Kada sam bila dete, uvek sam se pitala zašto morske ptice jedu plastični otpad. Mnogi od nas su videli one slike albatrosa kako umiru zbog konzumiranja gomile plastike. Ali ptice imaju savršen vid! Zašto onda jedu nešto što nimalo ne liči na njihov prirodni obrok? Ovo je priča o onome što sam otkrila jer sam bila odlučna u tome da pronađem odgovor.
Kao devojčica izvodila sam testove dajući različite vrste hrane patkama ili labudovima. Na primer, ovsena kaša: to bi odmah pojeli. Kad bih bacila list u vodu, odmah bi znali da to nije dobro i ne bi ga jeli. Trebao im je delić sekunde da prepoznaju da li bacam ovsenu kašu ili komade šargarepe u vodu. Pa zašto ova savršena vizija izneverava ptice kada treba da razlikuju ribu ili kril (njihovu prirodnu hranu) od komada plastike?
Odgovor na ovo pitanje došao je postepeno. Prvo, naučnici su shvatili da morske ptice koriste ne samo vid, nego i miris. Koristeći svoje čulo mirisa, ove životinje se kreću, traže hranu, pa čak i prepoznaju delove sveta. Zatim, pre nekoliko godina naučnici su otkrili da morske ptice mogu da jedu plastiku, ne nužno zato što liči na njihovu hranu, već zato što zapravo miriše na nju. Ispostavilo se da plastični otpad koji pluta na površini okeana nakon nekog vremena počinje da oslobađa vrlo karakterističnu supstancu. Ona se zove se dimetil sulfid – skraćeno DMS.
Čitav ekosistem mikroorganizama, malih biljaka i životinja brzo počinje da se formira na plastičnom otpadu koji pluta u okeanu. Upravo neki od njih proizvode DMS. Verovatno poznajete taj miris: on se širi u našoj kuhinji kada kuvamo, na primer, kupus ili morsku hranu. Nažalost, DMS je supstanca koja se nalazi u velikim količinama u hranilištima morskih ptica. Na primer, tamo gde pliva velika količina krila. Stoga, morske ptice povezuju ovaj miris sumpora sa večerom. Dok preleću brojne kilometre vođene svojim nosom, a zatim gladne lete do mesta gde miriše na dimetil sulfid, lako ih je prevariti. One zaključuju da ako nešto miriše na hranu, to je verovatno hrana. One takođe ne mogu da priušte gladovanje; ponekad dugo traže hranilište, pa kada stignu, zaista su jako gladne.
Nauka zajednice
Dakle, znamo da je plastika štetna za životinje. I da je potrebno naći neka rešenja: ne samo da ograničimo njenu proizvodnju i upotrebu već i da uklonimo ove sintetičke fragmente koji već kruže okolinom. Međutim, da bismo došli do rešenja, prvo moramo da saznamo koliko se tačno plastike može naći u morima i na obalama i kako ta plastika migrira u prirodi.
Nažalost, traženje malih komada plastike (mezoplastika) zahteva veliku preciznost i obim podataka. Da biste prebrojali mezoplastiku na obalama, potrebno je pažljivo prosejati pesak, a ne samo posmatrati njegovu površinu. Sami naučnici to nisu u stanju da urade jer je premalo ruku za ovaj posao. Otuda značaj „građanske nauke“, poznate i kao nauka zajednice.
Građanska nauka je inicijativa u kojoj obični ne-naučnici, kao i lokalna zajednica, mogu da pomognu profesionalnim istraživačima. Njihovi zadaci su veoma različiti: ponekad pomažu u analizi podataka (kao NASA Feature Hunter), ponekad prebrojavaju životinje u rezervatima (kao Iguanas from Above), a ponekad prikupljaju uzorke. Poslednji primer je veoma dobro funkcionisao za analizu mezoplastike. Oduvek sam verovala da se najbolji rezultati postižu kada razmišljate globalno a delujete lokalno, jer onda od toga ima koristi ne samo planeta već i vaša lokalna zajednica. Ista pretpostavka je napravljena kada sam počela da koordiniram projekat građanske nauke o mezoplastici u naučnom centru gde radim.
