[1]Protest u Vašingtonu, DC, SAD 4. oktobra 2021 (Moje telo, moj izbor). Fotografija [2] Gajatri Malhotra, Unsplash.com, objavljena pod Unsplash licencom [3].
Ovaj članak Mije Baksli prvobitno je objavljen na Balkan Diskursu [4], projektu Centra za postkonfliktna istraživanja [5] (PCRC). Globalni glasovi ponovo objavljuju uređenu verziju prema ugovoru o deljenju sadržaja.
Očuvanje reproduktivnih prava jedan je od najvećih izazova ličnim pravima u 2022. Aktivisti iu razvijenim iu zemljama u razvoju dele zajednički strah od povlačenja ranije uspostavljenih zakonskih prava.
Novi izveštaj [6] Populacionog fonda Ujedinjenih nacija (UNFPA) pokazuje da je najmanje polovina svih trudnoća svake godine širom sveta nenamerna, kao rezultat intimnog seksualnog nasilja, ratnog silovanja i opšteg nedostatka pristupa kontroli rađanja i seksualnog obrazovanja.
Dana 24. juna, Vrhovni sud Sjedinjenih Država poništio je Roe protiv Vejda [7], a značajnu odluku iz 1973. [8] kojom je legalizovan abortus u svih 50 država. Garantovao je zaštitu za reproduktivno zdravlje žena, poništavajući skoro svaku veliku zabranu abortusa na državnom nivou. Prema Institutu Gutmaher [9], najmanje 21 američka država već ima zakone ili ustavne amandmane koji omogućavaju brze zabrane abortusa, dok će još četiri verovatno zabraniti abortuse u bliskoj budućnosti.
Od 1973. godine, pitanje abortusa u Sjedinjenim Državama postalo je društveno-političko nadmetanje između aktivista koji podržavaju izbor koji se bore za očuvanje pristupa abortusu na zahtev, tvrdeći da predstavljaju 80 procenata Amerikanaca sa pravom glasa koji podržavaju politiku izbora [10], i za- životni aktivisti [11] koji nastoje da delegalizuju abortus na saveznom nivou.
Bosni i Hercegovini (BiH) nije strana borba za reproduktivna prava, uparena sa pitanjima koja proizilaze iz njene decentralizovane državne organizacije. Nedavna istorija prisilne trudnoće u kontekstu genocidnog silovanja postavila je ovu malu balkansku naciju na sličan put da zaštiti pravo na izbor sopstvene reproduktivne sudbine.
Tokom rata u Bosni [12] početkom 1990-ih, borbena Vojska Republike Srpske (VRS) usvojila je politiku genocidnog silovanja i prisilne trudnoće [13] kako bi „posejala seme“ etničkih Srba u Bosni i oslabila krvnu lozu etničkih Bošnjaka. Kao odgovor na ovaj zločin, Rimski statut Međunarodnog krivičnog suda iz 1998. godine [14] formalno je priznao genocidno silovanje i prisilnu trudnoću tokom sukoba kao zločin protiv čovečnosti.
[15]„Karamanova kuća“, lokacija na kojoj su žene mučene i silovane [16] u blizini Foče, u istočnoj Bosni (1992-1994). Fotografija obezbeđena ljubaznošću MKSJ [17], ponovo objavljena preko Vikipedije [18].
Za žene koje su preživele ratno silovanje u Bosni, taj čin je skoro isključivo korišten za krajnji cilj stvaranja trudnoće protiv volje žrtve. Zbog politike genocida VRS-a, procjenjuje se da su vojnici VRS-a silovali 20.000 do 50.000 žena, [19] a mnoge su prijavile da su silovane više puta dnevno. Silovanja su se dešavala [20] u kolokvijalno nazvanim „kampovima za silovanje“ i drugim [21] zatočeničkim centrima širom zemlje, ali su se povremeno dešavala i u kući te žene.
Deca rođena u ovim prisilnim trudnoćama takođe su bila žrtve društvene percepcije okaljane od rođenja. S obzirom da su mnogi od njih već u odrasloj dobi, oko 2.000–4.000 dece rođene od silovanja tokom rata [22] često se nazivalo „zaboravljenom decom“, „nevidljivom decom“ ili pogrdnom oznakom „četnik“ (izraz [23] koji se primenjuje za ultranacionaliste ili paravojsku). Bez jedinstvenog etničkog identiteta u podeljenoj zemlji, mnoga takva deca su ili odrasla bez mesta u bosanskom društvu, ili su ih usvojili parovi u inostranstvu. Neki od njih su odlučili da se vrate poslednjih godina [24] kako bi bolje razumeli okolnosti svog rođenja.
Prava žena i abortus u Bosni
Iako se Balkan smatra veoma konzervativnim područjem, abortusi su legalni širom regiona [25] do desete ili dvanaeste nedelje trudnoće, delom zahvaljujući već postojećim zakonima iz bivše Jugoslavije koji su dozvoljavali proceduru.
U članu 191. Ustava Savezne Republike Jugoslavije [26], donesenog 1974. godine, stajalo je da je „ljudsko pravo odlučivati o rađanju dece“, čime je omogućeno da abortus bude osnovno ljudsko pravo [27]. Otvorena dostupnost abortusa u Jugoslaviji značila je da se skoro 100 posto abortusa u federaciji dešavalo u medicinskim ustanovama, a stope smrtnosti pacijenata gotovo da nisu postojale [25].
