Stanovnici sela Jandakli, Turkmenistan. Autor fotografije Erkin Jazov, koristi se uz dozvolu
Poreklom iz centralnoazijske nacije Turkmenistan, Džahan Taganova je mirovni ambasador za organizaciju One Young World i diplomata za vodu. Centralna Azija je poslednjih godina doživela drastične promene i preokrete — previranja koja su pokrenula Džahaninu strast za mir i stabilnost, jednakost, ljudska prava i saradnju među kulturama radi izgradnje održivijeg sveta. Vođena sve većom posvećenošću ovim temama, diplomirala je na programu saradnje i diplomatije za vodu [1] 2020. godine i od tada objavljuje istraživačke radove [2] i analitička razmišljanja za „trust mozgova” platforme. Njena istraživačka interesovanja ukrštaju upravljanje vodama, integrisani menadžment vodnih resursa, klimu i socijalnu pravdu.
Globalni Glasovi su sa njom razgovarali o njenoj fascinaciji vodom i njenom detinjstvu u Turkmenistanu, centralnoazijskoj zemlji bez izlaza na more, gde je 80 odsto teritorije prekriveno pustinjom [3]. Ovaj sušni region prirodno oskudeva vodom.
Džahan Taganova (DžT): Dobro se sećam da sam prelazila velike razdaljine da donesem vodu [4] za naše dnevne potrebe tokom čestih nestašica vode i ograničenog snabdevanja vodom. To iskustvo oskudice vode je bilo i dar jer mi je pomoglo da razvijem duboko uvažavanje i poštovanje prema vodi i njenoj ulozi u našem životu. Kada sam se sa 16 godina preselila u Kirgistan radi daljeg obrazovanja, prvi put sam se našla na mestu sa obiljem vode. Kasnije, na Američkom univerzitetu u Bugarskoj, počela sam temeljno da proučavam ekološku katastrofu Aralskog mora, koje je počelo da se isušuje [5] zbog ogromnog neuspeha projekata navodnjavanja tokom sovjetskog perioda. Tako me je prirodno privuklo istraživanje uloge vode u našem kolektivnom iskustvu i povezanost tokova vode sa kulturom, istorijom i religijom ljudi. Ova fascinacija i radoznalost naveli su me da pohađam jedinstven zajednički diplomski program iz oblasti saradnje i diplomatije za vodu [1], koji me je dodatno osposobio temeljnim razumevanjem sukoba u vezi sa vodom i metodološkim alatima za pomoć u transformaciji upravljanja vodnim resursima.
Žar Zardikan (ŽZ): Osim što je bila izvor života, voda je bila predmet dugotrajnih sukoba i konfrontacija u centralnoj Aziji tokom poslednje tri decenije, posebno u Ferganskoj dolini [6]. Pre nešto više od godinu dana razvio se granični sukob između Kirgistana i Tadžikistana [7], podstaknut sukobima oko pristupa vodi, u kojem je bilo na desetine poginulih. Dakle, koji su koreni toga?
DžT: Zaista, od raspada Sovjetskog Saveza [8], voda ostaje glavni uzrok napetosti među državama centralne Azije. Tokom sovjetskog perioda, razmena vode i energije između pet centralnoazijskih republika bila je centralno planirana, pri čemu bi uzvodne zemlje bogate vodom (Tadžička SSR i Kirgiska SSR) razmenjivale vodu sa nizvodnim zemljama bogatim energijom (Turkmenska SSR, Uzbečka SSR i Kazaška SSR). Nakon raspada SSSR-a 1991. godine, centralno planirani sistemi upravljanja vodom i energijom počeli su da se transformišu u tržišno orijentisane pristupe, pošto su tokovi vode, koji su nekada bili domaći, postali prekogranični.
Reka Ala-Arča u regionu Čuj, Kirgistan. Autor fotografije Vitaliknyc [9] preko Wikimedia (CC BY 3.0 [10])
DžT: Kao rezultat razlika u cenama uzvodne hidroenergije i nizvodne energije koju proizvode goriva, raspodela energije postala je izvor tenzija između ovih zemalja. Tenzije [11], uzrokovane razlikama u cenama između hidroenergije i energije goriva, dodatno su pogoršane željom Tadžikistana i Kirgistana da izgrade uzvodne brane za hidroelektrane [12]. Ovaj predlog izazvao je oštre reakcije nizvodnih zemalja, kojima je voda potrebna za navodnjavanje, pa je Islam Karimov, tadašnji predsednik Uzbekistana, čak najavljivao rat [13] kao ishod sukoba. Međutim, dok je svet očekivao „ratove za vodu“ [14] u regionu, nestanci struje [15] i rastuće cene energije doveli su, između ostalog, do nasilnog svrgavanja predsednika Kirgistana Kurmanbeka Bakijeva 2010. godine.