Metodologiju projekta je planirao Institut za okeanologiju Poljske akademije nauka, sa sedištem u Sopotu u severnoj Poljskoj. Projekat koordinira partnerski Eksperimentalni naučni centar u Gdinji (Gdinja, Sopot i Gdanjsk zajedno čine Trojmjasto). Zadaci Poljske akademije nauka u projektu sastoje se uglavnom od razvoja metodologije, analize i interpretacije podataka. Naučni centar u Gdinji se, s druge strane, prvenstveno bavi: podizanjem svesti lokalne zajednice, organizovanjem volontera, vođenjem zajednice kroz projekat, organizovanjem zajedničkih izleta na plažu, izvođenjem terenskih časova o mezoplastici sa školama, i informisanjem o projektu u seniorskim klubovima itd. Obe organizacije svoje zadatke obavljaju pro bono, a podaci dobijeni tokom istraživanja su tipa Otvorene nauke: svako može da im pristupi i da ih koristi na bilo koji način.
Ogroman odziv
Projekat potrage za mezoplastikom na obali Poljske postao je veoma popularan u lokalnoj zajednici. Prvi ciklus projekta trajao je od septembra 2021. do jula ove godine, dakle trajao je čitavu školsku godinu, a za učešće se prijavilo preko 500 stanovnika Trojmjasta i okoline. Najmlađi učesnik imao je dve godine, najstariji preko 60. Zajedno su organizovali preko 300 izleta i prosejali ukupno preko 500 litara peska u potrazi za minijaturnim plastičnim česticama. Svi su se dobrovoljno uključili da traže mezoplastiku i da dobiju što više informacija o njenoj distribuciji.
Kakvi su rezultati ovog istraživanja koje su do sada sproveli naučnici zajednice? Mislim da je najvažnija vrednost promena društvenih stavova ljudi koji su učestvovali u projektu, uključujući i 15-godišnju Olu:
Mislim da je za mene prekretnica bila pronalaženje veštačkog, akrilnog… nokta u pesku. Plastični nokat, možete li to da zamislite?!– Teško je pronaći beskorisniji izum, nešto što nam uopšte nije potrebno, nešto što koristimo jer smatramo da su naši nokti… previše prirodni ili tako nešto. A onda odemo na plažu, i takav plastični, veštački nokat će upasti u pesak, i onda će neki galeb ili morska lasta pomisliti da je to hrana i umreti zbog toga. To me je zaista nateralo na razmišljanje.
Međutim, dobrovoljci nisu došli samo iz Poljske. Kako Eksperimentalni naučni centar sarađuje sa Evropskim centrom solidarnosti (međunarodnim programom Evropske komisije, u kojem mladi mogu da učestvuju u volonterskim projektima), neki od građanskih naučnika na projektu došli su iz drugih zemalja: Španije, Francuske ili Turske. Eva, volonterka iz Španije, govorila je o svom iskustvu:
Kao projekat građanske nauke, ovo ne zahteva veoma komplikovane materijale ili metode, možete pronaći sve što vam je potrebno da koristite kod kuće i dostupno je svima, čak i ako ne volite nauku! Možete učestvovati sa svojom porodicom, prijateljima ili čak sami. Potrebno je samo oko sat vremena, tokom kojeg možete i da vidite plažu sa drugačije tačke gledišta od uobičajene: posmatrajući kompoziciju peska, prisutan biodiverzitet ili samo obraćajući pažnju na šum mora. Za mene je to bio način da postanem svesnija količine mezoplastike koju možemo da nađemo na plaži i da bolje razumem probleme koje ona može da izazove, što me je nateralo da dvaput razmislim kada kupujem ili se spremam da bacim bilo kakvu plastičnu kesu ili pakovanje.
Emili iz Francuske je dodala:
Rekla bih da sakupljanje mezoplastike nije samo korisno već i zabavno. To je kao da idete u potragu za blagom, a istovremeno pomažete nauci!
Ali promena društvenih stavova nije jedini rezultat projekta. Analize pokazuju da među mezoplastikom koju su pronašli volonteri Eksperimentalnog naučnog centra u Gdinji nema fragmenata slamki za jednokratnu upotrebu, pribora za jelo ili šoljica. Na šta ovo ukazuje? Na činjenicu da zabrana stavljanja na tržište proizvoda od plastike za jednokratnu upotrebu, koju je Evropska komisija uvela 2021. godine, daje prve rezultate. U prethodnim studijama, ova vrsta pribora za jednokratnu upotrebu činila je veliki deo otpada. Trenutno ih uopšte nema.
Dakle, koji je sledeći korak? Pre svega – samo nastavite. Možete se pridružiti projektu ako kontaktirate Experyment Gdynia.