Slike zahvaljujući © Galini Hasanovoj, koristi se uz dozvolu.

Autorka želi da se zahvali Megan Smit, Taliji Trinidad, i Rigoberto Melgar-Melgaru za doprinos u sastavljanju i izradi ovog teksta. 

Dve godine nakon početka pandemije COVID-19, većina novinara je pred ekranima. Masovno prebacivanje na posao od kuće rezultiralo je promenom modnih trendova — na primer, novootkrivena naklonost prema trenerkama. Zapadni profesionalni standardi oblačenja koji zabranjuju teksas farmerke, šorceve i majice su ili opušteni ili potpuno nestali. Na primer, prodaja Gapove prodavnice Athleta, koja prodaje hulahopke, pantalone za džogiranje, dukseve i majice za vežbanje, porasla je za 6 procenata u poređenju sa padom od 52 procenata u Banana Republici, koja prodaje elegantniju odeću. 

Prema anketi Društva za upravljanje ljudskim resursima, tokom prve dve godine rada na daljinu, 17 odsto je nosilo pidžame kao svoju tipičnu svakodnevnu radnu odeću. Pandemija je postavila neprepoznatljiv pritisak na prodajne objekte za formalnu odeću, na primer, legendarna Brooks Brothers je podnela zahtev za bankrot 2020. Zaista, pandemija COVID-19 je radikalno promenila pravila oblačenja na radnom mestu, stvarajući pojavu poznatu kao „Zoom košulja” — čista košulja ili bluza koja se drži na poleđini vaše stolice da bi brzo bila prezentovana za video konferencije — jedina apsolutna potreba. 

Da li će na „novom normalnom“ radnom mestu ženska odela i muške korporativne uniforme postati nevažne? Dok neki modni stručnjaci očekuju da će želja za udobnom odećom nadživeti pandemiju, neki profesionalci za ljudske resurse poput Rije O'Donel izražavaju zabrinutost da rad od kuće i odeća mnogih zaposlenih „vrište neprofesionalno.” Slično tome, Megan Serulo, poslovni izveštač za CBS Interactive, primetila je da je „većina odeće za rad od kuće teško prihvatljiva napolju, a kamoli u bilo kakvom profesionalnom okruženju“. Sa organizacijama koje guraju zaposlene da se vrate na fizičko radno mesto, da li će se pravila oblačenja na radnom mestu promeniti ili će ove „profesionalne“ strukture biti potpuno izbačene kroz prozor? 

Da li su moderni kodeksi oblačenja „profesionalni“ ili samo put za sposobnjake?

Posle više od dve godine rada na daljinu, neki poslodavci polako pričaju o povratku u kancelariju, pa se kao takvi dani oblačenja možda bliže kraju. Prelazak na fizički radni prostor mogao bi signalizirati povratak kodeksu profesionalnog oblačenja, a samim tim i povratak rodnim normama i pretpostavkama oko izgleda i profesionalizma. Robin Hoper, savetnik Društva za upravljanje ljudskim resursima (SHRM), rekla je da poslodavci podsećaju zaposlene „da ne dolaze u kancelariju u pantalonama za jogu i japankama“. Slično tome,Alen Smit iz SHRM-a piše „modifikovani kodeks oblačenja — poput redovnog kodeksa oblačenja kada se pojedinci vrate na radno mesto — treba dosledno sprovoditi i treba da obezbedi smernice koje održavaju profesionalizam.” Ovo osećanje prema povratku profesionalnom odevanju može, međutim, da stvori bezbrojne barijere za osobe sa invaliditetom (OSI).

Ujedinjene nacije su 2006. godine usvojile Konvenciju o pravima osoba sa invaliditetom (CRPD), glavnog katalizatora u globalnom pokretu za prava osoba sa invaliditetom. Ipak, mali napredak je postignut u zapošljavanju: stopa zaposlenosti osoba sa invaliditetom je 34,6 procenata u poređenju sa 77,6 procenata za osobe bez invaliditeta. Uloga diskriminacije pri zapošljavanju u ovim statistikama je važna, ali diskriminacija u odeći je takođe faktor. 

