Aleksandar Jakimčuk. Fotografija Filipa Noubela, koristi se uz dozvolu.
Više od grada, Odesa je mit koji se možda najbolje može opisati kroz objektiv analogne fotografije. Globalni Glasovi su se sastali sa fotografom iz Odese Aleksandrom Jakimčukom kako bi istražili ovaj 200 godina star grad.
Jakimčuk živi u Odesi, luci koja se nalazi na Crnom moru i trećem po veličini urbanom centru Ukrajine. Ovaj grad, osnovan pre više od dva veka, čuven je po svojoj bogatoj arhitektonskoj, književnoj i umetničkoj istoriji, a upravo je zatražio da bude primljen na Uneskovu listu svetske baštine [1].
Globalni Glasovi su posetili Jakimčuka jednog kišnog nedeljnog jutra i razgovarali sa njim na ruskom. U njegovoj sobici koja se nalazi u starom delu grada u zajedničkom stanu zidovi su do plafona prekriveni fotografijama, a sve su crno-bele. Neki su njegove, druge kolega fotografa iz Odese i drugih krajeva. U majušnoj kuhinji, džinovski uvećivač ponosno stoji među gomilama negativa i knjiga. Jakimčuk živi za fotografiju i unutar fotografije.
Dok seda na tepih svoje malecke spavaće sobe koja je istovremeno i dnevna soba i galerija slika, hvata gomilu polaroidnih fotografija i počinje da misli o mesecima od početka ruske invazije na Ukrajinu [2]:
Ovo je moj novi projekat, sada kada više ne mogu da pravim crno-bele fotografije. Polaroidom [3] slikam prijatelje, ali i nepoznate ljude. Pre nego što to uradim, pitam ih o čemu razmišljaju baš u tom trenutku, a dok pripremaju odgovor, lice im se menja. Tada pritisnem dugme. Kada se fotografija pojavi na papiru za nekoliko minuta, zamolim ih da napišu nekoliko reči koje odražavaju njihovo stanje duha. Sada imam oko 200 portreta.
Zatim prolazi kroz tu gomilu kao da se igra sa špilom karata i nastavlja:
Ovo je slika žene koju nisam poznavao, video sam je na klupi kako doji dete, ovde, blizu moje kuće. Kada sam je video, već sam bio započeo svoj projekat, ali odjednom je sve dobilo smisao. Bila je kao Jokonda na klupi, i shvatio sam da su ljudi koje fotografišem proroci. Kažu mi da ima nade, da ćemo pobediti u ovom ratu, da će pobediti ljubav i humanost.
Crno-bela fotografija je mesto gde pripadam
Fotografija dvorišta u Odesi autora Aleksandra Jakimčuka, fotografija iz njegovog onlajn albuma [4], koristi se uz dozvolu.
Ali pre nego što je Jakimčuk otkrio ovaj novi Polaroid pristup, prošao je kroz umetničku krizu kada je shvatio da više ne može da pravi crno-bele slike. Kako objašnjava, do bavljenja fotografijom je isprva došao prilično sporo. Na svom početnom putovanju bio je inspirisan češkom školom fotografije, počevši od Jaromira Funkea [5], Jozefa Sudeka [6], Františeka Drtikola [7].
Postepeno je shvatio da Odesu, sa njenim bogatim arhitektonskim nasleđem, multikulturalnim poreklom, beskrajnim promenama identiteta, treba prikazati u crno-beloj tehnici, baš kao i druge evropske gradove poput Pariza, Beča ili Praga. Kada je napunio 30 godina, vratio se crno-beloj fotografiji koju razvija kod kuće, nečemu što je pokupio kao tinejdžer. Nakratko se igrao digitalnom fotografijom, ali je ubrzo shvatio da je fotografija u njegovom pogledu na svet deo materijalne kulture, nešto što se mora dodirivati i čuvati kao fizičko prisustvo. Dok vadi tešku gomilu negativa, dodaje: „Ovo sam snimio u Odesi, to je oko 30.000 fotografija. Moram da budem u stanju da radim na svakom komadu, da koristim ono što imam i da radim sa tim.”
