[1]Samatai bubnjari za pravdu iz Batikaloe nastupaju na ulazu predsedničkog sekretarijata u Kolombu. Slika preko Groundviews-a [1], koristi se uz dozvolu.
Ovaj post se prvobitno pojavio [1] na Groundviews, nagrađivanoj veb stranici za građane Šri Lanke. Uređena verzija je objavljena ovde kao deo ugovora o deljenju sadržaja sa Globalnim glasovima.
Krajem aprila, žene iz pokreta i kolektiva na severu i istoku Šri Lanke marširale su u GotaGoGama [2] („Idi [3] kući”) okupaciono selo u Gale Faceu u Kolombu kako bi izrazile svoju zabrinutost i probleme u znak solidarnosti sa borbom [4] na jugu. Od organizovanja satjagrahas-a [5] (građanskog otpora) na ulicama protiv mnoštva pitanja do angažovanja domaćinstava na čijem su čelu žene na rešenjima pitanja za prevazilaženje ekonomske krize [6], ženski kolektivi igraju odlučujuću ulogu u delikatnom društvenom tkivu i lokalnim ekonomijama zajednica na severu i istok.
[1]Samatai bubnjari za pravdu iz Batikaloa izbliza. Slika preko Groundviews [1], koristi se uz dozvolu.
Teškoće sa kojima se ove žene svakodnevno suočavaju stvorile su snalažljivost da pomognu u održavanju sopstvenih zajednica. Njihovo prisustvo na GotaGoGama-i nije bila potpuna izjava protiv upotrebe [7] Zakona o sprečavanju terorizma (PTA [8]) za pritvaranje članova porodice nakon napada na Uskršnju nedelju [9] 21. aprila 2019., ili hitne potrebe za pravdom i odgovornošću nakon građanskog rata [10] čiji završetak se čekao više od jedne decenije.
Ove zabrinutosti su svakako prenete, ali kao i hiljade drugih [11] u GotaGoGama-i, glavni cilj žena je bio da pokažu svoje nezadovoljstvo ekonomskim uslovima koji su njihove zajednice, njihove ljude i sredstva za život gurnuli na ivicu.
Žene su marširale do kapije predsedničkog sekretarijata [12], koja je u velikoj meri srce protestnog pokreta [11] u GotaGoGama-i, oko 10.30 časova. Ovde su prijateljice feministkinja Samathai iz Batikaloe nastupile sa svojim parai [13] bubnjevima. Odzvanjali su govori i napevi iz ansambla; pozivanja feminističke aktivistkinje Kamle Bhasin [14] i kritike hijerarhije moći i patrijarhalnog nasilja koje su ostavile neizbrisiv trag u istoriji Šri Lanke.
[1]Žene sa severa i istoka marširaju u GotaGoGamu. Slika preko Groundviews-a [1], koristi se uz dozvolu (Žene zahtevaju: Moć jednakosti, moć pravde, moć ljubavi).
„Želimo moć jednakosti, pravde i ljubavi. Ne ljubav prema moći.’
Bio je to moćan trenutak u širem kontekstu protesta u GotaGoGami. Nakon njihovog marša do GotaGoGama, nastavili su dalje do šatora Glasovi ljudi [15] gde su postavile kamp za taj dan. Groundviews je razgovarao sa nekim od žena koje su preko noći došle iz Batikaloe.
„Ovo je veoma drugačije za nas. Ranije smo imali načina da se izborimo, mogli smo da se snađemo jer smo uvek nalazili rešenja“, kaže Vanie Simon. „Ali ekonomska pitanja teško opterećuju žene sa kojima radimo”.
Simon je jedna od osnivača Mreže ženskih akcija iz Akaraipattua. Ona nam govori o tome kako je jedna od najpoznatijih stvari odrastanja na istoku bila slušanje pucnjave. Tigrovi oslobođenja Tamil Eelama (LTTE [16]), Revolucionarna organizacija studenata Eelama (EROS [17]), Indijske mirovne snage (IPKF [18]), vojska Šri Lanke, nije bilo bitno. Niti je to pravilo razliku.
[1]Vanie Simon je jedna od osnivača Mreže ženske akcije iz Akaraipatua. Slika preko Groundviews-a [1], koristi se uz dozvolu.
