Tatjana Bazičeli. Fotografija Marije Silvano; koristi se uz dozvolu.

Uzbunjivači, bilo da nastupaju kao heroji ili negativci, ušli su u globalnu mejnstrim kulturu zahvaljujući ličnostima kao što su Džulijan Asanž, Čelsi Mening, Edvard Snouden, zajedno sa medijskom ili filmskom pažnji koju su dobili. Ali kakav je stvarni život uzbunjivača i šta ih motiviše da žrtvuju svoj privatni život, karijeru, a ponekad i sam život da bi razotkrili zloupotrebu moći?

Kako bi pronašli neke odgovore, predstavnik Globalnih glasova (GV) je razgovarao sa Tatjanom Bazičeli, spisateljicom iz Berlina, akademikom, aktivisticom i osnivačem Disruption Network Lab, platforme koja se zalaže za ujedinjenje ljudskih prava, tehnologije i umetnosti. Bazičeli je nedavno uredila knjigu „Whistleblowing for Change” („Zviždanje za promene”) (koju možete besplatno preuzeti ovde), a predstavlja skup intervjua i tekstova uzbunjivača i istraživača iz Evrope, Turske i SAD-a. S obzirom na to koliko je termin uzbunjivač postao opterećen, prvo pitanje koje je GV postavilo bilo je o njegovoj definiciji:

Zviždanje je izraz koji je teško prevesti na mnoge jezike. U nekim zemljama, prevod je čak i varljiv, jer se fokusira na negativne posledice toga, i teži da označi neki takav čin kao nešto žalosno. Uzbunjivači su osobe koje prijavljuju prekršaje, slučajeve korupcije, nedoličnog ponašanja na radnom mestu, kao i ozbiljne oblike političkog i društvenog zlostavljanja, otkrivajući informacije od javnog interesa koje treba obelodaniti. Uzbunjivači osuđuju ponašanje koje smatraju nezakonitim ili uvredljivim, a koje su počinili sistemi čiji su oni deo, ili čiju unutrašnju logiku dobro poznaju. U širem smislu, uzbunjivanje je praksa obaveštavanja javnosti o nepoznatim činjenicama koje treba otkriti. Knjiga „Zviždanje za promene“ istražuje uzbunjivanje kao političku praksu u razvoju koja ima kapacitet da izazove društvene promene kroz trideset ličnih priča koje su napisali uzbunjivači, novinari, aktivisti, umetnici, istraživači i kritički mislioci.

Imajući u vidu izuzetno visoku ličnu cenu koju većina uzbunjivača mora da plati, GV je pitao Bazičeli šta bi mogla da bude njihova motivacija dok javno istupaju u osuđivanju nepravdi:

Najbolji ljudi za odgovor na ovo pitanje bili bi sami uzbunjivači, jer je duvanje u pištaljku čin koji je i javni i lični. Međutim, ono što sam shvatila posle susreta sa mnogim uzbunjivačima je da oni traže pravdu. Ja vidim uzbunjivanje kao način razmišljanja koji motiviše ljude da prijave ponašanje koje je štetno po društvo. Sa moje tačke gledišta, nemoguće je razumeti dublje značenje uzbunjivanja bez upoznavanja ljudi koji su lično uključeni. Duvanje u pištaljku menja živote svih koji su uključeni u ovaj proces, a mnogi uzbunjivači žele da pomognu da se životi svih nas promene na bolje. Nažalost, to nije uvek slučaj. 

Zaista, posledice govora su dramatične i mogu biti smrtonosne: često uključuju društvenu smrt, pritvor, govor mržnje, odbacivanje od strane porodice i vršnjaka, visoke kazne i zatvorsku kaznu, dugotrajnu nezaposlenost, zdravstvene probleme i, u nekim slučajevima, otmicu, mučenje i smrt. Bazičeli to ovako objašnjava:

U mnogim društvenim i kulturnim kontekstima, uzbunjivanje je još uvek na meti kao oblik izdaje. Posledica je da se uzbunjivači proganjaju, ignorišu, izoluju, a protiv njih se primenjuju oštre mere. Ideja proizvodnje „dokaza“ i otkrivanja informacija od javnog interesa iz sistema se ne posmatra uvek kao nešto pozitivno. Postoji ukorenjena diskriminatorna praksa koja je ukorenjena u mnogim radnim mestima i institucijama, koja osobu koja otkriva nezakonite aktivnosti i nedozvoljene poslove vidi kao izdajnika. Ovo izaziva klimu zastrašivanja, maltretiranja i manje ljudi je sklono da podrži uzbunjivače, oseća se bliskim njima ili sledi njihove korake. Verujem da bi trebalo da radimo suprotno. W
Moramo da demistifikujemo čin duvanja, bolje informišemo javnost o njegovom značenju i pokažemo da ovaj hrabar izbor pomaže društvu da postane pravednije. 

