Opsada Sarajeva (1992–1996) je bila najduža opsada glavnog grada u modernoj istoriji. TSvakodnevne kampanje granatiranja i snajperskog delovanja, usmerene na civilno stanovništvo, bile su strašne i okrutne, uz blokadu konvoja humanitarne pomoći i prekid svake veze sa ostatkom Bosne i Hercegovine i sveta. U nastojanju da prežive i komuniciraju sa spoljnim svetom, Sarajlije su iskopali tunel u dvorištu porodice Kolar. Protežući se od naselja Dobrinja do Butmira, bio je poznat kao tunel D-B ili Tunel spasa.

Tunel spasa bio je pod kontrolom Armije Republike Bosne i Hercegovine (ARBiH) i služio je za distribuciju hrane, cigareta i oružja za odbranu. Tunel je povezivao grad Sarajevo, koji je u potpunosti odsekla Vojska Republike Srpske (VRS), sa teritorijom pod kontrolom Bosne s druge strane sarajevskog aerodroma, područja pod kontrolom Ujedinjenih nacija. Tunel je prolazio ispod aerodromske piste.

Kopanje tunela počelo je u aprilu 1993. godine, ali prema rečima kustosa Edisa Kolara, sina Bajre Kolara, i ranije se znalo da će biti izgrađen tunel u njihovom dvorištu, ali se nije o tome javno govorilo.

Izgled unutrašnjosti Tunela spasa. Fotografija: Alem Bajramović, koristi se uz dozvolu.

Iako su bili na liniji i sin i otac Kolar dolazili su da obiđu kuću. Kako se prisetio sin Kolar, jednom su ispred kuće bili neki ljudi, među kojima i inženjer Nedžad Branković, glavni projektant tunela, neki arhitekti iz Zenice i Bakir Izetbegović, (sin tadašnjeg predsednika BiH Alije Izetbegovića, koji je tada bio direktor Građevinskog zavoda u Sarajevu, a kasnije postao i političar).

„Dobro se sećam šta je Bakir rekao: „Treba nam kuća i zemljište za nešto.“ Znali smo da se gradi tunel, ali to je bila dobro čuvana tajna. Moj tata je znao šta mu treba, pa je samo rekao: ‘Sve što je moje je i tvoje'“, priseća se Edis. Dalje objašnjava da je njegov otac radio u timu koji je kopao tunel i pomagao u nabavci opreme.

Dva meseca nakon te posete, Edis je rekao da su ljudi počeli da kopaju ručno, smenjujući se. Granatiranja je bilo manje, međutim, kada je Vojska Republike Srpske (VRS) saznala za kopanje tunela, izvela je dva strašna napada 17. i 18. marta 1993. godine. „Sve su porušili. Ali i dalje nisu uspeli“, rekao je Edis, dok je gradnja išla uprkos šteti.

Edis kaže da je tunel bio od ogromnog značaja za građane Sarajeva, a da nije izgrađen, moglo bi se samo nagađati šta bi se dogodilo. Naglasio je i da tunel nije izgrađen kao evakuacijski put iz Sarajeva, već kao infrastruktura za snabdevanje.

Muzej kao svedok

Edis objašnjava da je, nakon što su izgradili rovove i komunikacione linije, tunel postao svedočanstvo svakodnevnog života Sarajlija, u kojem su se neki venčali.

Jedan od njih je bio Edisov prijatelj, Elvir Spahić, koji je tada imao 18 godina i bio je sa Edisom na ratištu na području Treskavice. „On [Spahić] je imao devojku iz Hrasnice i mi smo ga zadirkivali zbog nje. Ali jednog jutra Spahić reče da se ženi. Smijali smo se, ali smo uzeli puške i ispalili nekoliko hitaca u zrak, a oni su otišli kroz tunel za Sarajevo”, prisetio se Edis.

Prema Edisovim rečima, tunel nije korišćen tokom poslednjeg meseca rata pošto se napunio vodom. Edis i njegov otac otišli su kući da je očiste i našli napuštene stvari, kolica i slike. „Sve smo to pokupili i složili u podrum, koji je bio prazan, i tako je nastao >muzej , rekao je Edis.

Iako sarađuju sa školama, Tunel spasa ređe posećuju učenici škola iz Hercegovine ili entiteta Republike Srpske. Fotografija Alema Bajramovića, koristi se uz dozvolu.

Inspirisan idejom da sačuva ono što je zaostalo, Edis je tragao za artefaktima iz tog perioda za otkup širom Bosne i Hercegovine. I danas se muzeju mogu donirati artefakti ako građani veruju da se odnose na tunel tokom opsade Sarajeva. Edis kaže da, iako su mnoge humanitarne organizacije pomogle u obnovi njihove kuće nakon rata, njegov otac nije želeo da se ona obnovi. Želeo je da se kuća sačuva baš onakva kakva je bila.

Pristupačan muzejski sadržaj

Muzej su vodili Bajro i Edis Kolar do 2012. godine, kada ga preuzima Fond Memorijala Kantona Sarajevo. Do aprila 2022. godine završili su rekonstrukciju tunela od 130 metara, koji je morao da bude obnovljen iz temelja pošto prolazi ispod sarajevskog aerodroma. Deo aerodromske piste rekonstruisan je 1998. godine, a cev je celom dužinom napunjena betonom.

„Pre tri-četiri godine odlučili smo da blokiramo tu cev i da ne idemo ispod aerodroma, već samo onoliko koliko možemo dok ostanemo na svom zemljištu. Dakle, kroz tu betonsku cev su ubačene daske i šine“, rekao je Edis, pojašnjavajući da je idejni projekat izradila arhitekta Selina Tanović, a objavljena je međunarodna prijava za njegov završetak.

Muzej Tunel nade svake godine organizuje radionice za slepu i slabovidu decu. Fotografija Alema Bajramovića, koristi se uz dozvolu.

Tunel i muzej svake godine poseti oko 170.000 posetilaca. Sadržaj je prilagođen kako bi bio dostupan slepim i slabovidim osobama, kao i osobama sa smetnjama u razvoju. „Svake godine organizujemo radionice za slepu i slabovidu decu, zajedno sa vaspitačem i našim kustosom. Pomogli su nam da štampamo vodič na Brajevom pismu“, rekao je Edis.

Posetioci dolaze iz Bosne i Hercegovine, regiona i sveta da vide ovaj tunel i muzej.