Deo korica Amanat antologije kazahstanskog ženskog pisma na engleskom, od izdavača, Koristi se uz dozvolu.
Od kada je proglasila nezavisnost od Moskve 1991. godine, centralnoazijska nacija Kazahstan [1] je krenula putem redefinisanja svog multietničkog i višejezičnog identiteta, udaljavajući se od nametnutih sovjetskih modela kolonijalizma, istorijske cenzure i rodnih uloga. Trenutna kazaška renesansa preoblikuje sopstvene definicije kulture, što je najuočljivije u oblastima filma, muzike, moderne umetnosti i književnosti.
Književnost tradicionalno nomadskog kazaškog naroda ostala je uglavnom usmena sve do 19. veka kada je kolonizacija od strane carske Rusije [2] uvela upotrebu ruskog, kao i pristup štampanoj tehnologiji. Zatim se razvila paralelna rusofonska književnost koja je politički promovisana od 1920-ih kada je počeo sovjetski period [3]. Moskva je podsticala etničke Kazahe i druge nacionalnosti da pišu na transnacionalnom jeziku tog perioda, predstavljajući kazaški jezik kao nepovoljniji izbor. Ima vrlo malo pomena ženskog pisma do sovjetskog perioda, ali danas je kazaška književnost postala raznovrsnija u oblicima, stilu, rodu i etnicitetu, što se naširoko odražava u zbirci „Amanat. Žensko pismo iz Kazahstana [4]“, prvoj antologiji ženskog pisma iz Kazahstana koja izlazi na engleskom u julu 2022. godine.
Zaure Batajeva, fotografija se koristi uz dozvolu.
Antologiju su uredile i zajedno prevele Zaure Batajeva i Šeli Ferveder-Vega, dve žene koje promovišu prevođenje književnosti iz Kazahstana. Batajeva je i sama spisateljica, književni prevodilac sa kazaškog i na kazaški jezik i kulturni komentator. Ferveder-Vega je prevodilac sa ruskog i uzbečkog na engleski i objavljivala je u magazinima „Words Without Borders [5]“, „World Literature Today [6]“. Antologija predstavlja 13 spisateljica a dobila je ime po kazaškom izrazu „amanat“ koji se može odnositi na obećanje i moralnu dužnost, ali i na nasleđe. Odabrani tekstovi napisani su u proteklih 30 godina, ali obuhvataju reference na istorijske periode pre i posle sticanja nezavisnosti, uključujući godine Staljinove vlasti.
Globalni Glasovi su pitali obe spisateljice kako se snalaze kada je u pitanju odnos između kazaškog i ruskog u svom izboru dela i u sopstvenoj praksi prevođenja na engleski. Ferveder-Vega objašnjava da je jedan od ciljeva bio da se prikaže jezička raznolikost Kazahstana, tako da je napravljen pažljiv odabir tekstova sedam autora koji uglavnom pišu na ruskom i šest koji uglavnom pišu na kazaškom, a svi su prevedeni direktno na engleski kako bi se izbegli posredni prevodi. Napominjući da su većina predstavljenih autora i sami prevodioci, ona dodaje:
Trudile smo se da ispoštujemo dvojezičnost svakog autora u prevođenju njihovog dela; obraćale smo pažnju na slučajeve kada je ruska reč tretirana kao strana reč u kazaškom tekstu, na primer, za razliku od toga kada je ta ruska reč bila ponuđena kao „normalnija“ reč.
Batajeva objašnjava da postoji jasna razdvojenost dve jezičke zajednice, ali se granica ne mora nužno preklapati sa etničkom podelom:
Priče u našoj kolekciji ne mešaju dva jezika jer se njihovi likovi ne mešaju sa likovima iz druge jezičke grupe – oni žive u dva različita sveta. Ovo veoma dobro odražava socijalnu realnost Kazahstana. Govornici kazaškog, koji čine skoro 60 odsto građana zemlje, razvili su kulturu koja se duboko razlikuje od ruske kulture. Govornici kazaškog sa višim nivoom obrazovanja obično znaju ruski jer je ruski jezik takozvane elite ove zemlje. Morate da znate ruski ako želite posao koji plaća minimalnu platu. Bez obzira na to, velika većina govornika kazaškog radije ostaje u svom kulturnom okruženju što je više moguće.
Na drugoj strani sociolingvističke podele su govornici ruskog jezika, koji obično slabo poznaju ili uopšte ne poznaju kazaški i koji više vole da što manje komuniciraju sa govornicima tog jezika. Ovaj nedostatak interesovanja jasno se vidi u nekim pričama u našoj zbirci. Ne iznosim ovo kao kritiku, već kao zapažanje. Pisci su ljudska bića. Osim toga, kada bi pisci postali previše svesni sopstvenih predrasuda i slepih tačaka, verovatno bi prestali da prave zanimljive priče.
