[1]Estonija pre neoliberalizma. Istorijska fotografija iz 1941. godine izložena u Gradskom muzeju Talina. Autor fotografije [2] A. Dejvi, CC BY-NC-ND 2.0 [3].
Ovaj članak čiji je autor [4] u originalu je objavljen na portalu The Battleground [5]. Globalni Glasovi objavljuju lektorisanu verziju u sklopu ugovora o razmeni sadržaja.
Ako naiđete na estonski bend OOPUS na nekom festivalu, gde je na rasporedu mnogo različitih izvođača, možda će vam trebati nekoliko minuta da shvatite koliko su posebni.
Uprkos njihovim naslovima, pesme „Käi kiike korge’elle” („Zaljuljaj se se visoko”), „Saunamees” („Čovek sauna”) i „Su vaimu isa palume” („Molimo se tvom duhu, oče”) sa njihovog novog albuma Folk on Acid [6] sadrže duge instrumentalne deonice koje će zvučati poznato svima koji vole tvrđu stranu elektronske dens muzike: dinamično, minimalno, preteće.
Za one koji su više zainteresovani za osećanja nego za razmišljanje, njihova muzika može da prođe kao tvrdi tehno koji podseća na najbolje dane rejv kulture.
Ali kao što nam je Džordž Klinton [7] davno rekao, ako naterate ljude da pomeraju svoja tela, njihovi umovi bi mogli da se pridruže. A OOPUS nam pruža fascinantnu destinaciju. U ovom hipotetičkom festivalskom ambijentu, što duže slušate OOPUS, to je očiglednije da je početna familijarnost njihovog zvuka bila varka.
„Come and Greet the Moon“ sa albuma Inventing Lunar Cicle [8], improvizacije uživo koju su objavili mesec dana pre Folk on Acid, počinje sa tvrdim tehno ritmom, ali ga ubrzo suprotstavlja šapatom izgovorenim stihovima koji se povremeno prelamaju u odjeke.
U većini njihovih pesama pojavljuje se ženski glas, bilo da govori, deklamuje ili peva na estonskom jeziku.
Neke od njihovih pesama, kao što je „Happy Piper“, dosta koriste instrument pomalo nalik na gajde. Druge, poput „Norra Reilender“, spajaju zvučnu paletu elektronike u kojoj dominira sintisajzer sa flautom.
Kao što nam je pevačica Mari Mintalo rekla kada smo intervjuisali nju i njenog kolegu iz benda Johanesa Ahuna — njihov treći saradnik, Aleksander Sprogis, odgovoran je za ubedljivu vizuelnu dimenziju OOPUS-a — do ovog zaista neobičnog spoja došlo je zato što je bend primetio sličnost tamo gde su drugi videli samo razliku.
„Kada sam studirala estonsku muziku na univerzitetu“, objasnila je, „morala sam da analiziram veoma mnogo tradicionalnih dela. Shvatila sam da imaju mnogo sličnosti sa elektronskom plesnom muzikom.“ I jedno i drugo daju prioritet ponavljanju u odnosu na varijacije, sa minimalnim melodijama, „kako bi ljudi nastavili da plešu“. U svetlu ovog preklapanja, „bilo je potpuno logično ispitati kako ta dva sveta funkcionišu zajedno“.
Nastavljajući ovu misao, Ahun je istakao da u estonskoj tradicionalnoj muzici nema bubnjeva ili drugih udaračkih instrumenata. „Instrument koji je najviše udarački, zapravo, jeste vaše telo.“ Zato je, kako se navikavao da koristi analogne sintisajzere koji su postali popularni u haus i esid scenama s kraja 20-tog veka — a koje su se pojavile, vredi napomenuti, baš kada je Estonija ponovo sticala nezavisnost od Sovjetskog Saveza — odlučio je da proveri da li bi negativan prostor ove tradicionalne muzike mogao da napravi mesta za moderne ritmove.
Iako bi naziv Folk on Acid mogao zavarati neke ljubitelje muzike koji ne znaju ništa o ovom bendu — posebno starije bumere — svako ko zna šta se dogodilo kada je haus muzika upoznala MDMA [9] trebalo bi da ima jasnu predstavu o tome šta ovaj koncept podrazumeva.
Pa ipak, OOPUS i dalje uspeva da nas iznenadi.
Govoreći o stihovima ovog benda koji su isključivo na estonskom jeziku, Mintalo naglašava da se oni značajno razlikuju od svakodnevnog govora.
„Većina tradicionalnih pesama koje koristimo je na starim dijalektima. Većina njih trenutno se čak ni ne govori. Ili ume da ih govori samo šačica ljudi.“ To znači da „većina Estonaca ne razume stihove“.
Nadovezujući se na ovu tačku, Ahun je primetio da u estonskoj kulturi postoje dve vrste tradicionalnih pesama, one novije i one koje datiraju iz mnogo dalje prošlosti. OOPUS daje prednost ovim drugim.
Zanimljivo je da je njihova muzička saradnja počela nakon putovanja na festival Burning Man u Sjedinjenim Državama 2017. godine, kada su shvatili potencijal nasleđa iz svog zavičaja.
„Shvatili smo da ne moramo da izmislimo nešto iz vedra neba“, rekla je Mintalo. „U estonskoj tradicionalnoj muzici priče već postoje.“
Ubacujući se uzbuđeno, Ahun je slikovito opisao šta OOPUS pokušava da postigne.
