Slika sa YouTube kanala France 3 Occitanie koja prikazuje dvojezičnu oksitansko-francusku školu.

Francuska, sa preko 20 regionalnih jezika, oduvek je bila višejezična zemlja, ali njena centralna vlada i dalje nerado prepoznaje i u potpunosti prihvata takvu raznolikost. U intervjuu za Globalne glasove, jezički stručnjak i aktivista Mišel Feltin-Palas objašnjava razloge za ovo oklijevanje.

Feltin-Palas je novinar francuskog nedeljnika L’Express, gde objavljuje bilten posvećen jezičkoj raznolikosti Francuske. Takođe je autor nekoliko knjiga posvećenih ovoj temi, uključujući njegovu najnoviju, “Sauvons les langues régionales” („Sačuvajmo regionalne jezike”), u kojem analizira istorijske i političke razloge koje je iznela francuska vlada za ograničavanje priznavanja onoga što se zvanično naziva “langues régionales” („regionalni jezici”). Knjiga navodi 20 jezika koji su se istorijski govorili u današnjoj metropolitanskoj Francuskoj.

Feltin-Palas je otkrio izvore ovog straha od jezičke raznolikosti od strane francuskih državnih institucija, posebno u oblasti zakonodavstva i obrazovanja:

La France est un pays qui pourrait ne pas exister. A priori, il n’y avait aucune raison pour qu’un Alsacien se retrouve un jour dans le même État qu’un Basque, un Corse et un Auvergnat. Le pouvoir central a donc toujours craint que ces cultures diverses ne débouchent sur des revendications séparatistes. En conséquence, il a cherché à imposer une langue unique, le français. Quant aux cultures locales, elles sont réduites à de simples folklores et bannies de l’école. « Uniformiser constitue un excellent moyen pour mieux diriger un pays aussi vaste et divers que la France », souligne l’historien Olivier Grenouilleau (Nos petites patries, Gallimard).

Pendant longtemps, la diffusion de la langue française dans des territoires où elle n’était pas parlée a été perçue comme une manière d’apporter la « civilisation ». De ce point de vue, en effet, un parallèle peut être en effet établi avec la colonisation. Jules Ferry déclarait ainsi le 28 juillet 1885 devant les députés : « Il faut dire ouvertement qu'en effet les races supérieures ont un droit vis à vis des races inférieures […] parce qu'il y a un devoir pour elles. Elles ont un devoir de civiliser les races inférieures ». ll n’est pas abusif de considérer que la même vision a eu cours pour l’Hexagone, où Paris, incarnation de la « civilisation », s’est fixé pour « devoir » d’arracher le bas-peuple à la médiocrité de ses « patois » à travers l’école publique.

Francuska je zemlja koja nije mogla postojati. Zaista nema razloga da bi osoba iz Alzasa jednog dana završila da živi u istoj državi kao neko iz Baskije, Korzike ili Overnja. Francuska centralna sila je uvek bila zabrinuta da bi sve te različite kulture mogle na kraju da promovišu separatizam. Kao rezultat toga, nametnut je jedan jezik: francuski. Što se tiče lokalnih kultura, one su svedene na običan folklor i zabranjene u školama. Kao francuski istoričar, Olivier Grenouilleau piše u svojoj knjizi “Nos petites patries” [„Naše male domovine”]: „Jedinstvenost je odlično sredstvo za vođenje zemlje tako ogromne i raznolike kao što je Francuska.”

Dugo vremena, uvođenje francuskog jezika u područja u kojima se nije govorio smatralo se kao način donošenja „civilizacije“. Iz ove perspektive, zaista se može povući paralela sa kolonizacijom. Žil Feri [francuski premijer i kasnije ministar obrazovanja] je tako izjavio 25. jula 1885. u francuskom parlamentu da se „mora otvoreno reći da superiorne rase imaju pravo u odnosu na inferiorne rase […] jer imaju dužnost. Dužnost da civilizuju inferiorne rase.” Stoga nije nerazumno smatrati da je ista vizija preovladala u Francuskoj, gde je Pariz, inkarnacija „civilizacije“, sebi postavio „dužnost“ da uzdigne niže klase od osrednjosti njihovog „patoa“ kroz javno školovanje.

Mnogi od ovih 20 jezika imaju bogatu književnu tradiciju, kako usmenu tako i pisanu – ali to nasleđe u velikoj meri izostaje iz obrazovnog, pa čak i kulturnog pejzaža. Feltin-Palas je objasnio da:

L’explication est la même. L’Etat français, à travers l’école, a tenté d’imposer une vision simple : il y aurait en France une seule culture, la culture française, les autres n’étant que de simples folklores sans intérêt. Apprendre aux élèves qu’il existe d’autres littératures n’est pas compatible avec cette vision. Un éditeur scolaire a ainsi osé écrire dans un livre scolaire que Bernat de Ventadour, l’un des
plus grands troubadours, écrivait en… « français du Sud » ! Et pourtant… Frédéric Mistral a reçu le prix Nobel de littérature pour une œuvre en provençal. Mais il n’est pas enseigné.

