Umetničko delo autorke Mariam A., koristi se uz dozvolu.
Svetsko prvenstvo u Kataru ponovo je ukazalo na stvarnost radnika migranata: pojavile su se priče o smrti, povredama i opasnim uslovima rada za one koji su izgradili infrastrukturu za ovaj događaj.
List Gardijan [1] navodi da je broj smrtnih slučajeva radnika migranata u poslednjoj deceniji od dodele Svetskog prvenstva iznosio 6500. Ovaj izveštaj skreće pažnju na važna pitanja u vezi sa eksploatacijom radnika migranata od strane kako javnih tako i privatnih poslodavaca.
Fokus na građevinske radnike, međutim, učinio je nevidljivom u javnom sećanju još jednu značajnu grupu – migrante koji rade u domaćinstvu. Radnice iz južne i jugoistočne Azije i Afrike čine skoro 17 odsto [2] od 41,4 miliona migranata u zemljama Zaliva, i uglavnom nalaze posao u sektoru kućnih poslova. Samo u Kataru ima 1.800.000 ovih radnika.
Međunarodni dan migranata [3] je povoljan trenutak da se pozove na uklanjanje strukturalnih problema koji su u osnovi eksploatacije radnika i da se istaknu putevi za ponovno uspostavljanje njihove moći.
Sistem Kafala [4] je imigracioni režim koji predstavlja osnovu uslova prinudnog rada, i koji reguliše ugovore o radu za imigrante u većini zemalja Zaliva, sa izuzetkom Iraka. Ovaj sistem vezuje radni i imigracioni status radnika i slobodu kretanja poslodavcima, što propagira prisilni rad i potkopava moć radnika.
Kafala je odličan primer eksploatatorskih i restriktivnih viznih režima koji regulišu privremeno sezonsko ili vezano zapošljavanje i u drugim kontekstima, što dovodi do situacija poput trgovine migrantima [5].
Globalna alijansa protiv trgovine ženama [6] (GAATW) ukazuje na oblike zlostavljanja i uslove prisilnog rada koje omogućavaju restriktivni vizni režimi u zemljama kao što su Sjedinjene Države [7], na primer.
Prema sistemu Kafala, radnici mogu biti deportovani ako napuste posao bez pismene dozvole poslodavca. Radnici takođe ostaju potpuno zavisni od poslodavca u obnavljanju vize, što im praktično ukida pravo da odlučuju gde žive ili rade. To znači da radnici imaju vrlo malu moć da pronađu alternative lošim platama ili uslovima rada. Pored toga, radnici su izloženi [8] čestim krađama zarada, neisplaćivanju zarada i prekomernom radu bez ikakvog odsustva u toku sedmice ili redovnih pauza tokom celog dana.
U mnogim slučajevima poslodavci pri ulasku oduzimaju lična dokumenta kao što su pasoši, pa čak i ograničavaju pristup mobilnim telefonima i kontakt sa porodicama, što ozbiljno ograničava nezavisnost radnika. Radnici koji obavljaju kućne poslove su posebno ranjivi zbog prirode svog posla, koji je u privatnim kućama poslodavaca.
S obzirom na kulturu nekažnjivosti koja okružuje takvo zlostavljanje i krivični progon radnika koji „beže“ iz domova svojih poslodavaca, poslodavci gotovo da nemaju nikakvu odgovornost.
Revolucionarna studija [9] koju je sprovela Egna Legna [10], organizacija radnika migranata sa sedištem u Libanu, pokazala je da se 68 odsto radnika u njihovom uzorku od skoro 1.000 radnika migranata koji rade u domaćinstvima u zemlji suočilo sa najmanje jednim iskustvom seksualnog uznemiravanja. Počinioci su najčešće bili poslodavci (70 odsto prijavljenih slučajeva), kao i prijatelji i rođaci poslodavaca (40 odsto).
Radnicima je bio uskraćen pristup pravdi, a nekolicina radnika iz studije koji su se obratili organima za sprovođenje zakona je bila odbijena ili su zamoljeni da budu oprezni ili čak pobegnu. Neverovatno zlostavljanje uz slabu podršku lokalnih vlasti, pored toga što su odsečeni od porodica, ima ozbiljan uticaj na mentalno zdravlje radnika – nekoliko ispitanika u studiji je razmišljalo o samopovređivanju ili samoubistvu.
Još jedna upečatljiva realnost je fetišizacija i zlostavljanje crnih radnika migranata. Radnici koji potiču iz afričkog regiona redovnije prijavljuju [11] različite oblike fizičkog, verbalnog i seksualnog nasilja nego radnici iz drugih zemalja.