ŽZ: Pošto izgleda da je voda tako vitalna, a ipak tako oskudna u ovom regionu, kakvi su izgledi za sukob ili saradnju?
DžT: Voda često može biti uzrok konkurencije i tenzija, ali kao što je Aron Volf rekao, nijedan rat se ne vodi isključivo zbog vode, i sukobi zasnovani na vodi skoro uvek otkrivaju druge probleme u pozadini. Ovde nastupa diplomatija za vodu, koja nastoji da razvije održiva i mirna rešenja za upravljanje vodama, istovremeno promovišući dosluh i saradnju među zainteresovanim stranama.
U kontekstu centralne Azije, na primer, Evropska unija je nedavno objavila [16] svoje planove da postane vodeći investitor za branu Rogun na reci Vakš u Tadžikistanu, koja se smatra najvišom branom na svetu. Ovaj potez ima za cilj da pomogne Tadžikistanu da smanji svoje oslanjanje na rusku energiju [17] i da se suprotstavi kineskom uticaju u regionu, ali brana takve veličine će smanjiti oticanje vode u nizvodne zemlje, naneti štetu poljoprivrednim sektorima Turkmenistana i Uzbekistana, i za rezultat imati nesigurnost ishrane [18] i masovne klimatske migracije [19] u ovom regionu.
Uprkos previše ispolitizovanoj prirodi ovih pitanja, ona dodaje da vlade nisu jedini odgovorni akteri kada je u pitanju rešavanje sukoba u vezi sa vodom, budući da uspeh i održivost regionalnog upravljanja vodama zavisi od interakcije sa širom publikom. Prema trenutnim podacima, u regionu ima dovoljno vodnih resursa, ali regionalnu saradnju najviše otežavaju loši okviri upravljanja [20] i slabi institucionalni kapaciteti, a ne nedostatak resursa.
DžT: Moja istraživačka interesovanja su duboko ukorenjena u intersekcionalnosti [21] i pronalaženju načina na koji se različite oblasti interesovanja ukrštaju i utiču jedna na drugu. Volim da otkrivam kako se dve različite teme kao što su klima i socijalna pravda ili rodna ravnopravnost i upravljanje vodama mogu isprepletati, kao i veću mudrost i smernice koje se mogu izvući iz ovog pristupa šire slike tim temama. Naravno, voda ima najvažnije mesto u mom istraživanju, koje obuhvata teme kao što su upravljanje vodama i uloga diplomatije za vodu u našem svetu. Kao ženu koja je odrasla u centralnoj Aziji, prirodno me privlače geopolitičke teme relevantne za ovaj region, uključujući postsovjetski identitet i izgradnju države i nacije u regionu.
Za mene je akademsko istraživanje često način da razumem prošlost i sadašnjost moje zajednice i da nastavim da istražujem šta znači biti Turkmenka u globalizovanom 21. veku. Tokom postdiplomskih studija, uz moje iskustvo boravka u centralnoj Aziji, uvek sam bila svesna mogućnosti rata zbog vode i zemljišta [22] u Ferganskoj dolini.
Ona napominje da je susret sa člankom pod naslovom „Žene stvaraju mir duž granice Kirgistana i Tadžikistana [23]“ podstaknuo njenu radoznalost, i naveo je da istraži ulogu žena iz centralne Azije u naporima za izgradnju mira.
DžT: Kao žena koja je odrasla u centralnoj Aziji, prilično sam upoznata sa patrijarhalnom obespravljenošću žena u društvenim sistemima, i zbog toga me je privlačilo da dalje istražujem i naučim više o prekograničnom projektu organizacije UN Women za održivi mir i razvoj u Ferganskoj dolini. Moje istraživanje [24] mi je pružilo odličnu priliku da otkrijem intersekcionalne faktore koji utiču na mir, sukobe, vodu i rod, kao i priliku da dodam svoju jedinstvenu perspektivu razgovoru o prekograničnim sporovima oko vode kao mlada centralnoazijska naučnica.
ŽZ: Dakle, ako potencijalno ima dovoljno vode, ko bi trebalo da istupi i šta treba učiniti?
DžT: Da bi upravljanje vodama bilo uspešno, mediji, operateri za vodu, lokalne vlasti, neprofitne organizacije i međuvladine organizacije (MNVO) moraju da sarađuju kako bi povećali transparentnost, dostupnost i reagovanje na probleme javnosti. Saradnje donose trostruke dividende [25] jer stvaraju partnerstva, obezbeđuju legitimitet društvenim instrumentima u upravljanju vodama, i povećavaju kapacitete i vlasništvo. Ako želimo istinsko izlečenje i kretanje napred, moramo razmišljati i raditi u različitim sektorima i naučiti da gradimo strateška partnerstva i saradnju. Svaki pojedinac, sektor i vlada treba da razbiju silose i rade ukorak jedni sa drugima na stvaranju inkluzivnih platformi za dijalog.