Objašnjenje je isto kao i gore. Francuska država je pokušala da kroz obrazovni sistem nametne jednostavnu viziju: da Francuska ima jednu kulturu, francusku, dok su ostale samo manifestacije folklora i stoga nisu interesantne. Učiti decu da postoje i druge književnosti nije kompatibilno sa takvom vizijom. Izdavač školskih udžbenika usudio se da napiše da je Bernat de Ventadour, jedan od najvećih trubadura [pesnika koji piše na oksitanskom] , pisao na…„južnofrancuskom“! Pa ipak. . . Frederik Mistral je dobio Nobelovu nagradu za književnost [1904] za svoj rad na provansalskom [jednoj od varijanti oksitanskog jezika]. Ali o njemu se ne uči u školama.

Mnogi od „regionalnih jezika“ sadrže različite dijalekte, a u nekim slučajevima i različite ortografije, kao što je slučaj na oksitanskom. Feltin-Palas je izneo svoje stavove o ovoj često žučnoj debati:

La réponse est complexe. Il existe des points communs entre le provençal, le gascon, l’auvergnat, le languedocien, le limousin, le vivaro-alpin. Il existe aussi entre eux des différences. Dès lors, certains préfèrent insister sur ce qui les rassemble, d’autre sur ce qui les sépare.
Concernant la graphie, il en existe deux grandes familles. La première, dite graphie « classique », se réfère à une période glorieuse de la langue occitane, celle des troubadours, et s’inspire de leurs habitudes d’écriture. Elle a l’avantage du prestige, elle a le défaut de la complexité car, depuis, la prononciation a beaucoup changé. Les locuteurs qui ne la connaissent pas ont donc du mal à retrouver leur langue en la lisant. Les non-locuteurs la prononcent très mal. La seconde, dite « mistralienne » ou « fébusienne », a été définie plus récemment. Elle a l’avantage d’être plus facile à maîtriser par un lecteur francophone. Elle a l’inconvénient d’être plus proche du français.
Pour ma part, je préfère ne pas entrer dans ces deux querelles, aussi légitimes soient-elles. De mon point de vue, tous ceux qui défendent ces langues appartiennent au même camp, quel que soit le nom qu’ils leur donnent, et doivent rester unis face à ceux qui veulent les voir disparaître.

Odgovor je složen. Postoje zajedničke karakteristike koje povezuju Provansal, Gaskonac, Auvergnat, Languedocien, Limousen, Vivaro-alpin [nazivi koje su dali govornici za šest glavnih varijanti oksitanskog]. Postoje i razlike. U ovom kontekstu, neki više vole da se fokusiraju na ono što ih ujedinjuje, dok se drugi fokusiraju na ono što ih razdvaja. Što se tiče pravopisa, postoje dve glavne grupe. Prvi se zove „klasični pravopis“ i odnosi se na zlatno doba oksitanskog jezika koji su koristili trubaduri. Zasnovan je na pravopisu tog vremena i prestižan je, ali složen, jer je izgovor evoluirao od srednjeg veka. Sadašnji govornici koji ovo ne znaju stoga imaju poteškoća da prepoznaju svoj jezik, a oni koji ga ne govore pogrešno ga izgovaraju.  Drugi se zove “Mistral-pravopis” i ustanovljen je nedavno. Njegova glavna prednost je što je francuskim govornicima lakše izgovoriti; nedostatak mu je što je bliži francuskom. Lično, više volim da ne zauzimam stranu u tim debatama, iako priznajem da su sasvim legitimne. Moj stav je da su ljudi koji brane te jezike jedno na istoj strani, bez obzira na termine koje koriste, i da moraju ostati ujedinjeni protiv onih čiji je cilj da nestanu.

S obzirom na važnost imenovanja, koji su po vašem mišljenju najprikladniji termini za ono što francuska država naziva „regionalnim jezicima”?

Si je suivais mes convictions, je parlerais de langues « historiques », « autochtones », « minoritaires » ou « minorisées ». Mais tous les spécialistes d’Internet que j’ai interrogés sont formels : dans les moteurs de recherche, ces termes ne sont quasiment pas usités. Dès lors, je ne toucherais par mes articles que les personnes déjà convaincues, pour lesquelles j’ai évidemment le plus grand respect, mais tel n’est pas mon but. Ce que je tente de faire, à ma modeste mesure, c’est de sensibiliser un public plus large. Dès lors, j’ai dû faire un choix. Rester sur ces appellations, plus justes linguistiquement, et être peu lu. Ou utiliser « langues régionales » et diffuser plus largement ces idées. A partir du moment où je cherche l’efficacité, j’ai opté pour la seconde option. Je ne prétends pas avoir raison, mais tel est l’état de mes réflexions.