Istraživači sa Univerziteta u Misuriju su nedavno otkrili da učešće osoba sa invaliditetom na radnom mestu može biti pogoršano nedostatkom prilagodljive profesionalne odeće na tržištu. Lusi Ričardson, specijalista za zaštitu dece, i Jedinica za inkluziju osoba sa invaliditetom UNICEF-a rekla je: „Profesionalna odeća ne uzima u obzir korisnike invalidskih kolica koji sede tokom celog radnog dana. Posebno je teško pronaći suknje ili haljine koje su dovoljno dugačke kada se sedi i jakne koje se ne skupljaju i postaju neudobne.

Nedostatak prilagodljive odeće, zajedno sa strogim pravilima oblačenja, ometaju mogućnosti zapošljavanja osoba sa invaliditetom. Prema studiji Univerziteta Misuri-Kolumbija, osobe sa invaliditetom se ne prijavljuju za posao jer ne veruju da mogu da ispune očekivanja kancelarijskog kodeksa oblačenja. Kada se politike o prelasku na pravila oblačenja pre pandemije sprovode bez dužne pažnje, one mogu nenamerno diskriminisati osobe sa invaliditetom i sprečiti ih da imaju jednak pristup zapošljavanju na otvorenom tržištu rada.

Nova očekivanja u vezi sa standardnim profesionalnim kodeksima oblačenja odražavaju povratak na nedostatak kreativnog razmišljanja pre COVID-a o višestrukim načinima na koje svi možemo da se uključimo u posao. U našem impulsu da se „vratimo u normalu“, zanemarujemo često inkluzivnije i produktivnije načine na koje smo radili u poslednje dve godine. Razumna prilagođavanja kao što je rad na daljinu, koje su osobe sa invaliditetom dosledno zahtevale decenijama, odjednom su bile moguće i masovno korišćene tokom COVID-19, i prepoznato je da su u velikoj meri korisne za celo radno mesto. Pokušati da se vratimo na standardizovanu i restriktivnu kulturu radnog mesta — uključujući formulu kodeksa oblačenja — čini veliku medveđu uslugu kreativnom napretku koji se postiže radom u okruženju neizvesnosti.

Prema a izveštaju Povratka na invalidsku grupu, iako 90 odsto kompanija tvrdi da daje prednost raznolikosti, samo 4 procenta razmatra invaliditet u tim inicijativama. Povratak na pravila profesionalnog odevanja pre pandemije povećava stigmu i smanjuje samoefikasnost osoba sa invaliditetom. 

Stoga, poslodavci ne bi trebalo da ponovo uvode politiku oblačenja koja je prethodila pandemiji koja prisiljava osobe sa invaliditetom da se prilagode sposobnjačkoj definiciji profesionalizma. Imajući opušteniji kodeks oblačenja i ugrađivanje etiketa osoba sa invaliditetom na radno mesto, poslodavci ga mogu učiniti inkluzivnijim i pravednijim za osobe sa invaliditetom, omogućavajući im da svoj posao obavljaju efikasno, bezbedno i udobno. U eri nove normalnosti, poslodavci treba da upamte da uključuju osobe sa invaliditetom i da ih uključe kao ravnopravne partnere u proces donošenja odluka koji regulišu inicijative za različitost, jednakost i inkluziju (DEI) uključujući politike prilagođene osobama sa invaliditetom, imajući na umu da invaliditet nije jedinstveno iskustvo. Trenutno, milijardu ljudi, ili 15 procenata svetske populacije, svih rasa, polova, seksualnih orijentacija, nacionalnosti, veroispovesti, prihoda i društvenih klasa, ima invaliditet. 

