Autorka ilustracije Galina Hasanova, koristi se uz dozvolu

Stažiranje je sve popularniji trend u današnjoj kulturi rada, posebno u neprofitnom sektoru. Ono obezbeđuje obuku na poslu, praktično iskustvo, i prvu priliku za pojedince koji žele da budu lideri i kreatori promena u neprofitnom svetu. Ipak, moramo se zapitati: „Kakvu poruku prenose neprofitne organizacije koje insistiraju da primaju samo pripravnike koji mogu da rade besplatno?“

Uprkos velikim koracima koji su napravljeni poslednjih godina, kao to što Bela kuća sada nudi stažistima platu od 750 USD nedeljno, istraživanja pokazuju da je 43 odsto pripravničkog rada još uvek neplaćeno. Centar za istraživanje tranzicije od koledža do radne snage dalje procenjuje da SAD imaju oko 3,2 miliona stažista, a otprilike milion stažista godišnje je neplaćeno. Kako troškovi koledža rastu, studentima su više nego ikada potrebni poslovi koji donose zaradu kako bi mogli da finansiraju svoje obrazovanje. Ipak, neprofitne organizacije u SAD dozvoljavaju ovim studentima koji su opterećeni dugovima da rade besplatno. Da li postoji rešenje za neprofitne organizacije koje nastavljaju sa ovom neodrživom praksom?

COVID-19 i njegove posledice imale su poguban efekat na neprofitnom tržištu rada za nedavno diplomirane studente. U 2020. godini, 26 odsto studenata završnih godina izgubilo je pripravničko mesto, a samo 28,6 odsto je moglo da nađe posao odmah nakon diplomiranja. Došlo je do dramatičnog pada u kvalitetu stažiranja, a iskustva pripravnika u udaljenim sredinama su u najboljem slučaju bila osrednja. Na primer, mnogi studenti koji računaju na stažiranje radi uspostavljanja kontakata izgubili su priliku da se druže sa kolegama u hodniku ili pored aparata za vodu pošto je profesionalno kancelarijsko okruženje zamenjeno kućnom kancelarijom.

Stažiranje na daljinu je takođe ometalo „učenje kroz posmatranje“ i pretvorilo se u proste poslove zasnovane na zadacima, dodatno smanjujući mogućnost za obogaćivanje učenja. Međutim, nisu samo pripravnici ti koji propuštaju prilike. Sofija Garsija Garsija, specijalista za globalni razvoj i šef odeljenja za strateška partnerstva i spoljno angažovanje u organizaciji SOS Children's Villages International, objašnjava: „Organizacije takođe gube društveni kapital jer pripravnici donose različite tačke gledišta, proživljena iskustva, i znanje koje bi zaista obogatilo celu operaciju i osoblje.”

Sa ovim izazovnim finansijskim okruženjem, mnoge neprofitne organizacije oslanjaju se na neplaćena stažiranja kako bi obezbedile dodatni organizacioni kapacitet, što je praksa preuzeta iz profitnog sektora. Iako neprofitne organizacije imaju visoke ciljeve, one takođe kreiraju najapsurdnije politike koje obeshrabruju marginalizovane mlade ljude da grade karijeru u međunarodnom razvoju, održavajući iste one probleme protiv kojih tvrde da se bore.

Na primer, Marija Inohosa, prva Latino reporteka u SAD i dobitnica Pulicerove nagrade, takođe je priznala u svojim memoarima „Once I was You“ (Jednom sam i ja bila ti) da je tokom školovanja morala da radi kao konobarica da bi pokrila troškove života, što je otežavalo stažiranje jer su joj bile potrebne radne smene da bi plaćala kiriju. „Bila sam na kraju fakulteta a nisam odradila nijednu praksu. […] Istina je bila to da nisam mogla da priuštim neplaćeni pripravnički rad a bilo me je previše sramota da to priznam.”

Sredstvo sistemskog ugnjetavanja

Kao rezultat sistemskog ugnjetavanja i ograničenih resursa, mnogi ljudi iz tradicionalno marginalizovanih sredina moraju da se bore da unaprede svoje obrazovanje i karijeru.

