Pametni ulični psi Katmandua — obožavani jedan dan

Ovaj članak ^[1] Sonje Avale je prvobitno objavljen u Nepali Times-u ^[2]a uređena verzija je ponovo objavljena na stranici Globalnih glasova kao deo ugovora o podeli sadržaja.

Ponovo je to doba godine kada mi Nepalci obožavamo različite članove životinjskog carstva. Krave i vrane, bikovi i psi — svi imaju dan ove nedelje posvećen njima. Na dan Kukur Tihara ^[3] (ove godine, 24. oktobra), ljudi slave ljubav prema psima da bi zadovoljili Jamu ^[4], boga smrti. Na glavu im se stavlja ukras tilaka ^[5] a oko vrata nose cvetne vence.

Tako da je ironično da baš te večeri kada ih slavimo, petardama plašimo pse. Naši krzneni prijatelji su traumatizovani, neki putuju na velike udaljenosti da bi izbegli buku. Bilo je priča o psima koji se nikada ne vrate svojim kućama.

„Ovde imamo zaista pogrešnu praksu, obožavamo pse ujutru i plašimo ih noću“, kaže aktivistkinja za prava životinja Sneha Sresta koja radi sa organizacijom za zaštitu životinja Sneha’s Care ^[6], koja štiti napuštene životinje sa ulica Katmandua.

Sresta ima 170 spašenih pasa u svom skloništu i kaže da su svaki put kada je u komšiluku bučna svadbena zabava, prestravljeni.

„Tihar je najgori zbog eksplozija petardi; ponekad psi koji su na otvorenom bez zaštite dobijaju srčani udar“, dodaje Sresta.

Kukur Tihar je jedan od najneobičnijih festivala na svetu, a snimljeni su i međunarodni dokumentarni filmovi o nepalskom poštovanju pasa. Inspirisao je „Kukur Tihar Meksiko” iste nedelje kao i u Nepalu. Najmanje što možemo da uradimo je da budemo ljubazni prema psima koje poštujemo.

Dobra vest je da je sve više nepalskih porodica sada sklono držanju pasa i puštanju svoje dece da odrastaju uz kućne ljubimce, usađujući im vrline ljubaznosti i saosećanja prema svim živim bićima od malih nogu.

Međutim, način na koji Nepalci tretiraju lutalice i pse iz zajednice može se veoma razlikovati od kućnih ljubimaca. Psi sa ulice ne pripadaju nužno pojedincima, već su deo zajednica koje čuvaju u zamenu za hranu i (ponekad) smeštaj.

Ali bilo je užasnih slučajeva okrutnosti prema uličnim psima, uključujući trovanje od strane gradskih vlasti u ime uništavanja populacije ili sprečavanja širenja besnila.Grupe za zaštitu životinja procenjuju da samo na ulicama doline Katmandu živi preko 100.000 pasa.

Porodice sada sve više kupuju štence iz odgajivačnica kao statusne simbole, a neformalno istraživanje je pokazalo da su haskiji pretekli zlatne labradore i nemačke ovčare kao najprodavanije. Ipak, i dalje je malo onih koji udomljavaju spašene ulične pse iz skloništa.

„Dobijanje psa je još uvek u velikoj meri povezano sa našom sujetom. Ako zaista želimo da ih volimo, rasa ne bi trebalo da bude važna“, kaže Sresta. „U stvari, ako mi Nepalci tvrdimo da smo ponosni na svoje nasleđe i poreklo, trebalo bi da usvajamo više naših lokalnih rasa, one ni na koji način nisu inferiorne u odnosu na čiste rase”.

Zaista, grupe za prava životinja promovišu bolji tretman i dobrobit lutalica i pasa u zajednici, kao i da im se pruže porodice pune ljubavi sa sloganom „Usvojite, ne kupujte“.