Imigracioni režimi zemalja porekla takođe imaju ulogu u povećanju ugroženosti radnika. Etiopija je, na primer, zabranila [12] raspoređivanje radnika koji obavljaju kućne poslove u zemlje Zaliva, iako ih agenti i dalje ilegalno regrutuju i zapošljavaju. Radnici su primorani da uđu u zemlje Zaliva preko viza za posetioce i da prekorače dozvoljeni boravak, što ih izlaže daljoj eksploataciji od strane agenata, poslodavaca i lokalnih vlasti.
GAATV primećuje [13] da politike koje ograničavaju kretanje žena kao opravdanje za smanjenje trgovine ljudima guraju radnike ka ilegalnim putevima migracije. Za žene migrante, migracija može ponuditi nezavisnost [14], jer njihove mogućnosti da zarade za život u matičnim zemljama mogu biti ograničene rodnim normama i drugim faktorima. Potrebni su nam sistemi koji štite prava radnika više od sistema koji imaju za cilj da u potpunosti zaustave migraciju.
Katar je postao jedna od prvih zemalja koja je reformisala [15] sistem Kafala 2020. godine, sa ciljem da smanji apsolutnu kontrolu koju poslodavci imaju nad pravnim statusom radnika migranata u zemlji. Radnici u Kataru više ne moraju da dobijaju sertifikate o nepostojanju prigovora od svojih poslodavaca pre nego što promene posao pre isteka ugovora, što je i dalje slučaj u drugim zemljama.
Reforme su takođe postavile višu minimalnu platu za sve radnike, čime je Katar tek druga [15] zemlja u Zalivu posle Kuvajta u kojoj su minimalne zarade regulisane. Ova zemlja je takođe usvojila zakon o radnicima u domaćinstvu 2017. godine, sa odredbama o ugovorima o radu, radnom vremenu i penzijama.
Međutim, kako ističe [16] Međunarodna federacija radnika u domaćinstvu, primena ovih zakona i reformi je i dalje prilično loša – više od polovine zahteva za promenu zaposlenja se i dalje odbija. Sindikat je uputio poziv vladi Katara da radi sa grupama radnika migranata na sprovođenju reformi.
Organizovanje radnika je jedan od primarnih puteva za prekid ovih ciklusa izolacije i zlostavljanja. Sindikati i neformalni radnički kolektivi uspeli su da steknu uporište uprkos tome što je Kafala sistem uskraćivao slobodu udruživanja. Sindikati i dalje nisu u mogućnosti da se registruju i steknu prava na kolektivno pregovaranje uprkos podizanju svesti među radnicima i pružanju osnovnih usluga kao što su pravno zastupanje i reagovanje na krizne situacije. U većini zemalja Saveta za saradnju arapskih država Zaliva (GCC) i nekoliko jurisdikcija širom sveta, radnici u domaćinstvu su eksplicitno isključeni [17] iz zakona o radu i socijalne zaštite.
Postoje jasni putevi za vraćanje moći i dostojanstva radnicima.
Prvo, reforma i ukidanje sistema Kafala su neophodni da bi se razdvojio imigracioni status od statusa zaposlenja. Radnici u domaćinstvu moraju biti uključeni u okvire nacionalnog zakona o radu uz adekvatnu zaštitu minimalne zarade, radnog vremena i uslova rada, kao i socijalne zaštite.
Radnici u domaćinstvu takođe moraju biti uključeni u nacionalni zakon o seksualnom uznemiravanju, kao što je Zakon 205 u Libanu, koji je nedavno usvojen da zaštiti radnike od nasilja na radnom mestu ali ne pruža dodatne garancije radnih prava kako bi se osigurala zaštita radnika u domaćinstvu.
Drugi deo reforme treba da bude usmeren na zakone o imigraciji u zemljama porekla, uključujući ukidanje diskriminatornih zabrana [18] migracije, programe reintegracije radnika povratnika i potpisivanje bilateralnih sporazuma za zaštitu prava radnika.
Ostali zahtevi koji se mogu ostvariti uključuju podršku radnicima koji se suočavaju sa zlostavljanjem preko lokalnih ambasada zemalja porekla i pristup pravdi preko obučenih službenika radnog prava i policije.
Od vitalnog je značaja da se ratifikuju globalni standardi u vezi sa migracijama, uključujući Protokol iz 2014. godine uz Konvenciju o prinudnom radu iz 1930. godine [19], i Konvencije 189 o radnicima u domaćinstvu [20] i 190 o eliminaciji nasilja i uznemiravanja [21].
Iznad svega, ove reforme zahtevaju pomak od imigracionih režima koji imaju za cilj da kazne radnike koji beže od razornih ekonomskih uslova ka sistemima koji promovišu sigurne migracione rute i obnavljaju moć radnika.