Američka borba za reproduktivna prava iz perspektive Bosne i Hercegovine

Protest u Vašingtonu, DC, SAD 4. oktobra 2021 (Moje telo, moj izbor). Fotografija Gajatri Malhotra, Unsplash.com, objavljena pod Unsplash licencom.

Ovaj članak Mije Baksli prvobitno je objavljen na Balkan Diskursu, projektu Centra za postkonfliktna istraživanja (PCRC). Globalni glasovi ponovo objavljuju uređenu verziju prema ugovoru o deljenju sadržaja.

Očuvanje reproduktivnih prava jedan je od najvećih izazova ličnim pravima u 2022. Aktivisti iu razvijenim iu zemljama u razvoju dele zajednički strah od povlačenja ranije uspostavljenih zakonskih prava.

Novi izveštaj Populacionog fonda Ujedinjenih nacija (UNFPA) pokazuje da je najmanje polovina svih trudnoća svake godine širom sveta nenamerna, kao rezultat intimnog seksualnog nasilja, ratnog silovanja i opšteg nedostatka pristupa kontroli rađanja i seksualnog obrazovanja.

Dana 24. juna, Vrhovni sud Sjedinjenih Država poništio je Roe protiv Vejda, značajnu odluku iz 1973. kojom je legalizovan abortus u svih 50 država. Garantovao je zaštitu za reproduktivno zdravlje žena, poništavajući skoro svaku veliku zabranu abortusa na državnom nivou. Prema Institutu Gutmaher, najmanje 21 američka država već ima zakone ili ustavne amandmane koji omogućavaju brze zabrane abortusa, dok će još četiri verovatno zabraniti abortuse u bliskoj budućnosti.

Od 1973. godine, pitanje abortusa u Sjedinjenim Državama postalo je društveno-političko nadmetanje između aktivista koji podržavaju izbor koji se bore za očuvanje pristupa abortusu na zahtev, tvrdeći da predstavljaju 80 procenata Amerikanaca sa pravom glasa koji podržavaju politiku izbora, i za- životni aktivisti koji nastoje da delegalizuju abortus na saveznom nivou.

Bosni i Hercegovini (BiH) nije strana borba za reproduktivna prava, uparena sa pitanjima koja proizilaze iz njene decentralizovane državne organizacije. Nedavna istorija prisilne trudnoće u kontekstu genocidnog silovanja postavila je ovu malu balkansku naciju na sličan put da zaštiti pravo na izbor sopstvene reproduktivne sudbine.

Tokom rata u Bosni početkom 1990-ih, borbena Vojska Republike Srpske (VRS) usvojila je politiku genocidnog silovanja i prisilne trudnoće kako bi „posejala seme“ etničkih Srba u Bosni i oslabila krvnu lozu etničkih Bošnjaka. Kao odgovor na ovaj zločin, Rimski statut Međunarodnog krivičnog suda iz 1998. godine formalno je priznao genocidno silovanje i prisilnu trudnoću tokom sukoba kao zločin protiv čovečnosti.

„Karamanova kuća“, lokacija na kojoj su žene mučene i silovane u blizini Foče, u istočnoj Bosni (1992-1994). Fotografija obezbeđena ljubaznošću MKSJ, ponovo objavljena preko Vikipedije.

Za žene koje su preživele ratno silovanje u Bosni, taj čin je skoro isključivo korišten za krajnji cilj stvaranja trudnoće protiv volje žrtve. Zbog politike genocida VRS-a, procjenjuje se da su vojnici VRS-a silovali 20.000 do 50.000 žena, a mnoge su prijavile da su silovane više puta dnevno. Silovanja su se dešavala u kolokvijalno nazvanim „kampovima za silovanje“ i drugim zatočeničkim centrima širom zemlje, ali su se povremeno dešavala i u kući te žene.

Deca rođena u ovim prisilnim trudnoćama takođe su bila žrtve društvene percepcije okaljane od rođenja. S obzirom da su mnogi od njih već u odrasloj dobi, oko 2.0004.000 dece rođene od silovanja tokom rata često se nazivalo „zaboravljenom decom“, „nevidljivom decom“ ili pogrdnom oznakom „četnik“ (izraz koji se primenjuje za ultranacionaliste ili paravojsku). Bez jedinstvenog etničkog identiteta u podeljenoj zemlji, mnoga takva deca su ili odrasla bez mesta u bosanskom društvu, ili su ih usvojili parovi u inostranstvu. Neki od njih su odlučili da se vrate poslednjih godina kako bi bolje razumeli okolnosti svog rođenja.

Prava žena i abortus u Bosni

Iako se Balkan smatra veoma konzervativnim područjem, abortusi su legalni širom regiona do desete ili dvanaeste nedelje trudnoće, delom zahvaljujući već postojećim zakonima iz bivše Jugoslavije koji su dozvoljavali proceduru.

U članu 191. Ustava Savezne Republike Jugoslavije, donesenog 1974. godine, stajalo je da je „ljudsko pravo odlučivati o rađanju dece“, čime je omogućeno da abortus bude osnovno ljudsko pravo. Otvorena dostupnost abortusa u Jugoslaviji značila je da se skoro 100 posto abortusa u federaciji dešavalo u medicinskim ustanovama, a stope smrtnosti pacijenata gotovo da nisu postojale.