U tako teškom kontekstu, mogu li filmovi, aktivizam i svedočenja da promene narativ o tome da se uzbunjivači doživljavaju kao izdajice? Bazičeli predlaže iznijansiran odgovor:

Želela bih da pomenem rad velikih filmskih reditelja kao što je Sonja Kenebek, koja je režirala film „United States vs. Reality Winner” („SAD protiv pobednika stvarnosti”) — priču o 25-godišnjem NSA ugovaraču i zviždaču Reality Winner-u (pobednik stvarnosti, prim.prev) — i film „National Bird,” („Nacionalna ptica”) koji se fokusira na američki program bespilotnih letelica kroz lične perspektive uzbunjivača i preživelih u napadima bespilotnih letelica u Avganistanu; ili italijanski film „Nikad ne zviždi sam” Marka Ferarija, koji daje uvid u fenomen odmazde koji uzbunjivači doživljavaju na radnom mestu nakon što progovore. Naravno, svi znamo filmove Laure Poitras i njen dokumentarni film “Citizenfour” iz 2014. godine nagrađen Oskarom o priči o Edvardu Snoudenu i njegovom razotkrivanju masovnog nadzora NSA — opširno govorimo o motivima iza njenog filma u intervjuu za našu knjigu. Međutim, novinarska organizacija koja je najviše osporila zloglasni narativ o tome da su uzbunjivači izdajnici moje tačke gledišta je WikiLeaks i mreža oko njega. WikiLeaks je napravio revoluciju u novinarstvu od njegovog osnivanja 2006. Zahvaljujući Džulijanu Asanžu i njegovom timu, otkriveni su veliki ratni zločini i globalno loše upravljanje. 

Izgleda da se takođe slaže da se zviždanje treba tretirati kao građansko pravo:

Uzbunjivači pomažu da se razotkriju sistemi moći i nepravde i često plaćaju visoku cenu za otkrivanje istine. Ako bismo uzbunjivanje shvatili kao čin građanske svesti, onda bi za njih bilo manje progona i i imali bi pravednije društvo. Predlažem da se konceptualno proširi ovaj akt na skup praksi na kulturnom, političkom, tehnološkom i umetničkom nivou. Naša je odgovornost da radimo na podizanju javne svesti o uzbunjivanju i suprotstavljanju progonu kazivača istine i uzbunjivača. Kolektivno treba da podržimo one koji su odlučili da se bore za dobro društva. To je razlog zašto knjiga sadrži doprinose ne samo od uzbunjivača, kao što su Brendon Brajant, Džon Kirijaku, Liza Ling, Cian Vestmorlend i Danijel Hejl, već i od ljudi koji su bili bliski iskustvu uzbunjivača, kao što je Bili Viner- Dejvis (majka Pobednika stvarnosti), Laura Poitras, Frederik Obermajer i Bastijan Obermajer, Enie Mašon, Simona Levi, Suelet Drajfus i Naomi Kolvin, i drugi pisci i aktivisti koji rade na razotkrivanju nepravdi i oblika društvene nepravde, kao što su Baret Braun, Lauri Lav i Daril Dejvis, da spomenemo samo neke. 

Da bi se promenio narativ o izdaji, uzbunjivanju se takođe može pristupiti kao obliku ometanja, kako Bazičeli tvrdi u knjizi. Evo kako je došla do toga da poveže ta dva koncepta:

Ideja knjige je da poveže uzbunjivanje sa remetilačkim praksama, kao intervenciju koja izaziva zatvorene sisteme iznutra i menja redovno stanje stvari kako bi izazvala promene. Godine 2011. napisala sam knjigu o potrebi da se koncept uzbunjivanja ponovo prisvoji iz poslovne kulture, da se primeni na umetnost i aktivizam da zamislimo drugačiju političku opoziciju koja dolazi iz sistema sa kojima pokušavamo da se suočimo. Poslednjih godina, ideju uzbunjivanja ponovo su prisvojili populisti, ali sa veoma drugačijim ciljevima — da se poveća moć i izazove haos, da se šire lažne vesti i dezinformacije, umesto da se demontira logika moći kao uzrok ugnjetavanja društva. To je beskrajan povratni pogled. Moramo opet da prihavtimo uzbunjivanje. Verujem da su uzbunjivači oni kojih treba da nas inspirišu.