Korice knjige „Ak Bure. Saga o krimskim Tatarima“, izdavačka kuća Blitz. Autor Renat Bekin
U sklopu najnovije konfrontacije između Rusije i Ukrajine, krimski Tatari [1] su često zanemareni u međunarodnim medijima — kao da su događaji od pre 8 godina [2] potpuno nepovezani sa današnjom realnošću.
U međuvremenu, krimski Tatari ne samo da žive na poluostrvu Krim već su razmešteni širom Ukrajine.
Nacionalni identitet krimskih Tatara u Ukrajini postaje sve jači, posebno u filmskoj industriji, pošto reditelji i glumci poput Ahtema Sejtablajeva [3] ili Narimana Alijeva [4] postaju poznati van Ukrajine. Ovaj nacionalni identitet i nacionalni pokret sve više primećuju istraživači širom sveta. Globalni Glasovi su intervjuisali Renata Bekina [5], orijentalistu [6], pisca [7] i istraživača [8], autora literarnih i dokumentarnih dela, Tatara po nacionalnosti i, konačno ali ne i manje važno, autora dela „Hava-la [9]“ i „Ak Bure. Saga o krimskim Tatarima [10]“. Ova knjiga je objavljena 2021. godine [11] na stotu godišnjicu Krimske ASSR [12].
Renat Bekin je razgovarao o nacionalnom pokretu krimskih Tatara, koji je promišljao u svojoj knjizi kroz prizmu odnosa između kazanskih Tatara i krimskih Tatara. Renat s pravom pojašnjava da su „Tatari [13]“ i „krimski Tatari“ dva različita naroda sa svojom sopstvenom istorijom, sudbinom i kulturom.
Bekin objašnjava da, pošto ima mnogo kontradiktornosti u vezi sa ovom istorijom, on se nije oslanjao samo na istorijske izvore poput arhiva i memoara, već i na predstavnike naroda krimskih Tatara, kao što su veterani Nacionalnog pokreta krimskih Tatara: Ruslan Eminov, Gamer Baev, Ajder Emirov i drugi. Bekin je čak snimio video intervjue sa nekim predstavnicima naroda krimskih Tatara o njihovom nacionalnom pokretu [14].
Roman „Ak Bure. Saga o krimskim Tatarima“ istražuje istoriju tri generacije jedne porodice krimskih Tatara. Glavni lik romana, Iskander (krimski Tatar), moraće da utvrdi da li je njegov otac, koji je u prošlosti bio aktivan učesnik nacionalnog pokreta krimskih Tatara, romantični heroj ili izdajnik i kukavica. Priča je povezana sa važnim događajima iz istorije Rusije i Krima.
Bekin je imao potrebu da istraži ovu priču nakon što je otkrio da na različitim geografskim lokalitetima ljudi različito shvataju ili sagledaju istoriju krimskih Tatara i istoriju Nacionalnog pokreta krimskih Tatara [15]. Dok neki u zapadnom svetu znaju za političku i istorijsku ličnost Mustafu Džemileva [16] i za Medžlise [17], istočno od ukrajinske granice poznatiji su Jurij Osmanov [18] i NDKT (Национальное Движение Крымских Татар – Nacionalni pokret krimskih Tatara) [19].
Stoga, u delu „Ak Bure“ autor razmišlja o tome kojim putem bi krimski Tatari trebalo da krenu u vreme perestrojke (80-ih godina) — liberalnijim putem NKDT-a, koji je duži i suzdržaniji, ili birajući radikalniji, odlučniji put kao što je učinio Zapad preko Medžlisa [17]. Autor naglašava da samo krimski Tatari znaju šta je korisno za njihov narod.
Renat objašnjava da, pošto on sam nije krimski Tatar, biranje krimskog Tatara za glavnog junaka bila je prilično hrabra odluka.
Renat Bekin (RA): Pisci se obično izvinjavaju ako su, na primer, za glavnog junaka uzeli Indijca a da sami nisu Indijci, ili crnca, ako nisu predstavnici jednog ili drugog naroda. Ja nisam želeo da se izvinjavam, ali sam ipak bio zabrinut kako će na kraju reagovati predstavnici nacije koje sam stavio na čelo zapleta. Ali uprkos svim mojim strahovima, krimski Tatari su veoma toplo primili moju knjigu. Bilo im je drago što se tom temom bavi osoba izvana, ali im je bilo žao što se niko od njih [krimskih Tatara] nije time pozabavio.
Bekin primećuje da mnogi krimski Tatari često izbegavaju da kopaju po svojim još svežim ranama. Pa ipak, postoji sasvim drugačije razumevanje između onih koji su u Ukrajini ili iz Ukrajine na Zapadu, i onih na Istoku, u zemljama bivšeg SSSR-a.
„Takođe je iznenađujuće da se Medžlisi na Krimu sagledavaju potpuno drugačije nego na Zapadu“, rekao je Bekin. Mnogi ljudi su razvili negativno mišljenje o Medžlisima, posebno među starijim generacijama.