Zvuk pucnjave bio je simbol koji je definisao njeno detinjstvo, kaže ona. Upravo to stalno prisećanje i nagovest nasilja ju je osnažilo da se suprotstavi rastućem ekosistemu militantnosti, rata [10] i nasilja koji drže godine sistemske i strukturalne diskriminacije. To je ono što je definisalo njen rad sa pravima u najopasnijim i najzahtevnijim situacijama i okruženjima.
Još uvek.
Više od 30 godina rata [10] i nasilja, a uticaj trenutne krize ju je ozbiljno testirao:
U svim godinama rada na pravima koje sam radila, ovo je prvi put. Nikada nisam morala da se borim u ime žena koje su gladne. Mislili smo da smo navikli na ovu situaciju i da postoje alternative koje možemo naći. Mi žene smo i tokom rata vodile samoodrživu privredu gde smo se snalazile sa ono malo što smo mogle proizvesti. Postojao je pristup nekoj vrsti hrane, gde smo mogli da zadržimo osnovnu lokalnu ekonomiju, ali ovo je potpuno drugačije.
[1]Plakati i posteri u ‘Šatoru Glasova naroda’, GotaGoGama. Slika preko Groundviews-a [1], koristi se uz dozvolu.
Ženske grupe su bile na čelu lokalnih ekonomija na istoku. Tokom izbijanja COVID-19 [19], kada je trgovina manje-više zastala, žene su bile te koje su oživele prastare strategije ishrane i kulture koje su održavale zajednice kroz oskudicu. Žene su te koje čine jezgro tamošnje lokalne ekonomije.
Anuradha Rajaratnam iz Centra za razvoj žena Surije [20] kaže nam da su sadašnje krize i nestašice nastale krajem prošle godine nakon konsultacija sa zajednicom. Imale su jasno razumevanje unutrašnjih i spoljnih pritisaka unutar privrede, posebno tokom pandemije. Pošto su bile dobro upućene u poljoprivredu i distribuciju hrane, shvatile su kako će se ionako opterećena privreda samo pogoršati zabranom [21] hemijskog đubriva:
Znale smo da će se to dogoditi pa smo se okupile i zajedno smo marširale prošlog decembra upozoravajući vladu da nam je kriza prisutna, ali niko nas nije primetio.
„Veoma je važno biti ovde i pokazati našu podršku onome što se dešava, ali i pokazati naše identitete i naše istorije koje su definisale borbe koje smo vodile“, kaže Kamala Vasuki, umetnik i bubnjar Samathai geminist prijatelja. Njeni crteži krase šator u koji se grupa smestila za taj dan.
[1]U srcu protestnog sajta. Fotografija preko Groundviews [1], koristi se uz dozvolu.
Parai bubanj [13] je deo istorije o kojoj Kamala govori [22], koju ona otelotvoruje svaki put kada ga udari u ritmu. Parai se istorijski koristio za objavljivanje u posebnim prilikama. Njegovo prisustvo ovde kao instrumenta za obeležavanje posebnih prilika takođe ima značaj, jer to nije instrument koji često sviraju žene, budući da je kolektivni kulturni simbol ukaljan vekovnom stigmom i predrasudama. Žene su te koje nose teret mnogih od ovih pitanja, ali su i žene te koje su pružile alternative, dodaje ona.
Kao feministički pokreti, kolektivi su našli svoje zalaganje i borbu protiv odnosa u moći. To je nešto što su navikle da vide u brojnim oblicima; od porodičnih nesuglasica i nasilja u porodici do grubih državnih službenika i njihovog zanemarivanja ženskog položaja u zajednici. Uticaj hijerarhija moći je nešto što ide u oba smera, one teku nadole koliko i gore, i idu sve do izvršnog predsedništva. Anuradha kaže:
Ko god dođe na vlast, sva ta vlast ne može biti kod jednog čoveka. Izvršno predsedništvo treba ukinuti. Ni na jednom nivou ne bi trebalo da postoji niti moć treba da bude centralizovana unutar jedne osobe. Vlast treba decentralizovati i svi treba da dele ovlašćenja, to je država koju tražimo.
[1]Slika preko Groundviews [1], koristi se uz dozvolu.
Mi kao feministkinje pokušavamo da promenimo ove kulture i ukinemo ove patrijarhalne strukture. Ženski glasovi se moraju čuti. Promena treba da se desi kroz predstavljanje žena; predstavljanje ide čak i dalje od politike, više od onoga da se kaže da postoji ravnopravnost jer se to nalazi u amandmanima i u ustav. To moramo da doživimo u svom životu. Žene već dugo traže ovo jednostavno priznanje i ravnopravnost.
