a među izraelskim vojnicima, civilima i medicinskim sestrama; a na libanskoj strani, odsustvo traume — izraz koji koristim provokativno. PTSP je — još jednom — psihijatrijski termin koji uglavnom potiče iz američkog rata u Vijetnamu, i donosi pitanje krivice, koju, čak i u najnovijim ratovima, američki vojnici koji pritiskaju dugmad za napade dronovima kažu da doživljavaju. U Libanu je „šumud“ (palestinski koncept koji se delimično odnosi na otpornost) evociran da bi se objasnilo ovo odsustvo traume, ali to na kraju esencijalizuje ljude u Libanu kao one koji ništa ne osećaju, kako kažu „Mi ne patimo zbog vaše invazije, mi joj se samo opiremo“.

Ovo odsustvo ili možda nečitljivost traume ima posledice na to kako mentalno zdravlje formulišu međunarodne organizacije koje ne uspevaju da prilagode svoje modele nezapadnjačkim kontekstima i ponavljaju iste greške u svojim odgovorima, kako ističe Mognije:

Posle julskog rata 2006. godine Svetska zdravstvena organizacija (SZO) je zatražila od libanske vlade da otvori centre za lečenje PTSP-a, ali niko nije došao. Psihijatri, globalni i lokalni, suočavali su se sa poteškoćama u pronalaženju traumatizovanih ljudi jednostavno zato što se trauma nije manifestovala u diskursu koji bi mogli da prepoznaju. Ja sam lično doživela taj rat i sećam se da mi je najviše pomagalo to da provedem celu noć sa prijateljima zbijajući šale o ratu, o strašnim stvarima koje mogu biti užasne kao i smešne.

Drugo pitanje sa kojim se suočavamo kao društvo je brisanje patnje i želja da se sve ponovo izgradi na isti način kao što je bilo pre rata 2006. godine. Ovo zapravo skriva nasilje i pojačava odsustvo traume.

Ništa od tog iskustva se, nažalost, ne pretvara u naučenu lekciju: globalni humanitarizam se i dalje vraća sa istim pristupom iz udžbenika, a kada inkorporira alternativne načine u globalnu psihijatriju, pobrine se da nikada ne bude osporen predstavljanjem projekata kao zasnovanih na zajednici, dok zapravo u većini slučajeva oni to nisu. Ovde zaista moramo da prevaziđemo hijerarhiju odozgo-nadole.

Ako međunarodne organizacije generalno ne uspeju da prihvate promene u svom razumevanju problema mentalnog zdravlja i odgovorima na njih, da li mogu postojati istinski alternativni i moćni narativi? Jedan neočekivani izvor mogla bi biti naučna fantastika, posebno rad inovativne afrofuturističke spisateljice Oktavije Batler, prema rečima Mognijeove:

Batlerovu sam otkrila 2015. godine kada sam bila deo feminističkog kolektiva u Bejrutu koji me je zamolio da donesem neke od njenih knjiga iz SAD. Nisam je poznavala pa sam je čitala na letu za Bejrut. Njeno pisanje pomoglo mi je da vidim drugačiji put ka politici preživljavanja. Bila sam toliko inspirisana njenim načinom opisivanja toga kako živimo i prilagođavamo se nasilju da sam napisala jedan intiman članak o tome.

Napisala sam: „Batler je inspirisala moje razmišljanje o tome kako da budem fleksibilna u katastrofi, da se popravim i da je preživim – sve ovo u okviru temporalnosti svakodnevice – kako da se promenim i transformišem, umesto da se bavim posledicama događaja. Ovo privilegovanje činjenja umesto patnje otvara našu kritiku prema generativnim i materijalnim načinima čitanja nasilja i katastrofe. Prebacuje fokus na budućnost umesto na prošlost-sadašnjost. Prošlost postaje ne samo bolan i traumatizirajući događaj koji zahteva isceljenje, već i mesto za duboko zajedničko znanje, učenje i resurse koje možemo da koristimo.“

Kako ju je tada naš kolektiv zvao, Batler je proročica naše budućnosti.

Intervencija Mognijeove na Disruption Network Lab takođe se može pogledati ovde.