Autorka fotografije Gular Abasova. Koristi se uz dozvolu u sklopu ugovora o saradnji.
Ovaj članak je prvi put objavljen na portalu Chaikhana Media. Lektorisana verzija se ponovo objavljuje ovde u sklopu ugovora o partnerstvu za sadržaj.
Kao i u mnogim istočnjačkim kulturama, u Azerbejdžanu roditelji daju svojim ćerkama miraz u predmetima za domaćinstvo, nameštaju i odeći da bi podržali njihov budući život.
Tradicija miraza u Azerbejdžanu datira vekovima. U 19. veku porodice su mladencima davale ćebad, dušeke, jastuke, ručno tkane prekrivače za stolove i druge sitne predmete za domaćinstvo. Po rečima Mahabat Pasajeve, autorke Običaja i verovanja Azerbejdžanaca (19. i 20. vek):
Pre svega, bilo je važno pripremiti (sakupiti predmete) sanduk za miraz za nevestu u Azerbejdžanu. Najvredniji deo nevestinog miraza, venčanica, srebrni nakit, pokrivala za glavu i druge dragocenosti, skupljao se u ukrašenu svadbenu škrinju, koja je predstavljala alternativu tipovima nameštaja. Ranije su imućnije porodice ponekad davale ćerki zemlju kao miraz pored kućnih predmeta, ćebadi i stoke.
Tokom sovjetskog perioda (posebno 1970–1980-ih), porodice je interesovalo da za miraz kupuju uvezenu robu koja nije bila za prodaju u običnim prodavnicama ali je bila dostupna onima koji su imali novaca za trošenje, kaže sociološkinja Lala Mehrali:
Robne kuće su imale robu koja nije bila za prodaju u magacinima. Kupovali su je bogati i imućni kao miraz za svoje ćerke. Devedesetih godina, nakon [prvih] godina nezavisnosti i prvog rata u Karabahu, opšti prihodi porodica su se smanjili i iako su one pokušavale da prikupe miraz za svoje ćerke, to je stvorilo određeni nivo finansijskih poteškoća porodicama.
Tradicija se nastavlja i danas, iako veličina miraza zavisi od finansijskih mogućnosti porodice. Neke porodice počinju da prave miraz dok su im ćerke veoma mlade i polako dodaju predmete tokom godina. Veličina i vrednost miraza su važni nekim zajednicama, gde devojke sa malim mirazom možda neće biti prihvaćene od strane muževih roditelja. Neke porodice čak pozajmljuju novac kako bi svojim ćerkama dale miraz koji će poštovati rodbina njihovih muževa.
Pre pandemije COVID-19, bila je retkost da se neko venča bez svadbene zabave. Ali zbog ograničenja velikih okupljanja i finansijskih problema ljudi, nastali su novi običaji. Ljudi su počeli da održavaju male zabave umesto velikih svadbi, a mladenci — posebno oni koji su već ekonomski nezavisni od svojih roditelja — počeli su da izbegavaju tradicionalni miraz u korist praktičnijih svadbenih poklona.
Ovaj novi trend stvorio je podsticaj za nove tradicije: čini se da praksa miraza bledi zbog sve većih ekonomskih izazova usred povećanja inflacije na međunarodnom nivou, sankcija Rusiji i moguće recesije. Ovaj foto projekat istražuje kako se pogledi na tradicionalne miraze menjaju.
Sara, 17. Selo Kurdahani. Autorka fotografije Gular Abasova. Koristi se uz dozvolu u sklopu ugovora o saradnji.
Sara: Majka mi je od malena kupovala stvari za miraz. Posuđe, kašike, lonci, stolnjaci, lampe… Ne planiram još da se udam, mislim na svoje obrazovanje. Spremam se za ispite. Ali šta da se radi?! Kao i sve majke, navikla je na to. To je običaj među svim našim rođacima i komšijama, u našem selu. Uobičajeno je da roditelji kupuju stvari za miraz svojim devojčicama još od malih nogu. Moja majka misli da će i ako polako pravi miraz biti jeftinije. Ali sve se vremenom menja, pa i običaji.
Global Voices is supported by the efforts of our volunteer contributors, foundations, donors and mission-related services. For more information please read our Fundraising Ethics Policy.