„Ruski klasici”: Intervju sa slovačkim piscem Danijelom Majlingom o ruskim kultnim piscima i trenutnoj kulturi otkazivanja

Od početka druge ruske invazije na Ukrajinu u februaru 2022, ^[1] postojali su pozivi da se zabrani ruska kultura u brojnim evropskim zemljama. Ovo pitanje je posebno osetljivo u centralnoj i istočnoj Evropi, s obzirom na blizinu i Ukrajini i Rusiji i dugotrajnom prisustvu ruske kulture od kada je Moskva nametnula svoju kontrolu nad regionom do kasnih 1980-ih. 

Globalni glasovi su intervjuisali slovačkog dramskog i strip pisca Danijela Majlinga kako bi saznali njegove poglede o ovom pitanju, jer je njegova zemlja prihvatila velike grupe Ukrajinaca ^[2], a istovremeno je mesto gde bogati Rusi odavno žive ^[3]. Majling je takođe poznat u Slovačkoj i Češkoj po svojoj neobičnoj knjizi iz 2017. pod nazivom „Ruzká klazika” koja se može prevesti kao „Ruska klasika“, a to je zbirka kratkih priča, prerušenih u prevod, u kojoj predstavlja humoristične, a ponekad i groteskne izmišljene epizode zasnovane na životu nekih najpoznatijih ruskih klasika. On to čini tako što blago izokreće njihova imena, pretvarajući na primer Turgenjeva u Torgenefa, ili Tolstoja u Tolštoja,uz veliki humor i ironiju. Knjiga je proglašena za knjigu godine i ušla u uži izbor za najprestižniju slovačku književnu nagradu, Anasoft Litera ^[4]. Prvi deo knjige dostupan je na engleskom jeziku zahvaljujući prevodu Džulije i Pitera Šervuda ^[5]. 

Intervju je vođen na češkom i slovačkom putem e-pošte i uređen zbog stila i sažetosti.

Na pitanje o pozivima da se ukine ruska kultura, Majling daje iznijansiran odgovor:

Pýtali sa ma na to v posledných týždňoch viacerí – čo s ruskou kultúrou teraz? Nemôžeme sa tváriť, že sa nič nestalo. Pravdu povediac, ani ja nemám ktovieakú chuť čítať Čechova a viem si predstaviť, že to, čo je u mňa len nechuť, môže byť u človeka z rozbombardovanej dediny doslova fyzický odpor. Nestalo sa to prvýkrát v histórii.  Časť otázky bojkotu ruskej kultúry je jasná – je tu „kultúra“, či skôr propaganda, ktorú bolo treba bojkotovať už dávno. Ani nejaká spolupráca so štátnymi kultúrnymi inštitúciami teraz asi nemá zmysel.  Na druhej strane je jasné, že bojkotovaním Sorokinových knižiek alebo Zvjagincevových filmov to Putinovi práve „nenandáme“.

Potom sú tu už menej jednoznačné veci, ktoré by bolo treba prediskutovať knižku po knižke. Napríklad Solženicyn – ten bol po návrate do Ruska všetko možné, len nie človek, s ktorým by som sa vedel hodnotovo stotožniť, a predsa si myslím, že Súostrovie Gulag by sme vo vlastnom záujme bojkotovať nemali.

Proteklih nedelja su mi često postavljali ovo pitanje: Šta sada da radimo sa ruskom kulturom? Ne možemo se pretvarati da se ništa nije dogodilo.  Da budem iskren, nemam nikakvu želju da čitam Čehova i mogu da zamislim da moj nedostatak želje može biti, za nekoga iz bombardovanog sela, bukvalno osećaj fizičke odbojnosti. Ovo nije prvi put da se ovo dešava u istoriji. Deo ovog pitanja o bojkotu ruske kulture je jasan — reč je o „kulturi“, odnosno o vrsti propagande, koju je odavno trebalo bojkotovati. Sada nema smisla sarađivati sa državnim institucijama kulture. S druge strane, jasno je da bojkot Sorokinovih ^[6] knjiga ili filmova Zvjaginceva ^[7] nije način na koji zapravo možemo „pobediti“ Putina. Takođe ima manje crno-belih situacija koje zahtevaju diskusiju od slučaja do slučaja. Na primer, Solženjicin ^[8]: Po povratku u Rusiju, on je bio osoba sa kojom nisam mogao da se identifikujem u smislu vrednosti, a ipak ne mislim da bi bojkot njegovog „arhipelaga Gulag ^[9]” išlo u našu korist.