Da bismo razumeli ove nijanse, mora se napomenuti da istorijski gledano, nacionalna politika Ukrajine nije uzimala u obzir autonomiju krimskih Tatara. Oni stariji sećaju se da rukovodstvo tadašnje sovjetske Ukrajine nije dozvolilo krimskim Tatarima da se vrate u domovinu. Međutim, sagledavanje situacije se ponovo promenilo 2014. godine i mnogi krimski Tatari su zauzeli ambivalentan stav prema državama u to vreme, uprkos krizi [2]. Mnogi mlađi Krimljani takođe imaju negativno mišljenje o Rusiji.
Ovo je dovelo krimske Tatare u situaciju između kamena i nakovnja. A u samoj Ukrajini raspoloženja krimskih Tatara su bila dvosmislena, nema monolita, nema jedinstvenog fronta za „povratak otadžbini“ što je bilo tipično za SSSR, umesto toga dolazi do raskola. Ipak, krimski Tatari u Ukrajini i krimski Tatari u Rusiji žive u potpuno različitim svetovima.
RA: Glavni junak knjige, Iskander, ima svoj sopstveni put, nije poprimio ukrajinski identitet 2014. godine, za njega je glavni jezik ruski — uostalom, živio je u Taškentu od detinjstva, a zatim je 90-ih godina studirao u međunarodnom okruženju grada Kijeva. Neophodno je razumeti atmosferu Kijeva 90-ih godina, gde su, osim Ukrajinaca, živeli Rusi, Jevreji i krimski Tatari. Zaista, porodica Iskander je neko vreme živela na Krimu, ali tada je glavno pitanje bilo opstanak, ili borba za opstanak, a pitanje samosvesti, identiteta nije bilo prioritet.
EL: Primetila sam zanimljivu paralelu između filma Narimana Alijeva „Evge (Kući) [20]“ (2019) i vašeg romana „Ak Bure“ (2019), opis koji se ne pominje često, odnosno proglašenje Krima za „Obećanu zemlju [21],“ poput Izraela za krimske Tatare. U filmu je to bila glavna ideja, ali u vašoj knjizi protagonista to čak ni ne sugeriše.
RA: U mojoj priči, ovo poređenje radije koristi kazanski Tatar, antagonista Iskandera — Dinar-Hazrat [islamski počasni izraz]. On nudi alternativu njegovom ideološkom turkijskom projektu „Krim je zemlja za Turke, kao što je Izrael za Jevreje“. U tom smislu, on samo raspravlja. Ali treba razlikovati cionistički projekat i nacionalni pokret. Ipak, cionistički projekat je nametnut silom, kupovinom zemlje i oružanim napadima, štaviše, pre hiljadu godina, kada je toliko naroda prestalo da postoji a drugi su se formirali iz nekih etničkih grupa. Dok je nacionalni pokret krimskih Tatara (kroz NDKT) video miran put, to je i dalje isti nacionalni, narodni pokret, ali ne kroz naseljavanje.
U svojoj knjizi, Renat otkriva pitanja specifična za krimske Tatare (ili Tatare i Tatarstan [22]), koja su obično nevidljiva ljudima izvan ovih zajednica. On predstavlja tatarske filozofe, autore, pisce, vođe, turkijsku literaturu i islamske duhovne obrede, a istovremeno ismeva posebne odlike nekih vođa, koje su najbolje poznate onima koji su „u toku“. Istovremeno, Renat uvodi u priču magijske likove koji predstavljaju one na vlasti, poput službenika obezbeđenja i duhovnih vođa.
EL: Iskander („Iskender“ je takođe ime za Aleksandra Velikog u turkijskim jezicima) nas vodi ulicama Kazanja, kroz njegova prijatna mesta i uspostavlja odnose sa ljudima različitih religija pa čak i rasa. On takođe vodi čitaoca kroz istoriju svoje porodice, kroz različite vekove i razne lokacije na koje je sudbina poslala mnoge porodice krimskih Tatara, u mnogim slučajevima bez njihove volje. Možete li nešto reći o ovome?
Pisao sam za one koje zanima put ovog predstavnika krimskih Tatara koji je završio u Kazanju, njegove interakcije sa kazanskim Tatarima. Ne mogu da izbegnem teme poput muftijstva i sukcesije, o drugačijoj budućnosti Rusije, koju karakteriše kult vođe [23]. Istovremeno, predstavio sam alternativni put razvoja budućnosti, kroz istoriju ovog krimskog Tatara, u kojem može biti čuda i života bez jakih vođa. Pojedinačni lideri i dalje ne mogu da pomere kladu koji se zove Rusija. Za one koje zanima perspektiva narodnog pokreta u kontekstu nacionalne manjine.
Fotografija ljubaznošću Ðovane Flek.
Za više informacija o ovoj temi, pogledajte naš poseban prilog o invaziji Rusije na Ukrajinu [24].