“Protest protiv DSK u Cambridge Union Society [1]” autora divinenephron [2] je pod licencom CC BY 2.0 [3].
Obaveštenje o sadržaju: ovaj članak sadrži pominjanje silovanja, seksualnog nasilja, nasilja nad ženama, genocida i drugih tema koje mogu biti uznemirujuće za čitaoce.
“Prestanite da nas silujete!” vrisnula je žena na nedavnom Kanskom filmskom festivalu [4], u Kanu u Francuskoj, a njeno telo je bilo ofarbano u plavo i žuto – boje ukrajinske zastave – dok je trčala unaokolo a gomila fotografa se gurala da napravi savršen snimak. Pokušavala je da skrene pažnju javnosti na neobuzdano seksualno nasilje u konfliktima u Ukrajini od strane ruskih vojnika, ali mogla je da govori i o zonama konflikta na bilo kom mestu i u bilo koje vreme: u današnje vreme u Južnom Sudanu [5], Tigraju [6] i Jemenu [7], tokom genocida nad Jazidima [8] na teritorija Iraka okupiranoj od strane ISIS-a sredinom 2010-ih, u tekućoj kampanji silovanja u Demokratskoj Republici Kongo [9], prethodno tokom Prvog i Drugog svetskog rata, da spomenemo samo neke.
Razumevanje seksualnog nasilja u konfliktima
Seksualno nasilje je verovatno najstarije oružje rata. Od istorijskih zapisa o osvajačima koji su silovali da bi harali, pljačkali i okupirali teritorije, do sistematske upotrebe seksualnog nasilja kao oruđa genocida [10] i etničkog čišćenja, ove užasne prakse opstaju tokom vremena. Ovo nasilje je sveprisutno i postoji širom mirnodopsko–ratnog kontinuuma. Kako u ratu tako i u miru, to je oblik dominacije i agresije koju patrijarhat sprovodi nad ženskim telima, koja ne poznaje granice a pogađa sve žene. Seksualno nasilje se dešava u povoljnom okruženju koje omogućavaju društveni i kulturni stavovi koji normalizuju rodnu diskriminaciju. Neke žene su posebno ranjive zbog svoje jedinstvene pozicije u smislu kaste, religije, sposobnosti, autohtonog porekla, etničke pripadnosti, boje kože, rase, klase, starosti i migracionog statusa. Žene iz istorijski potlačenih zajednica [11] imaju verovatno natprosečne šanse da dožive nasilje.
Seksualno nasilje u konfliktima je pažljivo primenjena strategija za psihološko uništavanje društava čije žene predstavljaju metu. Svaki akter koji primenjuje seksualno nasilje kao ratnu strategiju svestan je čvrste veze između rodne ravnopravnosti, nenasilja i uspostavljanja održivog mira, i želi upravo to da uništi. Kao što kaže čejenska poslovica [12], „Nacija nije poražena dok se srca njenih žena ne nađu na zemlji. Tada je to učinjeno, bez obzira na to koliko su hrabri njeni ratnici ili koliko je snažno njeno oružje.”
U oružanom sukobu, žene se namerno biraju kao meta sa specifičnom željom da se nanese šteta društvima kojima pripadaju, ili se oportunistički povređuju, izvan kampanje, bez straha od sankcija jer raspad sektora bezbednosti i pravde obezbeđuje povoljno okruženje. Razaranje izazvano ratom znači da žene imaju manje sredstava da traže obeštećenje, ako ga ima. Pa ipak, čini se da je izuzetno malo učinjeno na rešavanju ovog nasilja.
Praznine u pravnom sistemu
Savet bezbednosti UN je 2000. godine usvojio Agendu o ženama, miru i bezbednosti [13] kroz rezoluciju koja je tražila da se posveti pažnja rešavanju seksualnog nasilja u konfliktima. Danas ne postoji poseban pravno obavezujući instrument o nasilju nad ženama na nivou UN-a [14]. Ovo utire put ka stanju nekažnjivosti, koje se neizbežno instrumentalizuje za sprovođenje ovih zločina.
UN su 2015. godine proglasile [15] 19. jun Međunarodnim danom za eliminaciju seksualnog nasilja u konfliktima. To je učinjeno kako bi se podigla svest o seksualnom nasilju u konfliktima, odala počast žrtvama seksualnog nasilja i preživelima širom sveta, i dalo priznanje svima onima koji su hrabro proveli život zalažući se za iskorenjivanje ovih zločina, kao i onima koji su izgubili život zbog seksualnog nasilja. Uprkos ovim naporima, seksualno nasilje u konfliktima se nastavlja nesmanjenom žestinom.
Odsustvo posvećenog, obavezujućeg sporazuma koji se posebno bavi okončanjem nasilja nad ženama i devojčicama na globalnom nivou je ogroman problem. Danas, iskustva žena u oružanim sukobima i dalje se brišu, stavljaju po strani u mirovnim procesima i zatrpavaju ishitrenim pokušajima uspostavljanja mira kroz amnestiju koja žrtvuje pravdu.
Strategija za okončanje seksualnog nasilja u konfliktima
Načini razmišljanja i stavovi koji omogućavaju seksualno nasilje u konfliktima su ukorenjeni u načinima razmišljanja i stavovima koji preovladavaju u mirnodopskom periodu. Smatra se da žena predstavlja patrijarhalnu trifektu koja upravlja njenim životom, kako je to rekla Mona Eltahavi [16]: država, ulice i njen dom. Žene i devojke se odgajaju pod pretpostavkom (koju ponekad i one internalizuju) da su njihova tela nosioci časti i sramote i da je čuvanje njihovih tela od ključne važnosti za prihvatanje od strane društva. Kada ne bi bilo preovlađujućih koncepata u mirnodopskom periodu koji vezuju ženska tela za pojmove društvene časti i sramote, seksualno i rodno zasnovano nasilje ne bi se održalo kao strategija u ratu.
Jedan od načina da se ovo reši je uspostavljanje globalnog, obavezujućeg sporazuma o okončanju nasilja nad ženama. Takav ugovor bi zahtevao uvođenje pravnih mehanizama na domaćem nivou, pružanje usluga preživelima i organizovanje edukacije o prevenciji. Ugovor bi postavio osnove za minimalni standard za zaštitu žena i devojčica od nasilja. Ovaj standard bi podjednako obavezao sve države. Reforme zakona na državnom nivou bi dovele pojedinačne pravne sisteme u sklad sa globalnim normama i prevele bi standarde prevencije i obeštećenja u akciju na lokalnom nivou.
Sporazum o okončanju nasilja može utrti put za budućnost u kojoj se nasilje nad bilo kojom ženom, bilo gde u svetu, priznaje kao neprihvatljivo i podložno zakonskom gonjenju. Na kraju krajeva, feministička budućnost je ona koja je lišena bilo kakvog oblika militarizovane razmene. Dok jurimo za tim snom, moramo biti jasni po pitanju suzbijanja nasilja nad ženama kako u miru tako i u ratu. Globalni sporazum bi mnogo doprineo tome da „prestanu da nas siluju!”