U suštini, neplaćene pozicije sa obukom dovode u nepovoljniji položaj studente sa nižim primanjima, bez obzira na to koliko su dobro osmišljene. Žene snose skoro dve trećine nacionalnog duga za studentski zajam, a crnački diplomci duguju, u proseku, 7.400 USD više od belih diplomaca. Prema američkom Ministarstvu rada, američki neprofitni industrijski kompleks nema pravnu odgovornost da obezbedi plaćeno stažiranje. Ali preimenovanje „volonterskog rada“ u „stažiranje“ je više sredstvo za neprofitne organizacije da privuku više studenata na neplaćeni rad u zamenu za prestiž u njihovim radnim biografijama.

Rodni jaz u platama dodatno je pogoršan rasnom diskriminacijom. Pristup stažiranju je ograničen za crnce, starosedeoce i ljude u boji (BIPOC). Prema studiji kompanije Zippia, preko 58 odsto stažista u 2019. godini su bili belci, 17,7 odsto su bili Hispanoamerikanci ili Latinoamerikanci, a 10,4 odsto su bili crnci ili Afroamerikanci. Pošto bela populacija ima nižu stopu siromaštva od manjina, često može sebi da priušti učešće u neplaćenom stažiranju isključivo radi profesionalne koristi, što je privilegija koja se retko pruža BIPOC populaciji.

Shodno tome, kada pripravnički rad nije plaćen, postizanje društvenog kapitala postaje posebno teško za studente koji nisu uključeni u dominantnu kulturu — studente sa niskim primanjima. Finansijska stabilnost je neophodna osnova za izgradnju društvenog kapitala. Stoga su populacije koje su istorijski bile ekonomski neprivilegovane takođe ograničene u mogućnostima da steknu društveni kapital; ovo otežava društvenu i finansijsku mobilnost. Sa ovom nejednakom raspodelom ekonomskog i društvenog kapitala, neplaćen pripravnički rad pogoršava problem nepravde prema studentima sa niskim primanjima i ne uspeva da radnu snagu u SAD učini raznovrsnijom.

Neplaćena prva prilika

Na konkurentnom tržištu rada, stažiranje je neophodan preduslov za razvoj karijere mladih stručnjaka. Međutim, ako studenti koji dolaze iz domaćinstava sa niskim primanjima pristanu na neplaćenu praksu, uskoro će imati druge izazove, uključujući i to gde da žive jer ne mogu da plaćaju kiriju koja drastično raste u velikim gradovima kao što su Njujork, Vašington i Los Anđeles, gde su smeštene mnoge multinacionalne neprofitne i razvojne organizacije.

Neke procene navode da je studentima potrebno oko 6.200 USD na 10 nedelja da pokriju smeštaj, hranu, prevoz i druge osnovne ljudske potrebe. Kao rezultat toga, neplaćeni pripravnici su primorani da balansiraju svoje fiziološke i bezbednosne potrebe, a istovremeno ulažu nebrojene sate u unapređenje svojih profesionalnih veština i radne etike. Iako ovo nije nemoguće, psihološki danak „režima preživljavanja“ povećava poteškoće sa kojima se suočavaju već marginalizovane zajednice koje stupaju u radni odnos.

Ajna Meredova, trener inteligencije pod uplivom traume i osnivačica Groove Culture Collective, objašnjava to na sledeći način: „Ako ovu dinamiku posmatramo kroz objektiv generacijske i kulturne traume, koja uključuje društvene konstrukcije kao što su rasizam, siromaštvo i seksizam, onda je jasno da neplaćeni pripravnički rad nastavlja ciklus oskudice, preopterećenosti i mehanizama preživljavanja u zajednicama koje su marginalizovane i u nepovoljnom položaju.”

Istraživanje Instituta poslodavaca studenata (ISE) i organizacije Handshake otkrilo je da 47 odsto organizacija koje zapošljavaju studente i diplomce nameravaju da povećaju broj novozaposlenih u narednih 12 meseci. Pristup pripravničkom radu znači pristup poslovima, zbog čega dobijanje odgovarajuće, pristupačne prakse ima ogroman uticaj na buduću karijeru studenta.

Spisateljica i govornica, kao i trener za BIPOC mlade, Džen Pamela Čauderi, najbolje kaže: „Ako neprofitne organizacije traže vrhunske talente, onda moraju da ih plaćaju pravedno i pošteno. Nikada nemojte pretpostavljati da dolazeći talenti (posebno mladi BIPOC talenti) imaju sredstva da prihvate neplaćeni posao dok se brinu o osnovnim potrebama.”