Na pitanje koje pozitivne promene se mogu doneti od protesta u Galle Faceu, Vanie Simon priznaje da ljudi ovde po prvi put pozivaju Rajapaksa [23] na odgovornost. Uglavnom je to možda privredni kriminal, ali to je ipak neka vrsta odgovornosti. „Bio je osoba koja je dugo bila nedodirljiva. Sada ga većina smatra odgovornim, tako da se nadamo da će se u svemu ovome čuti i neke naše zabrinutosti i zahtevi”.
[1]Lokalni političari i vladini zvaničnici na istoku krivi su za preuzimanje prirodnog zemljišta za izgradnju. Još jedaan veliki problem. Slika preko Groundviews [1], koristi se uz dozvolu.
To je promena koju ovdašnji kolektivi nisu mogli da očekuju, kao ni bilo ko na severu i istoku. Ipak, promena je uzeta uz malo soli. „Iskreno govoreći, osećamo se kao da nemamo pravo glasa u GotaGoHome, jer ga nikada nismo ni tražili!“ Kamala Vasuki kaže. Zajednice i porodica kod kuće zadirkivali su grupu dok su išle u Kolombo, ona nam je rekla.
Još je prerano reći da li će protesti u Galle Face-u uticati na donošenje promena koje su potrebne na severu i istoku. Čak i ako ovo označava kraj ere Rajapaksa na Šri Lanki, mnoge nepravde koje je režim činio i podržavao su sistemske i duboko ukorenjene. To je sistem koji je istorijski bio protiv tamilskih i muslimanskih zajednica Šri Lanke.
Ovde u Kolombu je veoma drugačije. Mnogo je otvorenog besa i uvreda. Ljudi se ne plaše da to iznesu čak ni pred policijom i vojskom. Ako budu uhapšeni, njihovi advokati se pojavljuju na sudu u njihovo ime. Mi nemamo taj luksuz.
Uzmimo, na primer, ono što se dogodilo opozicionom poslaniku Šanikjanu: doneta je sudska odluka [24] kojom se on sprečava da protestuje.Postoji otvoreno zastrašivanje na severu i istoku, tako da je velika razlika ovde i mesta na kojima se nalazimo. Velika je razlika u tome kako se vlada, pa čak i vojska, plaše naroda. Veoma su zabrinuti i plaše se ustanka na jugu. Ne haju za to na severu i istoku. Oni nas čak i ne smatraju ljudima koji protestuju”.
[1]Policija nadgelda antivladine demonstrante preko puta protestnog mesta MinaGoGama, Temple Trees. Slika preko Groundviews [1], koristi se uz dozvolu.
Šri Lanka bez Gotabaia Rajapaksa, stabilna ponuda osnovnih roba i stabilna ekonomija mogu biti glavni zahtevi za mnoge stanovnike Šri Lanke na jugu, ali za stvarnu, trajnu i sveobuhvatnu promenu u celosti, moraju se pozabaviti teškom istorijom i oštrim istinama, razmišljati o tome i biti svesni toga.
Oni moraju da obezbede jezgro Šri Lanke kome želimo da budemo svedoci.
[1]Slika preko Groundviews-a [1], koristi se uz dozvolu.
Ljudi treba da se angažuju i da razgovaraju o tome šta se desilo ljudima tokom rata, to je nešto što se mora dogoditi na svim nivoima. Dijalog i komunikacija su neophodni.
Na ekonomskom planu, jedna od primarnih briga žena je slom Samurdija, preko potrebne mreže socijalne sigurnosti od koje zavise zajednice na istoku. Simon, Rajaratam i Vasuki su ipak skeptične u pogledu toga koliko se ove subvencije slevaju i dopiru do ljudi kojima su najpotrebnije i koliko se subvencijama efikasno upravlja. Tokom izolacije COVID-19, dodatak koji je davan zajednicama je zapravo bio iz rezerve Samurdhi fonda [25] i sada postoji zabrinutost oko toga koliko novca ostaje u fondu, kaže Simon. S obzirom na to da samurdhi dodaci ne stižu kako bi trebalo i da su rezerve blizu iscrpljivanja, to će uticati na najsiromašnije od siromašnih.