Posle 2010. godine radio je isključivo na analognoj fotografiji, razvijajući negative kod kuće, i fotografisao Odesu, inspirisan majstorima kao što su Rober Duano [8] i Anri Kartije-Breson [9].
Jakimčuk dodaje:
Tražio sam autentičnost, jer tu možete stvoriti svoj raj, kao što je Duano jednom rekao. Ovako sam stvorio svoju Odesu: posle dve-tri godine, analizirajući svoje fotografije, otkrio sam da mogu da skočim u taj svet i da se rastvorim u njemu; da živim u Odesi unutar te lepote. Moja prva izložba fotografija u Odesi 2014. godine zvala se „Moj voljeni grad — moj razgovor“. Nakon toga sam osnovao privatnu školu fotografije, imao još izložbi, uključujući one u Londonu i Istanbulu, pa čak i upravljao galerijom godinu dana, neposredno pre rata, jer u Ukrajini gotovo da nema prostora koji bi bio posvećen isključivo fotografiji.
Veći deo njegove kolekcije izložen je u albumima na njegovom Fejsbuk nalogu [4] i prikazuje ljude, životinje, ulice i javne prostore Odese kao izvor stalne inspiracije, živo sećanje na taj grad:
Fotografija pijace u Odesi autora Aleksandra Jakimčuka, fotografija sa njegovog onlajn albuma [4], koristi se uz dozvolu.
Jakimčukov rad je dostupan i na njegovom Instagram nalogu [10].
Otkriće koje se dešava jednom u životu: rad kolege fotografa iz Odese Vinsenta Kugela sa početka 20. veka
Fotografija iz Kugelove arhive, koja je dobijena od Filipa Noubela i koristi se uz dozvolu.
Ova strast prema analognoj crno-beloj fotografiji i prema Odesi odvela je Jakimčuka do još jednog jedinstvenog istorijskog projekta: objavljivanja zbirke fotografija Odese od 1913. do 1953. godine čiji je autor Vinsent Kugel, koji se tu doselio iz rodne Rige. Njegove slike nude redak pogled na stanovnike Odese iz svih sfera života i promenljiv portret grada koji je menjao vlade i ideologije od carske Rusije, preko građanskog rata, do staljinističkog Sovjetskog Saveza. Kao otvorena luka i veoma internacionalni grad od samog početka, Odesa održava poseban odnos prema fotografiji: bila je domaćin prvih fotografskih kurseva u Carstvu još 1894. godine.
Ponovno otkriće Kugela [11] je nešto čega se Jakimčuk rado seća i prema čemu ima lični odnos, jer su obojica pre svega ulični fotografi:
Te fotografije su 60 godina ležale na nekom tavanu u koferu, a meni se pružila neverovatna prilika da zahvaljujući Kugelovoj unuci radim na toj arhivi i da ih po prvi put objavim. Ovo je jedinstveno svedočanstvo o istoriji Odese, ali i o istoriji crno-bele fotografije.
Fotografija iz Kugelove arhive, koja je dobijena od Filipa Noubela i koristi se uz dozvolu.
Dok Jakimčuk razmišlja o svom radu koji traje više od jedne decenije, nije siguran u svoj sledeći korak: kada je druga ruska invazija na Ukrajinu počela 24. februara, napravio je nekoliko crno-belih fotografija, prateći svoju tradiciju, ali je ubrzo shvatio da je emocionalno preplavljen, i više nije mogao da nastavi da fotografiše na način na koji je to ranije činio, pa je potpuno prestao.
Fotografija Aleksandra Jakimčuka iz Odese u prvim nedeljama ruske invazije 2022. godine. Fotografija preuzeta iz njegovog onlajn albuma [12] i koristi se uz dozvolu.
Danas zaključuje:
Ponovo da snimam crno-bele fotografije svog voljenog grada? Nisam siguran. U ovom trenutku, sve što želim je da fotografišem prirodu. Rat me je naterao da tražim tišinu. Tišina dolazi sa našim svakodnevnim policijskim časom, od 23:00 do 5:00. Znam da pronađem radost u jednostavnim elementima i osećanjima koja su izoštrena ovim ratom. Imam na umu slike poljubaca koje je Duano [13] snimio neposredno posle Drugog svetskog rata.