Sa raspadom Jugoslavije 1991. godine, novonastalim republikama je prepušteno da same utvrđuju svoje zakone o abortusu, a neke (poput Hrvatske [28] i Makedonije [29]) su odlučile da prerade i ažuriraju svoja ranije postojeća pravila.
Podsjećamo na sekularnu drzavu. Nećemo natrag na ilegalni pobačaj. Prosvjed pred Ustavnim sudom #n1info [30] @N1infoZG [31] pic.twitter.com/0O9Psq2nvg [32]
— Mirela Bacic (@MirelaBacic) 29. decembra 2015 [33]
U Bosni, federalni sastav zemlje kao dva entiteta komplikuje pravnu definiciju abortusa [34], među mnogim drugim zakonima koji se neravnomerno sprovode i distribuišu širom nacije. Sastoji se od dva federalna entiteta [35], Federacije Bosne i Hercegovine i Republike Srpske (tj. Srpske Republike), koji imaju zakonodavna ovlašćenja slična državama SAD.
U Republici Srpskoj, abortus je dozvoljen [36] do desete sedmice trudnoće, ali prvenstveno u slučajevima silovanja, oštećenja fetusa, incesta i rizika po zdravlje i život majke. U Vladinoj Strategiji za unapređenje seksualnog i reproduktivnog zdravlja u Republici Srpskoj [37] (2019-2029), abortus se smatra „značajnim socijalnim, medicinskim i javnozdravstvenim problemom […] i ekonomskim problemom zbog povećanih troškova za lečenje neposredne, rane i kasne komplikacije i neplodnosti.” Ovaj dokument takođe upozorava na upotrebu abortusa kao redovnog metoda kontrole rađanja, sa ciljem da se smanji njegova učestalost.
Zbog teške decentralizacije BiH, aktivisti navode da je pristup abortusu neujednačen [38] za žene u dva entiteta. Nije neuobičajeno da neke bolnice odbiju da izvrše proceduru iz raznih razloga, a da druge nemaju odgovarajuću opremu ili stručnost za njeno izvođenje. Organizacija za ljudska prava Sarajevski otvoreni centar takođe je izrazila zabrinutost [39] zbog sve veće cene legalnih pobačaja i povećanja podzemnih klinika koje nude jeftinije usluge za siromašne i seoske žene.
[40]Danas se mnoge nevladine organizacije bore za prava žena: protest u Rinu, Nevada, SAD u oktobru 2021. (Verujte ženama, Abortus je zdravstveno pravo, Ne gazi me) Fotografija [41] Mani Becera, unsplash.com, objavljena pod Unsplash licencom [3].
Nekoliko nevladinih organizacija se bori za prava žena i reproduktivne slobode u BiH, prilagođavajući se promenjivim okolnostima. Jedan od prvih bosanskih centara za reproduktivno zdravlje, Medica Zenica [42], osnovan je 1993. godine kako bi omogućio pristup ginekološkim uslugama preživelima ratnog silovanja [43]. Sada uglavnom reaguje na nasilje intimnih partnera i trgovinu ljudima.
Bosanke takođe imaju koristi od rada međunarodnih organizacija za reproduktivnu zdravstvenu zaštitu, kao što je UNFPA [44], koja je došla u zemlju 1995. godine. Od 2019. godine pomaže razvoj resursa za reproduktivno zdravlje [45] mladih Bosanaca u rizičnim ruralnim zajednicama. U glavnom gradu Sarajevu, predvodio je novi program vakcinacije za zaštitu mladih bosanskih žena od humanog papiloma virusa (HPV) [46], sprečavajući endemski rak grlića materice.
Stope abortusa u Bosni su visoke zbog nedostatka pristupa edukaciji o seksualnom zdravlju. Nedostaje nacionalni nastavni plan i program seksualnog obrazovanja [47] koji odgovara uzrastu uprkos tome što je Bosna ratifikovala Konvenciju o pravima djeteta [48] 1993. godine.
Strategija Republike Srpske za 2019. posebno je pozvala na podizanje svesti o savremenim metodama planiranja porodice kao sredstvu za smanjenje trenutne stope abortusa. UNFPA Bosna takođe radi sa lokalnim nevladinim organizacijama u Sarajevu i Banja Luci, glavnom gradu Republike Srpske, na stvaranju opštenacionalnog vanškolskog sveobuhvatnog programa seksualnog obrazovanja koji bi zatvorio obrazovni jaz u ruralnim područjima [49].
Kao posledica neadekvatnog seksualnog obrazovanja, SAD imaju najveću stopu tinejdžerske trudnoće od bilo koje razvijene nacije [50], a ove posledice su očiglednije u državama u kojima učenicima nije data odgovarajuća znanja o svom seksualnom zdravlju. Nastavni planovi i programi seksualnog obrazovanja [51] u 37 američkih država zahtevaju lekcije o apstinenciji [52] (potpuno uzdržavanje od seksa), dok su medicinski tačne informacije o kontracepciji obavezne samo u 18 država.
Po pitanju abortusa, SAD i Bosna dele brojne sličnosti. Zbog teške decentralizacije, obe zemlje se bore da ujednačeno primenjuju reproduktivna prava i obrazovanje na sve građane. Međutim, mnoge bosanske žene su intimno svesne vremena kada su im na silu oduzeta reproduktivna prava, a aktivistkinje za izbor uspešno su se suprotstavljale pokušajima da ih se ugrozi [53] tokom poslednje dve decenije. Ostaje da se vidi kako će Roeov preokret uticati na žene i buduće generacije rođene od ove odluke širom sveta.