Na osnovu svojih ličnih uverenja, govorio bih o „istorijskim“, „autohtonim“, „manjinskim“ ili jezicima sa „smanjenom upotrebom“. Ali internet stručnjaci sa kojima sam razgovarao na tu temu su jasni: na pretraživačima niko ne koristi takve termine. Dakle, kada ih koristim u člancima, privukao bih pažnju samo ljudi koji su upoznati sa tim pojmovima. Veoma poštujem te ljude, ali moj cilj je da senzibiliziram mejnstrim publiku koliko god mogu. Tako da sam morao da napravim izbor: bilo bi lingvistički prikladnije da zadržim termine koje sam pomenuo gore, ali bi me tada manje ljudi čitalo. Ili bih mogao da koristim termin „regionalni jezici“ i širim svoje ideje šire. S obzirom na to da me zanima uticaj, odlučio sam da koristim drugu opciju. Ne tvrdim da sam u pravu, ali evo gde sam u svom trenutnom razmišljanju.

Kako objašnjavate uspeh euskare, odnosno baskijskog jezika, u poređenju sa drugim regionalnim jezicima Francuske?

Le basque constitue une exception. Il s’agit en effet de la seule langue régionale de métropole à gagner des locuteurs, et ce grâce au développement massif de l'enseignement en langue basque, qui permet de “produire” des locuteurs suffisamment nombreux pour remplacer les plus anciens. Ce succès s’explique lui-même par la mobilisation de la société civile basque. Le développement d'une langue dépend en effet de trois facteurs principaux : la densité de locuteurs dont on dispose autour de soi ; le sentiment de compétence linguistique et la motivation de chacun. Ce dernier élément, décisif, comprend lui-même deux dimensions. Un aspect utilitaire : une personne sera plus encline à apprendre une langue si celle-ci permet la réussite dans les études et l'obtention d'un emploi (ce pour quoi de nombreux Français cherchent à maîtriser l'anglais). Et un aspect identitaire, lié au sentiment d'appartenance, à l'amour de son territoire, à l'attachement que l'on porte à sa culture. Côté espagnol ces deux dimensions se cumulent. Côté français, c'est surtout l'aspect identitaire qui joue, même si l'aspect utilitaire est en progression.

Baskijski jezik je izuzetak: to je zaista jedini regionalni jezik u kontinentalnoj Francuskoj gde se povećao broj govornika. To je zahvaljujući velikom obrazovanju na baskijskom jeziku koje je rezultiralo „proizvodnjom“ dovoljno govornika da zameni starije. Ovaj uspeh je rezultat mobilizacije baskijskog građanskog društva. Razvoj jezika se oslanja na tri ključna faktora: gustinu govornika, osećaj jezičke kompetencije i motivaciju svakog govornika. Ovaj poslednji element je ključan i dvostruk. Postoji praktičan aspekt: osoba je sklonija učenju jezika ako joj to omogućava da diplomira i nađe posao (zbog čega mnogi ljudi u Francuskoj uče engleski). I faktor identiteta: ovo je povezano sa osećajem ukorenjenosti, pripadnosti teritoriji, vezanosti za svoju kulturu. Na španskoj strani [baskijskog govornog područja], ti elementi su kombinovani. Na francuskoj strani dominira faktor identiteta, ali praktični postaje sve važniji.

Da li mislite da je „imerzivno obrazovanje“, gde se deca uče sve predmete na svom regionalnom jeziku prvih nekoliko godina, konačno prepoznala država kao jedini način da se ti jezici efikasno promovišu?

La réponse est complexe. D’un point de vue pédagogique, on sait qu’il s’agit de la meilleure méthode pour « produire » de bons locuteurs dans une société désormais francophone. On sait aussi que les élèves qui suivent ce cursus ne sont aucunement handicapés en français, au contraire : un rapport officiel du ministère de l’Education nationale à propos du réseau Diwan (les écoles immersives en breton) reconnaît que ses élèves obtiennent de meilleurs résultats en français que le reste du système scolaire !

L’enseignement immersif constitue donc le moyen idéal de combiner réussite scolaire et respect de la diversité culturelle. Hélas, il faut aussi compter avec l’idéologie… A Paris, de puissantes institutions– le ministère de l’Education nationale, le Conseil constitutionnel, le Conseil d’Etat – continuent de considérer que les langues dites régionales menacent l’unité de la nation et l’apprentissage du français. Espérons que les faits finissent par apaiser les esprits…

Nema lakog odgovora. Sa pedagoške tačke gledišta, to je najbolji metod da se „proizvedu” dobri govornici u društvu koje je sada potpuno frankofono. Takođe je poznato da studenti upisani u ovakav sistem obrazovanja nisu u nepovoljnom položaju kada je u pitanju francuski jezik. Upravo suprotno: u zvaničnom izveštaju francuskog ministarstva obrazovanja u vezi sa školama u Divanu [kombinovano školovanje u Brezhonegu ili Bretonu, keltski jezik] priznaje se da učenici u tim školama imaju bolje rezultate u francuskom u poređenju sa učenicima iz redovnog školskog sistema! Kombinovano školovanje tako predstavlja najbolje sredstvo za kombinovanje uspešnog obrazovanja i kulturne raznolikosti. Nažalost, moramo se baviti ideologijom. . . u Parizu moćne institucije poput Ministarstva prosvete, Ustavnog saveta, Državnog saveta i dalje smatraju regionalne jezike pretnjom jedinstvu nacije i učenju francuskog jezika. Nadajmo se da će činjenice jednog dana doneti razum tim umovima.