‘U suštini smo opljačkani.’
Usred ovoga, žene su takođe zabrinute kako program MMF-a može uticati [26] na šeme socijalnog osiguranja kao što je Samurdhi od kojih one (uprkos problemima) zavise. Seljaci i dalje pokušavaju da se snađu sami, radeći ono što mogu.
[1]Umetnost Kamale Vasuki. Slika preko Groundviews-a [1], koristi se uz dozvolu.
Pirinač, kukuruz, kikiriki, šta god će dati neku vrstu žetve bez mnogo đubriva. Ovo se često završi kao neadekvatno za potrošnju, a kamoli dovoljno za prodaju. Šta god se može prodati, odlazi van okruga. Oni koji su imali zemlju u vreme žetve mogli su da proizvedu dovoljno pirinča da prehrane svoje domaćinstvo viškom. Sada moraju da kupuju hranu koju su nekada mogli da uzgajaju, jer su njihove žetve tako loše i bez ikakvih prihoda, teško je čak i da kupe osnovnu hranu za farme.
Ribari ne mogu da izađu na more zbog krize sa gorivom. Onih nekoliko koji mogu doneti ulov prodaju ga korporacijama. „Naše zajednice više ne mogu da kupuju svežu ribu, moramo da pribegnemo kupovini konzervisane ribe iako tu istu ribu hvataju naši sopstveni ribari“, kaže Kamala.
[1]Umetnost Kamale Vasuki. Slika preko Groundviews-a [1], koristi se uz dozvolu.
Nema proizvodnje zbog krize đubriva [27]. Rast cena cementa znači da nema ni građevinskih radova. Muškarci su bez posla, i što su duže kod kuće, sve je više frustracija i porodičnih nesuglasica. Nikoga ne iznenađuje da je nasilje u porodici u porastu, kaže Simon.
„Šta god da čujemo na vestima je tako depresivno jer sve što čujemo su loše vesti iznova i iznova.“
Lokalni proizvodi su ti koji su održali ovu ekonomiju na površini, ali velika količina napušta same zajednice koje ga proizvode. To je velika briga za žene na terenu.
Prvo mora da koristi nama, pa onda drugima. To je ekonomija koja nam je potrebna. Ipak, niko nas ne sluša, ne prepoznaje ili čuje. Neophodno je razbijanje ove hijerarhije.
Žene nastavljaju da funkcionišu kao tampon za sve šokove i poremećaje kroz koje su ovi regioni prolazili. Kroz pandemiju, rat, prirodne katastrofe, pa čak i sada, snalažljivost žena je našla put.
[1]„Ujedinimo se da stvorimo dostojanstveno društvo bez nasilja.“ Slika preko Groundviews-a [1], koristi se uz dozvolu.
„Ženski glasovi se moraju čuti. Promena treba da se desi kroz predstavljanje žena; predstavljanje ide čak i dalje od politike, dalje od toga da se kaže da postoji ravnopravnost jer tako navode amandmani i ustav. To moramo da svedočimo u svom životu. Žene već dugo traže ovo jednostavno priznanje i ravnopravnost.”
Šta smo naučili tokom posete protestnom mestu na Galle Faceu? Pitanje izaziva neke oprezne odgovore. Svakako ima solidarnosti i nade u porukama koje će biti prenete nekim (razumljivo) skeptičnim zajednicama kod kuće.
[1]Ujedinjena borba protiv vlasti. Slika preko Groundviewsa [1], koristi se uz dozvolu.
Ipak, sećanje na strah i represiju na kojima je Gotabaja Rajapaksa izgradio svoje ime još uvek je sveže u Simoninom umu. „Terminator“ je možda ponovo oslabljen i razoružan kolektivnim besom koji nastavlja da podstiče pokret GotaGoHome na jugu, ali šta će se desiti van granica Kolomba, na severu i istoku, još uvek je nepoznato. Advokati Advokatske komore ne staju u red i žure na sud da se bore protiv nepravde za nepravdom tamo gde su stalna represija, nadzor i zastrašivanje ukorenjeni u svest građana. Simon nas ostavlja uz oprezan odgovor.
„Nikada nismo želeli Gotu, vi mu govorite da ide kući, pa smo došle ovde da pokažemo našu solidarnost. Ali šta se dešava posle svega ovoga, ako Gota ne ode?“
“On će nas dokrajčiti.”