Rodni kodovi oblačenja

Osobe sa invaliditetom nisu jedina grupa koja pati zbog strogih pravila oblačenja. U Sjedinjenim Državama, LGBTK+ osobe doživljavaju neproporcionalno veće stope siromaštva u poređenju sa svojim kolegama koji nisu LGBTK+, čak i pre pandemije COVID-19. Ove nejednakosti su pogoršane efektima pandemije koronavirusa, pri čemu se skoro dve trećine LGBTK+ domaćinstava suočava sa poremećajem posla ili plata. Nacionalna radna grupa za LGBTK+ izveštava da transrodni radnici prijavljuju nezaposlenost dvostruko veću od stope ukupnog stanovništva.  Nebinarni radnici su često podložni značajnim stopama diskriminacije na radnom mestu, a skoro jedna trećina doživljava diskriminaciju samo u procesu zapošljavanja. Zaposleni  LGBTK+ ljudi boje kože, transrodne žene i muškarci i nebinarne osobe zarađuju manje u poređenju sa hetero, rodno normativnim radnicima, prema izveštaju Human Rights Watch-a . 

Na radnom mestu, rodno-binarna očekivanja izazivaju LGBTK+ osobe da dožive osećaj nesigurnosti, uznemirenosti, anksioznosti i sumnje u sebe. Kampanja za ljudska prava izvještava da je jednom od pet LGBTK+ radnika rečeno ili su kolege nagovestili da bi trebalo da se oblače više ženstveno ili muževnije u skladu sa „tradicionalnim“ rodnim normama. LGBTK+ osobe zbog toga doživljavaju gubitak pripadnosti na radnom mestu. Fleksibilni kodeksi oblačenja mogu stvoriti radno okruženje koje slavi LGBTK+ ljude, omogućavajući radnicima da se autentično pokažu sa svojim jedinstvenim identitetima, interesovanjima i stilovima. Kako poslodavci revidiraju svoje politike na radnom mestu, pisane politike oblačenja treba da budu rodno neutralne. Nakon što je Američka unija za građanske slobode (ACLU) u maju 2021. podnela žalbu protiv Alaska Airlines-a, avio-kompanija je krajem marta 2022. objavila da je ažurirala svoju politiku oblačenja kako bi ih učinila rodno neutralnijim i inkluzivnijim. 

Cara Levine-Brenner, instruktor psihologije na Državnom univerzitetu u Njujorku u Dutchess je rekla:

Kao akademik koji nije u skladu sa rodom, čitavu svoju karijeru borila sam se sa onim što predstavlja profesionalnu odeću. Nošenje gornjeg dela na dugmad i pantalona nije neutralan izgled za ženske fakultete. Ali moji učenici, koji imaju još manje moći na radnom mestu, doživljavaju daleko opipljivije posledice. Mnogi stolovi za čekanje se podstiču da izgledaju što je više moguće cis-polno. Uniformne opcije su ograničene na suknje i šortseve za one koji se predstavljaju kao žene, dok radnici koji se predstavljaju kao cis-muškarci mogu da nose bermude ili pantalone. Nelagodnost i ranjivost, kao i očekivanja za dodatnom negovanjem, nepravedno stavljaju u nepovoljan položaj one koji se identifikuju — ili su identifikovani — kao žene.

Pandemija je poremetila živote mnogih; međutim, to je takođe dalo organizacijama priliku da preispitaju šta su i kuda žele da idu. Organizacije moraju da iskoriste ovaj trenutak kako bi dvosmislenost transformisale u priliku prihvatanjem rodno tečnih opcija odeće. Rodno neutralni kodeks oblačenja bi omogućio poslodavcima da stvore fer i pravično radno mesto i da ponude bezbednije i inkluzivnije radno okruženje, gde svako može da iznese svoje najbolje i najautentičnije sebe na posao. 

Povratak na posao otkriva nejednakosti u pogledu vidljivosti na poslu i kako se ona odnosi na moć i uticaj — faktor koji direktno utiče na nedovoljno zastupljene grupe u radnoj snazi. Da bi se rad usredsredio na raskrsnicu roda, seksualne orijentacije, sposobnosti i implicitne pristrasnosti, organizacije moraju preduzeti namerne mere za iskorenjivanje praksi i normi koje nenamerno diskriminišu na osnovu izgleda i propagiraju duboko ukorenjenu kulturu prevlasti belaca ako zaista žele da žive prema principima DEI. Usvajanje rodno neutralnijeg, manje restriktivnog i raznolikog stila oblačenja otvoriće vrata mogućnosti za zaposlene koji dolaze iz nedovoljno zastupljenih grupa.