Stanovnici sela Jandakli, Turkmenistan. Autor fotografije Erkin Jazov, koristi se uz dozvolu

Poreklom iz centralnoazijske nacije Turkmenistan, Džahan Taganova je mirovni ambasador za organizaciju One Young World i diplomata za vodu. Centralna Azija je poslednjih godina doživela drastične promene i preokrete — previranja koja su pokrenula Džahaninu strast za mir i stabilnost, jednakost, ljudska prava i saradnju među kulturama radi izgradnje održivijeg sveta. Vođena sve većom posvećenošću ovim temama, diplomirala je na programu saradnje i diplomatije za vodu 2020. godine i od tada objavljuje istraživačke radove i analitička razmišljanja za „trust mozgova” platforme. Njena istraživačka interesovanja ukrštaju upravljanje vodama, integrisani menadžment vodnih resursa, klimu i socijalnu pravdu.

Globalni Glasovi su sa njom razgovarali o njenoj fascinaciji vodom i njenom detinjstvu u Turkmenistanu, centralnoazijskoj zemlji bez izlaza na more, gde je 80 odsto teritorije prekriveno pustinjom. Ovaj sušni region prirodno oskudeva vodom.

Džahan Taganova (DžT): Dobro se sećam da sam prelazila velike razdaljine da donesem vodu za naše dnevne potrebe tokom čestih nestašica vode i ograničenog snabdevanja vodom. To iskustvo oskudice vode je bilo i dar jer mi je pomoglo da razvijem duboko uvažavanje i poštovanje prema vodi i njenoj ulozi u našem  životu. Kada sam se sa 16 godina preselila u Kirgistan radi daljeg obrazovanja, prvi put sam se našla na mestu sa obiljem vode. Kasnije, na Američkom univerzitetu u Bugarskoj, počela sam temeljno da proučavam ekološku katastrofu Aralskog mora, koje je počelo da se isušuje zbog ogromnog neuspeha projekata navodnjavanja tokom sovjetskog perioda. Tako me je prirodno privuklo istraživanje uloge vode u našem kolektivnom iskustvu i povezanost tokova vode sa kulturom, istorijom i religijom ljudi. Ova fascinacija i radoznalost naveli su me da pohađam jedinstven zajednički diplomski program iz oblasti saradnje i diplomatije za vodu, koji me je dodatno osposobio temeljnim razumevanjem sukoba u vezi sa vodom i metodološkim alatima za pomoć u transformaciji upravljanja vodnim resursima.

Žar Zardikan (ŽZ): Osim što je bila izvor života, voda je bila predmet dugotrajnih sukoba i konfrontacija u centralnoj Aziji tokom poslednje tri decenije, posebno u Ferganskoj dolini. Pre nešto više od godinu dana razvio se granični sukob između Kirgistana i Tadžikistana, podstaknut sukobima oko pristupa vodi, u kojem je bilo na desetine poginulih. Dakle, koji su koreni toga?

DžT: Zaista, od raspada Sovjetskog Saveza, voda ostaje glavni uzrok napetosti među državama centralne Azije. Tokom sovjetskog perioda, razmena vode i energije između pet centralnoazijskih republika bila je centralno planirana, pri čemu bi uzvodne zemlje bogate vodom (Tadžička SSR i Kirgiska SSR) razmenjivale vodu sa nizvodnim zemljama bogatim energijom (Turkmenska SSR, Uzbečka SSR i Kazaška SSR). Nakon raspada SSSR-a 1991. godine, centralno planirani sistemi upravljanja vodom i energijom počeli su da se transformišu u tržišno orijentisane pristupe, pošto su tokovi vode, koji su nekada bili domaći, postali prekogranični.

Reka Ala-Arča u regionu Čuj, Kirgistan. Autor fotografije Vitaliknyc preko Wikimedia (CC BY 3.0)

DžT: Kao rezultat razlika u cenama uzvodne hidroenergije i nizvodne energije koju proizvode goriva, raspodela energije postala je izvor tenzija između ovih zemalja. Tenzije, uzrokovane razlikama u cenama između hidroenergije i energije goriva, dodatno su pogoršane željom Tadžikistana i Kirgistana da izgrade uzvodne brane za hidroelektrane. Ovaj predlog izazvao je oštre reakcije nizvodnih zemalja, kojima je voda potrebna za navodnjavanje, pa je Islam Karimov, tadašnji predsednik Uzbekistana, čak najavljivao rat kao ishod sukoba. Međutim, dok je svet očekivao „ratove za vodu“ u regionu, nestanci struje i rastuće cene energije doveli su, između ostalog, do nasilnog svrgavanja predsednika Kirgistana Kurmanbeka Bakijeva 2010. godine.

