Starosedeoci prodaju proizvode svojih useva na lokalnom tržištu | Fotografija: Paulo Desana/Agência Pública

Ovaj članak, koji su napisali Ana Amelija Amdan, Paulo Desana i Danijela Viljegas, prvobitno je objavila Agência Pública 29. jula 2022. godine, a ponovo je objavljen ovde u sklopu ugovora o partnerstvu sa Globalnim Glasovima, u prevodu Lijama Andersona.

Nedelja je ujutru, a pripadnici starosedelačkog naroda Tujuka koji žive u mestu Sao Gabrijel da Kašoira, u severozapadnoj brazilskoj državi Amazonas, spremni su da dočekaju posetioce na nedeljnoj pijaci. Međutim, sve je pripremljeno mnogo ranije, sa usevama zasađenim na obrađivanoj površini u šumi blizu grada, gde se uzgajaju manioka, banane, ananas, açaí, cará i još mnogo toga.

Dok posetioci pristižu, neke žene iz naroda Tujuka — po kojem je pijaca i dobila ime — mese testo od manioke, koje će biti stavljeno u rernu da se napravi „beiju“.

Služe se i tradicionalna jela kao što je quinhapira — riblji bujon sa čilijem i tukupijem (sok uzet od korena manioke) — a ponekad čak i mravi, koji su uobičajeni u kuhinji regiona, da ne spominjemo caxiri, fermentisano piće koje oživljava tradicionalne plesove. Sva ova raznolikost potiče od Tradicionalnog poljoprivrednog sistema Rio Negra, koji objedinjuje znanje o poljoprivredi u „rosama“ (obrađivanim površinama), baštama i šumi, i oslanja se na ravnotežu ciklusa prirode i na održavanje kulture koja obuhvata razmene, rituale i blagoslove.

Ovaj sistem je pod stalnim pritiskom: od ilegalnog rudarenja, neodrživih ekonomskih sistema, predloga zakona kao što je PL 191, koji bi dozvolio rudarstvo i druge eksploatacione aktivnosti na starosedelačkim zemljama, i klimatske krize.

„Prošle godine smo izgubili dve obrađivane površine upravo zato što leto nije došlo u vreme koje smo očekivali. Jedva smo zasadili nešto banana, ali nismo uspeli da zasadimo manioku“, rekla je farmerka iz naroda Tujuka Florinda Lima Oržuela, jedna od osoba povezanih sa pijacom, dok je opisivala deo faza u ovom sistemu. „Kada vidite da postoji promena u ovom ciklusu, onda to remeti ceo ovaj proces setve, spaljivanja.“

Priče poput Florindine sve su češće u ovoj opštini, gde 23 starosedelačka naroda žive u oko 750 zajednica i naselja. Smešten na reci Rio Negro, Sao Gabrijel i njegovi stanovnici posebno su stradali od rekordnih poplava koje su poslednjih godina pogodile državu Amazonas.

Pored poplava, glavni efekti koje navode starosedeoci su nepredvidljiva godišnja doba, povišene temperature i promene u ciklusima životne sredine, što direktno utiče na proizvodnju hrane lokalnog stanovništva. Mnogi od njih su počeli da menjaju mesta na kojima sade useve i obrađuju više parcela, kao i da menjaju radno vreme zbog jačeg sunca. Sada je pitanje koliko dugo će ova adaptacija biti dovoljna.

Ono što su starosedeoci primetili u svakodnevnom životu u skladu je sa najnovijim izveštajem Međuvladinog panela za klimatske promene (IPCC) Ujedinjenih Nacija koji je po prvi put podigao uzbunu zbog nepovratnih gubitaka u načinu života starosedelačkih naroda Amazonije.

Istraživačica i biolog Patrisija Pinjo, sa Instituta za istraživanje životne sredine u Amazonu (IPAM), jedna od autora tog izveštaja, objasnila je da je starosedelačko stanovništvo podložnije klimatskim promenama.

„U Amazoniji, biodiverzitet je suštinski povezan sa teritorijom, sa kulturom, sa načinom života. Kada dođe do erozije ili šokova na teritoriji, dolazi do gubitka tradicionalnog znanja, mi više ne znamo kada će se ciklus dogoditi, koje vrste treba posaditi, kada će doći do cvetanja“.

Starosedelačka žena radi sa testom od manioke | Fotografija: Paulo Desana/Agência Pública

Majke farme

Tradicionalni poljoprivredni sistem Rio Negra je priznat kao deo Brazilskog kulturnog nasleđa od strane Instituta za nacionalno istorijsko i umetničko nasleđe (Iphan) 2010. godine. U ovoj vrsti poljoprivrede, područje šume koje se prethodno koristilo za poljoprivredu se poseče, ostavi da se osuši, a zatim spali. Na čistinama se sade usevi oko tri godine, a posle tog perioda ova područja se postepeno napuštaju.

