Autorka, pesnikinja Šivani Ramlokan, u zoološkom vrtu Carska dolina na Trinidadu u Port of Spajn, 2015. Fotografija ljubaznošću Ramlocan, korsti se uz dozvolu (na majci piše: (Književnost me je naterala da to uradim)).

Razmišljanja trinidadske pesnikinje Šivani Ramlokan, O mlaćenju, pražnjenju i buđenju tela, o tome šta znači pokušati reći da volimo sve u sebi, su prvi put objavljena na njenom blogu, Novel Niche (Roman utočišta), i ponovo se objavljuje ovde uz njenu ljubaznu dozvolu.

Sa sobom nosim mnogo više od činjenice svog tela. Evo me 2015. godine, u zoološkom vrtu Carska dolina. Jedan od moje braće je, najverovatnije, napravio ovu fotografiju koristeći moj telefon. Sećam se kako su me jasno privlačili kavezi sa karakarom. Sećam se da sam stajala tamo i razmišljala o neizmernom gubitku: moja porodica i ja smo upravo završili obilazak Kraljičinog parka Savane kao deo godišnjeg prikupljanja sredstava za Društvo za nasledne i teške krvne bolesti. Razmišljala sam o pticama i malim voljenim koje su uhvaćene prerano, o svim načinima na koje se borimo, sa suzama u očima, da sačuvamo ono što već bledi. „Karakara“, pesma koja mi je toliko draga da se i dalje, čak i posle svih ovih godina, čini više divljom nego pitomom, tamo se rodila i našla se na stranicama „Svi znaju da sam ukleta“. Pa ipak. Oh, pa ipak.

Kada pomislim na to vreme, zašto moram da osećam težinu svog tela više nego što bih želela da ponesem? Zašto pesme, a ne kilogrami ne mogu biti na otvorenim vratima trezora sećanja?

Kao i mnogima od nas, doktori su mi rekli da je gubitak težine neosporno vezan za moj bolji, duži i pokretniji život. Postoji čitavo carstvo koje treba proći, medicinske intervencije, samomilitarizirajuće preživljavanje kao estetsko maskiranje nege, i duboka nesreća u svojoj koži decenijama, dijete, neredi i svega toga.

Ali ne želim da vam pričam o bedi mog tela danas. Ne. Želim da vam kažem suprotno.

Šivani Ramlokan na prvom čitanju njene zbirke poezije „Svi znaju da sam ukleta“, 2017. Fotografija Marlona Džejmsa, ljubaznošću Ramlohan, koristi se uz dozvolu.

Evo, 2017. godine, izvodim prvo javno čitanje „Uklete,” sa kopije koja još nije ni zvanično objavljena. Na ovoj fotografiji, koju je snimio Marlon Džejms, mogu da se setim da sam blistala od radosti, u prostoru namenjenom mojoj čudnoj zajednici, kao deo festivala sa kojim sam radila i kome sam se posvetila više od jedne decenije. Pa. Ipak.

U svom telu, sve čega mogu da se setim je divlja radost. Zašto moja vizija pokušava da sastruže zlatni list sa toga, retroaktivno, dok sve što mogu da vidim su mesta na kojima bih sebe izbrisala? To je mučno. Ceo svoj život, ne verujem da sam ikada osetila potrebu da zauzmem manje mesta, osim što se tiče mog tela. Sudbina mog tela bila je da budem duboko drugačija, odvojeno od sebe čak i u vremenima najuzvišenije, kao što vidite ovde, sreće.

Obećala sam vam da ću vam reći suprotno od svega ovoga. Evo ga.

Tokom razgovora ne tako davno sa mojom ljubavnikom, napravili su grešku u kucanju, „prisutno i trajno salo“, gde je umesto toga trebalo da bude napisano „činjenica“ (napisano je fat (salo) umesto fact (činjenica) prim.prev.). Bez razmišljanja, radosno sam odgovorila, „Prisutno i stalno salo – to sam ja!” Njihov odgovor, dragi čitaoci, bilo je ushićenje. U ovom trenutku, podsetila sam se da na ovoj zemlji postoje oni koji me vole u svakom mom molekulu, uključujući i one koji se mogu nazvati ekstra.

Ne znam kakva će biti moja konačna forma. Pa, moj konačni smrtni oblik će biti tegla prašine od kostiju, pošto se ne slažem sa sahranom. Ali ono između? Bilo da mi je suđeno da se se penjem gore-dole uz merdevina da skinem nekoliko grama, nekoliko kilograma u sledećoj deceniji, možda postanem lepša i možda mi jagodice više pritiskaju rupice na licu, možda pronađem način da budem duplo veća i triput zdravija, uprkos svim propisanim zapadnim lekovima: danas se sećam da sam prisutna i da trpim. Deo sa salom je bio deo kursa za moj opstanak, a ja sam ovde da vam kažem: danas sam j…o zahvalna za moje salo.

Znam da sam promenljiva, telo. Znam da se klatno ponekad zaljulja i proklinjem te, ukazujem na svaki kotrljaj, na svaku izbočinu grube anatomijey. Znam da će se ponoviti.

Ali danas se zahvaljujem zaobljenom stomaku koji me je prevalio kroz teška vremena. Gusto trljanje butina koje su se penjale stepenicu po stepenicu, vučenje prtljaga i viška težine i odlučnost tokom najusamljenijih putovanja, najtežeg hodanja ili ka nečem drugom. Dvostruka brada koja je podrhtavala u masnoći, ali me je poduprla, prisutna u dnu mog lica na tolikim fotografijama i video zapisima koji čitaju moje pesme u teško, zbunjujuće biće. Punati prsti koji bole dok kucaju, ali to rade dok se stvarnost života nikada nije osećala tako, divlje.

Hvala ti, telo. Za prisustvo. Za izdržljivost. Da, draga zaobljenosti, za salo.