Sa raspadom Jugoslavije 1991. godine, novonastalim republikama je prepušteno da same utvrđuju svoje zakone o abortusu, a neke (poput Hrvatske i Makedonije) su odlučile da prerade i ažuriraju svoja ranije postojeća pravila.

U Bosni, federalni sastav zemlje kao dva entiteta komplikuje pravnu definiciju abortusa, među mnogim drugim zakonima koji se neravnomerno sprovode i distribuišu širom nacije. Sastoji se od dva federalna entiteta, Federacije Bosne i Hercegovine i Republike Srpske (tj. Srpske Republike), koji imaju zakonodavna ovlašćenja slična državama SAD.

U Republici Srpskoj, abortus je dozvoljen do desete sedmice trudnoće, ali prvenstveno u slučajevima silovanja, oštećenja fetusa, incesta i rizika po zdravlje i život majke. U Vladinoj Strategiji za unapređenje seksualnog i reproduktivnog zdravlja u Republici Srpskoj (2019-2029), abortus se smatra „značajnim socijalnim, medicinskim i javnozdravstvenim problemom […] i ekonomskim problemom zbog povećanih troškova za lečenje neposredne, rane i kasne komplikacije i neplodnosti.” Ovaj dokument takođe upozorava na upotrebu abortusa kao redovnog metoda kontrole rađanja, sa ciljem da se smanji njegova učestalost.

Zbog teške decentralizacije BiH, aktivisti navode da je pristup abortusu neujednačen za žene u dva entiteta. Nije neuobičajeno da neke bolnice odbiju da izvrše proceduru iz raznih razloga, a da druge nemaju odgovarajuću opremu ili stručnost za njeno izvođenje. Organizacija za ljudska prava Sarajevski otvoreni centar takođe je izrazila zabrinutost zbog sve veće cene legalnih pobačaja i povećanja podzemnih klinika koje nude jeftinije usluge za siromašne i seoske žene.

„Protest

Danas se mnoge nevladine organizacije bore za prava žena: protest u Rinu, Nevada, SAD u oktobru 2021. (Verujte ženama, Abortus je zdravstveno pravo, Ne gazi me) Fotografija Mani Becera, unsplash.com, objavljena pod Unsplash licencom.

Nekoliko nevladinih organizacija se bori za prava žena i reproduktivne slobode u BiH, prilagođavajući se promenjivim okolnostima. Jedan od prvih bosanskih centara za reproduktivno zdravlje, Medica Zenica, osnovan je 1993. godine kako bi omogućio pristup ginekološkim uslugama preživelima ratnog silovanja. Sada uglavnom reaguje na nasilje intimnih partnera i trgovinu ljudima.

Bosanke takođe imaju koristi od rada međunarodnih organizacija za reproduktivnu zdravstvenu zaštitu, kao što je UNFPA, koja je došla u zemlju 1995. godine. Od 2019. godine pomaže razvoj resursa za reproduktivno zdravlje mladih Bosanaca u rizičnim ruralnim zajednicama. U glavnom gradu Sarajevu, predvodio je novi program vakcinacije za zaštitu mladih bosanskih žena od humanog papiloma virusa (HPV), sprečavajući endemski rak grlića materice.

Stope abortusa u Bosni su visoke zbog nedostatka pristupa edukaciji o seksualnom zdravlju. Nedostaje nacionalni nastavni plan i program seksualnog obrazovanja koji odgovara uzrastu uprkos tome što je Bosna ratifikovala Konvenciju o pravima djeteta 1993. godine.

Strategija Republike Srpske za 2019. posebno je pozvala na podizanje svesti o savremenim metodama planiranja porodice kao sredstvu za smanjenje trenutne stope abortusa. UNFPA Bosna takođe radi sa lokalnim nevladinim organizacijama u Sarajevu i Banja Luci, glavnom gradu Republike Srpske, na stvaranju opštenacionalnog vanškolskog sveobuhvatnog programa seksualnog obrazovanja koji bi zatvorio obrazovni jaz u ruralnim područjima.

Kao posledica neadekvatnog seksualnog obrazovanja, SAD imaju najveću stopu tinejdžerske trudnoće od bilo koje razvijene nacije, a ove posledice su očiglednije u državama u kojima učenicima nije data odgovarajuća znanja o svom seksualnom zdravlju. Nastavni planovi i programi seksualnog obrazovanja u 37 američkih država zahtevaju lekcije o apstinenciji (potpuno uzdržavanje od seksa), dok su medicinski tačne informacije o kontracepciji obavezne samo u 18 država.

Po pitanju abortusa, SAD i Bosna dele brojne sličnosti. Zbog teške decentralizacije, obe zemlje se bore da ujednačeno primenjuju reproduktivna prava i obrazovanje na sve građane. Međutim, mnoge bosanske žene su intimno svesne vremena kada su im na silu oduzeta reproduktivna prava, a aktivistkinje za izbor uspešno su se suprotstavljale pokušajima da ih se ugrozi tokom poslednje dve decenije. Ostaje da se vidi kako će Roeov preokret uticati na žene i buduće generacije rođene od ove odluke širom sveta.

Započnite razgovor

Molimo Vas da se Prijavite se »

Pravila korišćenja

  • Svi komentari se pregledaju. Pošaljite komentar samo jednom jer bi u suprotnom mogao biti prepoznat kao spam.
  • Molimo Vas da se prema drugima odnosite sa poštovanjem. Komentari koji sadrže govor mržnje, nepristojne izreke i lične uvrede neće biti objavljeni.