Majling zatim nudi komparativnu analizu diskursa oko ruske kulture raspakujući koncept navodne toksičnosti nacija:

Tá otázka bojkotu má ešte ďalšiu rovinu. Mám kamarátov, ktorí sa o Dostojevskom alebo Tolstom vyjadrujú ako o principiálne toxických autoroch, v ktorých je hlboko zakorenený „ruský“ postoj k životu –  neúcta k slobode jednotlivca, nekritická podriadenosť voči autoritám, podozrievavosť voči racionalite, fatalizmus, fascinácia iracionálnom atď. 

Ak by sme otvorili otázku bojkotu ruskej klasiky pre jej „principiálnu toxickosť“,  jedným dychom by sme museli začať debatu o toxickosti  a bojkote Célina, Danta, Hauptmanna, Shawa, Sartra, Marxa, Nietzscheho, Heideggera, Platóna – ten zoznam autorov  je veľmi dlhý. Nemyslím si, že Dostojevskij je toxickejší ako Nietzsche.

Postoj, že v samotnej kultúrnej DNA Rusov je niečo toxické, má podľa mňa nebezpečne blízko k  etnocentrizmu. Latentne to v sebe obsahuje predpoklad, že niektoré civilizácie v sebe majú predispozície pre demokraciu a iné nie. Aj ja som čítal Huntingtona, ale v čase, keď bol v Španielsku Franco,  v Taliansku Mussolini, v Nemecku Hitler, na Slovensku Tiso, v Maďarsku Horthy, v Chorvátsku Pavelič atď., mohol niekto  rovnako „legitímne“ písať o európskej neschopnosti žiť v demokracii a o toxickosti našej kultúry, ktorá bola dobrá len na to, aby zavliekla svet do dvoch svetových vojen a predtým ešte vykonala na iných kontinentoch niekoľko príšerných genocíd. A napriek tomu sme sa k nejakej vratkej a neustále ohrozovanej demokracii dopracovali. Treba si však uvedomiť, že dni tejto demokracie sú spočítané, ak ju dopredu takýmto mudrovaním obmedzíme len na pár krajín. Ak sa k nej nemajú šancu dopracovať Rusi, ktorí k nám majú spolu s Juhoameričanmi kultúrne, nábožensky aj historicky najbližšie, ak sa k nej nemajú šancu dopracovať Rusi, ktorých posledný cár bol bratrancom nemeckého cisára i anglického kráľa,  čo potom Číňania s ich kolektivizmom? Čo Arabi a Peržania s ich sklonmi k teokracii? Čo africké národy? Ak nemá demokracia budúcnosť v Rusku,  jej dni sú z demografických, ekonomických a ďalších príčin spočítané aj na Západe.

Ovo pitanje bojkota ima još jedan sloj. Imam prijatelje koji govore o Dostojevskom ili Tolstoju kao o toksičnim piscima koji duboko u sebi nose „ruski“ stav prema životu definisan kao nedostatak poštovanja slobode pojedinca, potčinjavanje autoritetu, a da ga nikada ne dovode u pitanje, sumnjičavost prema bilo čemu racionalnom, poseduju fascinaciju za iracionalno, itd. Ako otvorimo ovo pitanje bojkota ruskih klasika zbog njihove „toksičnosti“, onda treba da pokrenemo i debatu o toksičnosti i bojkotu Selina, Dantea, Hauptmana, Šoa, Sartra, Marksa, Ničea, Hajdegera, Platon — duga je lista autora. Ne mislim da je Dostojevski otrovniji od Ničea.