Muškarci poseku šumsko područje i zajedno sa ženama sprovedu paljenje. Žene tada preuzimaju kontrolu nad prostorom. One biraju šta će se posaditi — manioka, banane, açaí, bacaba, cupuaçu, čili — i čime će prehraniti porodicu. Starosedelački narodi ih smatraju za „majke farme“ (mães da roça).

Karin Virijato da Silva, farmerka iz naroda Baniva i stanovnica zajednice Jamado, koja se nalazi nasuprot glavne obale Sao Gabrijela, opisala je dva primera uticaja klimatskih promena na njen svakodnevni život. Ona kaže da posle berbe manioke žene obično natapaju koren u vodi da bi ga omekšale. Međutim, vremenom je to prestalo da se radi: sve više vode ulazilo je u igarapés (šumske potoke) i manioku je počela da odnosi vodena sila.

Pogođen je i čili, koji je esencijalna hrana u kulturi naroda Baniva jer je u središtu složenog sistema razmene sadnica koji uključuje porodične i bračne odnose. „Kada se žena uda i ode u kuću svog muža, biljka čilija mora da ide sa njom. To je naš običaj, zato nam ne sme nedostajati čilija. Ako nemamo čili, niko ni ne jede“, rekla je Karin.

Ovaj problem je uglavnom nastao zbog povećanja temperature, što ometa rast biljke. Ovo je objasnila farmerka Diva de Souza, koja govori domorodački Baniva jezik i radije je prepustila da Karin govori umesto nje.

„Videla je svoju baku kako pomera već veliku [biljku] čilija. Kada premestite veliku [biljku] čilija, ona ima korene tako da može da dobije hranljive materije odozdo. Ali sada, kada prenesete biljku čilija na drugo mesto, ona ne može da izdrži temperaturu i počinje da se suši.”

Promene u ribolovu

Dok se žene brinu o farmi, muškarci su odgovorni za pecanje — a ni ribe nisu izbegle promene. Farmer i čuvar iz naroda Baniva Alsir Rikardo, Karinin suprug, kaže da promene u obrascima padavina ne dozvoljavaju da se riba ugoji.

„U našoj kulturi, kada kiša počne da pada, počinje piracema [period razmnožavanja nekih riba]. Zatim, u junu, riba je debela.“ Problem je, objasnio je, u tome što su se sa promenjenim obrascima padavina, mahovine koje su se javljale samo u junu, pojavile u maju, ranije nego što se očekivalo. Ribe počinju da se hrane ovim biljkama i ne debljaju se. „Dakle, ona [riba] još nije debela, a kiša pada pre vremena, i ona će ostatu mršava“, rezimirao je on.

Alsir Rikardo, starosedelac iz naroda Baniva, pokazuje đubre koje preko Rio Negra stiže u zajednicu Jamado | Fotografija: Paulo Desana/Agência Pública

Rosivaldo Miranda, iz etničke grupe Piratapuja, živi u zajednici Asai-Parana na starosedelackoj teritoriji Alto Rio Negro, koja se nalazi na donjem delu reke Uaupes koja se takođe nalazi u basenu Rio Negra. Primetio je još jednu važnu promenu — da se čak i crvi koji se nalaze u bromelijama smanjuju.

Oni obično žive na obalama reke i, kada se nivo vode u reci sprema da poraste, pronalaze utočište u cvetovima bromelija koji su visoko na drveću. Čini se da nestabilnost padavina i obrasca poplava ometa ovaj proces, što primećuju samo oni koji žive u šumi.

Ekstremni događaji postaju sve češći

Zapažanja starosedelaca o promenama ekoloških ciklusa takođe se poklapaju sa najredovnijim zapisima o ekstremnim događajima u Amazoniji. Merenje nivoa vode u Rio Negru u Manausu počelo je 1902. godine. Najveća poplava zabeležena je 1953. godine, dok ta nije nadmašena 2009. godine.

Očekivalo se da će se velike poplave poput ove dešavati otprilike jednom u 50 godina. Međutim, rekord je oboren 2012. i ponovo 2021. godine, prema podacima Geološkog zavoda Brazila (CPRM). Godine 2022. nivo vode je dostigao 29,76 metara, četvrti najviši od početka merenja.

Luna Grip, istraživačica u CPRM-u, rekla je da su ekstremni događaji sve češći i veći, što pokazuje i situacija u državi Amazonas. Ona poziva na regionalna rešenja, uključujući konsultacije sa starosedelačkim narodima i zajednicama koje žive na obalama reka u razvoju javnih politika, kako bi se smanjili negativni uticaji i razvili predlozi za prilagođavanje.

„Starosedeoci znaju šta da rade kada reka naraste visoko“, kaže ona. „Njihove odluke treba podržati.“