„Da li ste spremni za odlazak u svemir? Naše putovanje počinje danas. Pre odlaska u svemir potrebna su nam svemirska odela, jer tamo gore nema kiseonika. Ali mi imamo dobar ritam i osvojićemo daleke galaksije. Iza Mlečnog puta možemo videti naše pretke.“
U estonskoj tradiciji, dodala je Mintalo, rode nisu samo donosile bebe. „Imale su sposobnost da putuju izvan Mlečnog puta i vrate duše na Zemlju.“ Ovo je vrsta priče koju OOPUS želi da ispriča, iznova upoznajući ljude današnjeg vremena sa iskonskom radoznalošću na kojoj se zasniva njihova kultura.
Za nekoga poput nas, bez znanja jezika, ovaj razigrani opis pristupa benda ponavlja nešto što smo već osetili u stihovima, naglašavajući neobičnost OOPUS-ovog pokušaja da spoji tradicionalnu i elektronsku plesnu muziku.
Definitivno je bilo trenutaka kada smo slušajući Folk on Acid ili prvi album benda, Nöidus/Vradžbine [10], imali osećaj da slušamo muziku sa sasvim druge planete, nekakvog mirnog, mada problematičnog, društva sa kojim bi ekipa Zvezdanih staza mogla da opšti.
Ali koliko god da je udaljeno mesto sa koga ova muzika dolazi, ona definitivno dolazi sa mesta gde telo zauzima počasno mesto.
OOPUS nema nikakve potrebe za lutanjima lišenim ritma koje nalazimo u mnogim naučno-fantastičnim scenarijima, modernim verzijama jedine muzike koju je Platon smatrao prikladnom za svoju republiku. Poput dionizijskih mističnih kultova koji su plašili Platona, OOPUS gleda na istok. U ovom slučaju, međutim, na umu im nije Persija već nešto daleko severnije, u zabačenim sibirskim zemljama iz kojih su potekli fino-ugarski narodi.
Međutim, ključno je to da njihovo interesovanje za praistoriju nije povezano sa reakcionarnom politikom.
„Folktronika“, kako radije zovu podžanr koji su pomogli da se osmisli, nastoji da ponovo poveže slušaoce sa kulturnim poreklom kao način zamišljanja budućnosti u kojoj se poštuje tradicija bez prisiljavanja na ponavljanje prošlosti.
„Bilo nam je veoma teško da se definišemo“, rekla je Mintalo. „U početku, kada smo se plasirali na festivale, govorili su nam da smo previše folk za festivale elektronske muzike, ali previše elektronski za festivale folk muzike. Morali smo da stvorimo sopstveni put.“
Taj progresivni impuls je posebno vredan pažnje u naciji sa tako kratkom istorijom nezavisnosti kao što je Estonija, jer pokušaji da se očuvaju ugroženi jezici i kulturne tradicije — što je fundamentalno pozitivan oblik održanja — se često brkaju sa manje doličnim impulsima.
Kao i susedna Finska, Estonija je koketirala sa fašizmom tokom svog kratkog perioda autonomije između Prvog i Drugog svetskog rata, delom zato što se Sovjetski Savez činio većom pretnjom od ostalih istorijskih sila u regionu, Nemačke i Švedske.
Tokom Hladnog rata, kada su se ostvarili najgori strahovi Estonije i kada je, poput susedne Letonije i Litvanije, ona svedena na status sovjetske republike, iseljenici su uporno održavali san o nezavisnosti kada je to delovalo zaista malo verovatno.
Razumljivo je da su bili zakleti antikomunisti. Ali antikomunistička osećanja imaju način da se razviju u protofašistička, čemu je svet bio svedok u nekoliko nacija koje su nekada bile deo Istočnog bloka.
Bez obzira da li je lokalna, regionalna ili nacionalna, tradicija sama po sebi izaziva podele. Iako se osećamo povezanim tradicijama koje delimo, taj osećaj pripadnosti nikada ne može biti univerzalan. On proizilazi iz akta isključivanja. Možemo se diviti tradicijama drugih. Možemo biti inspirisani njima. Možemo ih čak i kopirati na veliko. Ali bez obzira koliko je iskrena naša predanost i koliko je stručna naša mimikrija, mi ćemo i dalje gledati spolja, nikada u stanju da postignemo istinski autentičan nastup.
Iako svestan različitih konotacija koje termin „narod“ ima u različitim kulturnim kontekstima, Ahun je jasno stavio do znanja da ga i dalje vidi u pozitivnom svetlu, naglašavajući da ga OOPUS ne smatra sinonimom za „tradiciju“. Ako ovo stvara zabunu, neka bude.
„Smatram našu misiju uspešnom“, zaključio je, „ako je tako loše shvaćena“.
Teško je zamisliti internacionalniji jezik od elektronske muzike vođene ritmom koja se razvila uporedo sa rejv kulturom. Bez obzira gde se nalazite u svetskim metropolama, možete naći ljude koji vole da izlaze i igraju uz tu muziku u javnosti, bilo po kućnim žurkama, u klubovima ili na festivalima.
Zbog toga je fuzija koja uspeva OOPUS-u tako važna. Iako bi nekolicina predanih slušalaca izvan Estonije mogla biti podstaknuta da se bolje upoznaju sa istorijom i kulturom te „priče o uspehu“ na Baltiku, malo je verovatno da će bend inspirisati masovne konverzije.
Međutim, ono za šta „folktronika” ima potencijal jeste da inspiriše slušaoce da preispitaju sopstveno kulturno nasleđe — nemačko, francusko, rusko, itd. — i da zamisle načine da to bogatstvo upotrebe za progresivne ciljeve.
Drugim rečima, OOPUS nam pokazuje kako da minimiziramo podvojenost tradicije i pronađemo način da je podredimo ciljevima istinski međunarodnog pokreta.