Za mene je stav da postoji nešto toksično u samom kulturnom DNK Rusa opasno blizak etnocentrizmu. Ovo latentno implicira da određene civilizacije nose sa sobom predispozicije za demokratiju, dok druge ne. Ali, kada je Franko vodio Španiju, a Musolini Italiju; Hitler, Nemačka; Tiso ^[10], Slovačku; Horti ^[11], Mađarsku; i Pavelić ^[12], Hrvatsku, neko je mogao „legitimno“ da piše o evropskoj nesposobnosti da živimo demokratski, kao i o „toksičnosti“ naše kulture koja je bila dobra samo za uvlačenje sveta u dva svetska rata i, pre toga, počinjanje nekoliko strašnih genocida na drugim kontinentima. Uprkos svemu tome, probili smo put do klimave i stalno ugrožene demokratije. Međutim, treba da zapamtimo da su dani demokratije odbrojani ako je unapred ograničimo na samo nekoliko zemalja sa takvom pontifikacijom. Ako Rusi, koji su nam kulturno, verski i istorijski najbliži, uz Južne Amerikance, nemaju šanse da rade ka demokratiji, ako Rusi, čiji je poslednji car bio rođak nemačkog cara i engleskog kralja , nemaju šanse da rade na tome, šta je sa Kinezima sa njihovim kolektivizmom? Šta je sa Arapima i Persijancima sa njihovim sklonostima teokratiji? Šta je sa afričkim nacijama? Ako demokratija nema budućnost u Rusiji, njeni dani su i na Zapadu odbrojani zbog demografskih, ekonomskih i drugih razloga.

Što se tiče njegovog specifičnog interesovanja za rusku književnost, Majling objašnjava da to delom potiče iz perioda od 2009. do 2013. godine kada je dobio nalog da neke ruske klasike pretvori u drame, uključujući Tolstojevu „Anu Karenjinu ^[13],” „Zločin i kaznu ^[14]” Dostojevskog i „Braća Karamazov ^[15],” kao i Gogoljeve „Mrtve duše ^[16].” Kako se priseća:

Po štyroch rokoch intenzívnej práce s týmito textami som bol tým spôsobom písania a myslenia jednoducho nasiaknutý.  V divadlách strednej a východnej Európy má určite bohatšiu inscenačnú tradíciu Čechov než Ibsen, Dostojevskij než Balzac, a teda tu existuje aj väčšie všeobecné povedomie o príbehoch, témach, či konfliktoch, ktoré táto literatúra prináša.

Posle četiri godine intenzivnog rada sa tim tekstovima, u suštini sam se udubio u ovakvo pisanje i razmišljanje. U pozorištima centralne i istočne Evrope, drame Čehova ili Dostojevskog tradicionalno su favorizovane u odnosu na Ibzenove ili Balzakove predstave, pa je tako veća svest o pričama, temama ili sukobima koje ova književnost nosi.

Zaista, centralnoevropljani imaju specifičnu viziju o svom odnosu i prema Rusiji i prema Zapadnoj Evropi. Na samom kraju svoje knjige, Majling piše kada poredi Francusku i Slovačku da “v rodovej občine totiž nemôžu vznikať romány” — „U porodičnoj zajednici [poput Slovačke] romani se ne mogu pojaviti.”  Evo kako on objašnjava ovaj citat: 