ŽZ: Pošto izgleda da je voda tako vitalna, a ipak tako oskudna u ovom regionu, kakvi su izgledi za sukob ili saradnju?

DžT: Voda često može biti uzrok konkurencije i tenzija, ali kao što je Aron Volf rekao, nijedan rat se ne vodi isključivo zbog vode, i sukobi zasnovani na vodi skoro uvek otkrivaju druge probleme u pozadini. Ovde nastupa diplomatija za vodu, koja nastoji da razvije održiva i mirna rešenja za upravljanje vodama, istovremeno promovišući dosluh i saradnju među zainteresovanim stranama.

U kontekstu centralne Azije, na primer, Evropska unija je nedavno objavila svoje planove da postane vodeći investitor za branu Rogun na reci Vakš u Tadžikistanu, koja se smatra najvišom branom na svetu. Ovaj potez ima za cilj da pomogne Tadžikistanu da smanji svoje oslanjanje na rusku energiju i da se suprotstavi kineskom uticaju u regionu, ali brana takve veličine će smanjiti oticanje vode u nizvodne zemlje, naneti štetu poljoprivrednim sektorima Turkmenistana i Uzbekistana, i za rezultat imati nesigurnost ishrane i masovne klimatske migracije u ovom regionu.

Uprkos previše ispolitizovanoj prirodi ovih pitanja, ona dodaje da vlade nisu jedini odgovorni akteri kada je u pitanju rešavanje sukoba u vezi sa vodom, budući da uspeh i održivost regionalnog upravljanja vodama zavisi od interakcije sa širom publikom. Prema trenutnim podacima, u regionu ima dovoljno vodnih resursa, ali regionalnu saradnju najviše otežavaju loši okviri upravljanja i slabi institucionalni kapaciteti, a ne nedostatak resursa.

DžT: Moja istraživačka interesovanja su duboko ukorenjena u intersekcionalnosti i pronalaženju načina na koji se različite oblasti interesovanja ukrštaju i utiču jedna na drugu. Volim da otkrivam kako se dve različite teme kao što su klima i socijalna pravda ili rodna ravnopravnost i upravljanje vodama mogu isprepletati, kao i veću mudrost i smernice koje se mogu izvući iz ovog pristupa šire slike tim temama. Naravno, voda ima najvažnije mesto u mom istraživanju, koje obuhvata teme kao što su upravljanje vodama i uloga diplomatije za vodu u našem svetu. Kao ženu koja je odrasla u centralnoj Aziji, prirodno me privlače geopolitičke teme relevantne za ovaj region, uključujući postsovjetski identitet i izgradnju države i nacije u regionu.

Za mene je akademsko istraživanje često način da razumem prošlost i sadašnjost moje zajednice i da nastavim da istražujem šta znači biti Turkmenka u globalizovanom 21. veku. Tokom postdiplomskih studija, uz moje iskustvo boravka u centralnoj Aziji, uvek sam bila svesna mogućnosti rata zbog vode i zemljišta u Ferganskoj dolini.

Ona napominje da je susret sa člankom pod naslovom „Žene stvaraju mir duž granice Kirgistana i Tadžikistana“ podstaknuo njenu radoznalost, i naveo je da istraži ulogu žena iz centralne Azije u naporima za izgradnju mira.

DžT: Kao žena koja je odrasla u centralnoj Aziji, prilično sam upoznata sa  patrijarhalnom obespravljenošću žena u društvenim sistemima, i zbog toga me je privlačilo da dalje istražujem i naučim više o prekograničnom projektu organizacije UN Women za održivi mir i razvoj u Ferganskoj dolini. Moje istraživanje mi je pružilo odličnu priliku da otkrijem intersekcionalne faktore koji utiču na mir, sukobe, vodu i rod, kao i priliku da dodam svoju jedinstvenu perspektivu razgovoru o prekograničnim sporovima oko vode kao mlada centralnoazijska naučnica.

ŽZ: Dakle, ako potencijalno ima dovoljno vode, ko bi trebalo da istupi i šta treba učiniti?

DžT: Da bi upravljanje vodama bilo uspešno, mediji, operateri za vodu, lokalne vlasti, neprofitne organizacije i međuvladine organizacije (MNVO) moraju da sarađuju kako bi povećali transparentnost, dostupnost i reagovanje na probleme javnosti. Saradnje donose trostruke dividende jer stvaraju partnerstva, obezbeđuju legitimitet društvenim instrumentima u upravljanju vodama, i povećavaju kapacitete i vlasništvo. Ako želimo istinsko izlečenje i kretanje napred, moramo razmišljati i raditi u različitim sektorima i naučiti da gradimo strateška partnerstva i saradnju. Svaki pojedinac, sektor i vlada treba da razbiju silose i rade ukorak jedni sa drugima na stvaranju inkluzivnih platformi za dijalog.