Kako možemo da rešimo ovaj problem?

Nedavna povećanja cena zajedno sa visokom stopom inflacije u Sjedinjenim Državama (SAD) uticala su na sposobnost neprofitnih organizacija da ulažu u interni rast, jer već rade sa malim (ne)profitnim maržama. Kako se neprofitne organizacije suočavaju sa finansijskim izazovima, mnoga odeljenja za ljudske resurse tvrde da jednostavno nemaju novca da plate stažiste. Generalno, budžeti neprofitnih organizacija obično su mali. Dodatak ovom finansijskom pritisku je stopa inflacije u SAD, koja je dostigla 8,6 odsto, što je najviše u poslednjih 40 godina.

Profesor Gregori R. Vitkovski, viši predavač sa programa upravljanja neprofitnim organizacijama na Univerzitetu Kolumbija, piše da, pošto je berza izgubila toliko na vrednosti, donatori se osećaju manje bogatima, pa su smanjili svoje dobrotvorne priloge. Osim toga, neprofitne organizacije se već bore da prikupe sredstva, zadrže zaposlene i regrutuju novo osoblje.

Kako su se mnoge neprofitne organizacije suočile sa ekonomskim padom koji je ugrozio njihovo postojanje, filantrop Mekenzi Skot pronašao je način da poremeti tradicionalne prakse finansiranja u neprofitnom sektoru i pruži jednaku priliku pojedincima različitog porekla da vode i ističu se u neprofitnoj sferi. Skot je dodelio 12,4 milijardi dolara u neograničenim grantovima za 1.251 organizaciju koje podržavaju umetnost, rasnu i socijalnu pravdu i druge ciljeve. Za razliku od tipičnih filantropa, Skot ohrabruje neprofitne organizacije da troše sredstva kako smatraju da treba, što organizacijama daje više slobode da ulažu u interni i spoljni rast pod svojim uslovima.

Sa neograničenim finansiranjem usmerenim na uticaj, neprofitne organizacije mogu da prekinu začarani krug kulture „niska plata, snalaženje i preživljavanje u oskudici“, što im omogućava da rastu, inoviraju i napreduju izvan mentaliteta zasnovanog na preživljavanju i projektima. Kao rezultat priliva neograničenih sredstava poput onih od Mekenzija Skota, vredi se zapitati, kakvu politiku lideri neprofitnih organizacija mogu uspostaviti kako bi osigurali pravednu i poštenu platu za pripravnike?

Donatori: Pošto se svet suočava sa kaskadnim i međusobno povezanim skupom hitnih problema, finansijeri bi trebalo da se umešaju i obezbede finansijsku stabilnost neprofitnim organizacijama kroz povećanje neograničenih sredstava i grantova. Neograničena sredstva mogu promeniti asimetričnu dinamiku moći između donatora i neprofitnih organizacija, obeshrabriti održavanje nepravednih sistema, i ponuditi način da se poprave strukture moći, čime se olakšava prelazak sa modela pokroviteljstva na model partnerstva.

Neprofitni sektor: Da bi uklonile privilegije, diskriminaciju i nejednakost, neprofitne organizacije moraju ne samo da plaćaju pripravnicima minimalnu nadnicu, već i da proaktivno regrutuju pripravnike iz marginalizovanih zajednica. Osim regrutovanja različitih BIPOC mladih, osoba sa invaliditetom i onih koji se identifikuju kao LGBTQ+, neprofitne organizacije treba da obezbede bezbedno okruženje koje omogućava svim zaposlenima da uče, rastu i povezuju se sa mentorima.

Izgradnja talenata, obezbeđivanje odgovornog rada i razumne nadoknade polaznicima kako bi im se omogućilo da rastu su obeležja uspešnih programa stažiranja. Neprofitne organizacije moraju da uključe plaćene pozicije za stažiranje u svoj budžet i da svesno traže neograničeno finansiranje, i moraju da promene narative oko neograničenog davanja. Neprofitne organizacije moraju da se obavežu da će plaćati pripravnike kada obezbede neograničena sredstva.