Tá veta z konca knihy naráža na naozaj špecifickú situáciu malých národov. Na Slovensku každý náhodný spolucestujúci vo vlaku sa tu po krátkom rozhovore stáva bývalým milencom vašej terajšej spolužiačky alebo terajším zaťom vašej bývalej učiteľky. Tieto osobné vzťahy tu v dobrom aj v zlom skresľujú všetko – kultúru, politiku, ekonomiku. Nie sme súčasťou takého celku, od ktorého by sme aspoň sčasti mohli mať odstup. 
Čo sa slovenskej literatúry týka, bolo a stále tu je pár originálnych samorastov, ale tí v podstate nikoho nezaujímajú ani na Slovensku. Je tu však aj dosť početná skupina tých, ktorí sa tvária, že ich nová kniha nemá nič spoločné s titulom, ktorý vyšiel pred 25 rokmi kdesi v zahraničí. Ale to je pochopiteľné. Po prvé, je tu pomerne malá možnosť odhalenia, a po druhé,  je to súčasťou našej literárnej tradície. Naša národná veselohra Dobrodružstvo pri obžinkoch je v skutočnosti poľská hra Okrężne.

Ova rečenica na kraju knjiga odnosi se na vrlo specifičnu situaciju malih naroda. U Slovačkoj će svaki slučajni putnik u vozu, nakon kratkog razgovora, postati bivši ljubavnik vašeg školskog druga ili zet vašeg bivšeg nastavnika.Te lične veze oblikuju sve na bolje i nagore: kulturu, politiku, biznis. Mi nismo deo sveta od koga možemo bar delimično da budemo udaljeni. Što se tiče slovačke književnosti, bilo je i ima nekoliko originalnih disidenata, ali na njih u suštini niko ne obraća pažnju, čak ni unutar Slovačke. Ali postoji prilično velika grupa onih koji se pretvaraju da njihova nova knjiga nema nikakve veze sa knjigom koja je objavljena pre 25 godina u inostranstvu. Ali to je razumljivo. Prvo, malo je verovatno da će ikada biti uhvaćeni. Drugo, ovo je deo naše književne tradicije: naša nacionalna predstava “Dobrodružstvo pri obžinkoch ^[17]” [klasična komedija pod nazivom „Avantura na Dan zahvalnosti” ^[18]] je u stvari poljska predstava “Okrężne ^[19].” 

Prema Majlingu, za književnost je na kraju najvažnije da provocira, kako kaže:

Veľa autorov sa snaží písať angažovane a použiť  literatúru ako zbraň v boji za dobro, čo zväčša so sebou obnáša aj ideologické šablóny, ako písať, resp. nepísať o svete. Ibaže podľa mňa je primárnou úlohou literatúry byť „toxickou“, nehoráznou, pohoršujúcou a  nezmyselnou. Literatúra je sviatkom bláznov, priestorom na to, aby sme všetko to, čomu úprimne veríme, obrátili na hlavu, spochybnili to, domysleli do tých najabsurdnejších extrémov. Počas sviatkov bláznov bolo umožnené parodovať a zosmiešňovať svetské aj duchovné piliere, na ktorých spoločnosť stála, súdobú morálku aj dobré mravy samotného autora. Ak je to v súčasnosti v literatúre problém, potom sme na tom so slobodou oveľa horšie ako v stredoveku.   

Mnogi autori pokušavaju da budu angažovani pisci i koriste književnost kao oružje u borbi za dobro, a to nosi ideološke gotove modele o tome kako pisati, a kako ne pisati o svetu. Osim toga, za mene je primarna funkcija književnosti da bude „toksična“, nečuvena, uvredljiva i besmislena. Književnost je praznik budala, prostor gde treba da izvrnemo sve u šta verujemo, gde treba da preispitamo i sve dovedemo do najapsurdnijeg zaključka. Praznik budala omogućio je parodiranje i ruganje svetovnim i verskim stubovima na kojima je stajalo društvo. Ako ovo postane problematično u savremenoj književnosti, onda smo daleko gore sa slobodom nego u srednjem veku.

---

 

Za više informacija o ovoj temi, pogledajte naše specijalno izveštavanje o napadu Rusije na Ukrajinu ^[1].