Skloništa za životinje i organizacije za dobrobit, kao i pojedinačni mladi spasioci bili su ključni u širenju poruke, prvenstveno putem društvenih medija. Influenceri i poznate ličnosti sa stotinama hiljada pratilaca mogli bi učiniti više usvajanjem lutalica i davanjem dobrog primera.

Nepalski ulični pas je sada prepoznat kao posebna rasa i njegov DNK je ušao u trag do prvog pripitomljenog psa. Genetska studija iz 2015. objavljena u časopisu Proceedings ^[7] Nacionalne akademije nauka kaže da postoje jaki dokazi koji pokazuju da su psi prvi put pripitomljeni u današnjem Nepalu, Tibetu, i Mongoliji pre najmanje 15.000 godina. Razvili su se od evroazijskih sivih vukova i pratili praistorijske ljudske migracijame širom Azije.

Lokalne nepalske mešane rase su izuzetno lojalne i, pošto su manje sklone urođenim bolestima, obično su zdravije i imaju duži životni vek od urođenih čistih rasa. Oni su pametni na ulici, poslušni i reaguju na nagrade. Stoga nije iznenađujuće da postoji sve veća potražnja za nepalskim uličnim psima koji se usvajaju u inostranstvu.

„Nepalci više vole čiste rase, ali zapadnjaci su prepoznali vrednost ovih često nevoljenih uličnih pasa ovde“, primećuje Lesli Mapston iz Temple Dog Rescue u Kanadi koja podržava organizacije za zaštitu životinja u Nepalu.

Ona dodaje: „Lokalne nepalske rase su jedinstvene i retke, druželjubivije su jer već imaju društvenu strukturu, takođe su društvenije i slažu se sa ljudima jer su odrasle na ulici, a takođe su već dobro obučene. Šta ima da se ne voli?”

Mapstone je bio u Nepalu devet puta od 2017. i proveo je skoro pola godine u zemlji pomažući u promovisanju usvajanja nekoliko nepalskih pasa lutalica, prvenstveno u Kanadi. Trenutno, međutim, postoji privremena zabrana njihovog transporta zbog neregularnog vakcinalnog statusa.

Evo intervjua Srijane Takuri ^[8] iz Spašavanje životinja sa ulica Nepala koja kaže da je „potrebno mnogo vremena i truda da se spasu psi, ali ljudi ne oklevaju da ih ubiju“.

Vakcinacija pasa protiv besnila dugo je bila zanemarena u opštinama i lokalnim samoupravama. Organizacije za dobrobit životinja poput Sneha's Care, KAT centra i Street Dog Care sada pomažu opštinama poput Lalitpura da steriliziraju i upravljaju psima u zajednici.

Besnilo ^[9] je problem, ali umesto vakcinacije pasa, gradovi širom Nepala često pribegavaju istrebljivanju pasa kada dođe do epidemije.

„Uvek smo spremni da damo našu tehničku ekspertizu vladi, ali njima ovaj problem najmanje smeta“, izveštava Sneha Sresta, prisećajući se jednog trenutka kada je od zvaničnika tražila 10.000 doza vakcine protiv besnila za pse, a dobila je 500.

Nepal treba da poveća domaću proizvodnju vakcina protiv besnila ako želi da ispuni cilj SZO o eliminaciji besnila do 2030. Ali, kaže Sreshta, „Po sadašnjoj stopi, to izgleda nemoguće.”

Možda nije iznenađujuće da bi vlada koja zanemaruje brige o javnom zdravlju svojih građana takođe tako loše tretirala životinje. Ali saosećanje koje nacija pokazuje prema svojoj životinjskoj populaciji često je pokazatelj kako se ponaša prema svom narodu.

Lesli Mapston kaže: „Za mene su najomiljeniji deo Nepala ulični psi, pored Nepalaca. Moja skromna molba svima: ako zaista želite da nabavite psa, da ga volite i štitite, udomite lokalnog psa. I budite ljubazni prema njima.”

Mogla je da doda: Budite ljubazni prema njima svaki dan, ne samo tokom Kukur Tihara.