Prema Batajevoj, Kazahstan nije uspeo da ispravi duboku jezičku neravnopravnost koju je tokom 70 godina stvorila sovjetska politika rusifikacije, što je razlog za mali broj dvojezičnih ili višejezičnih ljudi izvan etničke grupe Kazaha. Ona primećuje da malo govornika ruskog vidi neku vrednost u učenju kazaškog i poziva se na pojam „ravnodušnosti“ Franca Fanona [7] da bi objasnila otpor učenju i govorenju kazaškog.
Odstranjivanje i umetnost književnog prevođenja
Šeli Ferveder-Vega, koristi se uz dozvolu.
Jedna od najzanimljivijih debata u književnom prevođenju je ona o poziciji prevoda: koliko daleko ili blizu bi on trebalo da bude u odnosu na original, a samim tim i u odnosu na publiku kojoj je namenjen? Drugim rečima, da li je zadatak prevodioca da objasni kulturni i istorijski kontekst ili da prepusti čitaocu da ga ignoriše ili da se obrazuje o kulturi koja mu je nepoznata? U slučaju „Amanata“, izdavač Gaudi Boj ima politiku da ne ispisuje kurzivom reči koje nisu na engleskom jeziku, tako da su reči poput kolhoze ili dombira (muzički instrument) ugrađene u tekst. Evo kako Ferveder-Vega gleda na ovo pitanje:
Ja pripadam onim prevodiocima na engleski koji se čvrsto protive dodavanju fusnota sa objašnjenjima u književnosti. Mnogo više volim da ubacim samo minimum dodatnih informacija, kada je to apsolutno neophodno da se čitaoci ne bi osećali potpuno izgubljenim u kulturnom miljeu. Ali čini mi se u redu čak i pustiti čitaoce da se osećaju pomalo izgubljeno. Pošteno je podsetiti čitaoce da su oni stranci ovde, u ovoj sredini, i da imaju šta da nauče. Jedna odluka koju smo lako donele bila je da prevedemo mnoge kazaške idiome, izreke i metafore prilično bukvalno na engleski, kako bismo omogućile da zajednički elementi slika i stavova zablistaju na engleskom. Mislim da je Zaure to odlično uradila u „Gladi“ Ajgul Kemelbajeve, gde koristi mnogo slika koje se oslanjaju na biljke, životinje i hranu a koje se ne pojavljuju često u literaturi na engleskom jeziku. Pripovedač nam kaže „Moja sirotinja me je obavijala kao ladolež“, i napominje da „mlad vuk ne pokazuje svoju mršavost, već pušta da mu se krzno nadima“.
Žene su ambasadorke kazahstanskog iskustva
Ferveder-Vega ima zanimljivu poentu kada napominje:
Takođe verovatno ima neke istine u klišeu da je prevođenje, i dalje, često „ženski posao“, jedna od onih negovateljskih profesija u kojima se, mnoge kulture se izgleda slažu, žene obično ističu. Ako je prevođenje aktivnost negovanja, šta mi to negujemo kada prevodimo? Bolju komunikaciju, pretpostavljam, kao rezultat boljeg razumevanja. Čvrsto verujem da što više priča čujemo ili pročitamo, utoliko više ćemo moći da pokažemo empatiju prema našim bližnjima svih polova i jezika.
Ona napominje da još uvek ima veoma malo prevoda iz centralne Azije [8] na engleski, a s obzirom na rusku invaziju na Ukrajinu [9], postoji hitna potreba da se govornicima engleskog jezika predstavi raznolikost delimično rusofonskih društava. Tako da se pita:
Šta ako, kroz pomaganje ženama iz Kazahstana da ispričaju svoje priče širom sveta, one budu u stanju da nađu više moralne, praktične i političke podrške kada dođe do geopolitičkog stani-pani? Šta ako to pomaže da se spreče bilo kakve opasne ideje da Kazahstan ionako nije prava zemlja, ili da je nama na Zapadu previše stran da bismo se time zamarali? Ovo bi moglo biti preterano optimistično sa moje strane, ali ove misli mi i dalje stalno prolaze kroz glavu dok prevodim centralnoazijsku književnost. Pojačana vidljivost pisaca (bilo kog pola, iz bilo koje zemlje u regionu) jednostavno mora nekako pomoći.
Kako primećuju obe urednice, priče govore i o ekonomskim promenama, društvenim nemirima iz ugla žena koje moraju da se suoče sa korupcijom, seksualnim uznemiravanjem, da donose teške odluke o migraciji i poslu.
Batajeva zaključuje:
Mnoge priče u našoj zbirci takođe pokazuju koliko je prošlost postala maglovita za nas Kazahe. Pre nego što kazaški pisci počnu da razmišljaju o izazovima današnjice i sutrašnjice, prvo će morati da nađu hrabrosti da razmisle o užasima i misterijama svoje zajedničke traumatične prošlosti. Sve dok ne povratimo svoju prošlost, nećemo ni znati ko smo.