„Budućnost je zemlja koju treba zaštititi.” Autori ilustracije Futuros Indígenas, koristi se uz dozvolu.
Dan planete Zemlje 22. aprila podstakao je debate o tome kako da se izborimo sa našom globalnom ekološkom krizom. Globalni Glasovi su razgovarali sa Mirjam Vargas, navatl novinarkom iz Čoluteke u Meksiku, kako bi nam pomogla da razumemo šta možemo da naučimo od domorodačkih zajednica.
Vargas izveštava o problemima životne sredine i radi zajedno sa svojom rodnom zajednicom više od jedne decenije. Ona veruje da se ključ za klimatsku i ekološku vanrednu situaciju nalazi u domorodačkim i ruralnim zajednicama, a ne u zapadnjačkim, urbanim ili „zelenim kapitalističkim“ rešenjima. Vargas takođe želi da isključi narative fatalizma – „da smo svi osuđeni na propast“.
Ona je deo Futuros Indígenas [1] („Domorodačke budućnosti“), mreže domorodačkih novinara u Meksiku koji rade na tome da preoblikuju klimatsku vanrednu situaciju pod svojim uslovima. Bave se zastarelim narativima o starosedeocima, razvoju i sumornosti.
U Futuros Indígenas, razmišljamo o činjenici da ovaj [fatalizam] ne predstavlja ono što doživljavamo u našim zajednicama. [Takođe] nismo mi ti koji su odgovorni za ovu krizu. Pozivamo ljude da postanu svesni da je klimatska kriza posledica veoma specifičnih korporacija. Postoje korporacije koje preuzimaju prirodna bogatstva cele planete.
Na primer, samo 100 kompanija [2] je odgovorno za više od 70 procenata emisija gasova staklene bašte od 1988. godine, a za više od polovine svih svetskih emisija trag vodi do samo 25 privatnih i državnih korporacija. Posledice neaktivnosti u vezi sa klimatskim promenama su strašne [3] za čovečanstvo i ostale vrste. Klimatske promene se ne odnose samo na fosilna goriva — one takođe uključuju štetu po biodiverzitet ekosistema, seču šuma, prekomernu potrošnju prirodnih resursa (uključujući onu u tehnološkoj i modnoj industriji), industrijsku poljoprivredu i još mnogo toga.
Nasuprot tome, starosedeoci štite [4] 80 odsto svetskog biodiverziteta i stoga su ključni u ublažavanju efekata klimatskih promena. Na primer, prašuma Amazona proizvodi više od 20 odsto kiseonika u svetu. Vargas kaže:
U ovoj promeni narativa, želimo da govorimo pre svega o starosedelačkim i ruralnim zajednicama, da ponovo fokusiramo i njih i to kako gradimo život, kako isceljujemo teritoriju i prostore, čak i tamo gde je bilo ekstraktivnih projekata.
Vargas želi da ljudi priznaju da su starosedelački načini života primer koji treba slediti ako želimo da rešimo klimatsku krizu i živimo u harmoniji sa životnom sredinom.
Ove narative preuzimamo rečima punim nade koje vraćaju hrabrost koja ponekad nestaje sa svime što se dešava. Da imamo budućnost punu nade, da uspevamo svaki put kada nastavljamo da sejemo, svaki put kada nastavljamo da štitimo život, svaki put kada nastavljamo da se organizujemo kao narodi, i svaki put kada nastavljamo da postojimo, da smo tu.
Ono što joj daje ohrabrenje je radost kroz tradicije, umetnost i jezik. Jezik je, naročito, centralan za identitet njene zajednice i čini sastavni deo njihove borbe za zaštitu zemaljskih ekosistema.
U nekoliko zajednica, mi čak unosimo maternje jezike u promenu narativa [o klimi]. Na taj način se još jače tkamo jer kao domorodački narodi govorimo duboko o našoj kosmoviziji i o onome što nas boli i što nas čini bližim zemlji.
Odbrana života
U njenom pravcu razmišljanja centralna je odbrana života (la defensa de la vida), posebno od onoga što ona naziva „praksa smrti u zemlji“. Za nju, fokusiranje razgovora na život znači promišljanje u smislu koegzistencije sa svim vrstama biodiverziteta u određenom prostoru.
Kada govorimo o odbrani života, radi se o odbrani životnih uslova [biodiverziteta] da bismo nastavili da postojimo, da bismo i dalje imali način postojanja.
Ipak, ona tvrdi da neki razvojni projekti zaobilaze probleme biodiverziteta. „Nema više vode, nema zemlje, vazduh je kontaminiran. Ono što je ostalo od vode ili tla čini ljude bolesnima“, kaže ona.
Rudnici [5] — koji se koriste za izvlačenje i prodaju metala za tehnološke uređaje i infrastrukturu širom sveta — zagađuju vodene tokove, seku šume i naposletku štete zdravlju lokalnog stanovništva, raseljavaju ga i doprinose društvenim sukobima. Domorodačke i ruralne zajednice u Latinskoj Americi često protestuju [6] zbog uspostavljanja rudnika, brana i drugih velikih infrastrukturnih projekata [7], često stavljajući svoje živote na kocku [8]. Nakon što su osudili štetne efekte gasovoda, termoelektrane i akvadukta na njenu zajednicu, anonimni napadači su dvaput upali [9] u Vargasin dom u aprilu 2022. godine.
„Impresivno je videti kako se ove bogate zemlje, ovo drugo bogatstvo, ovaj drugi način života posmatraju kao da su prazna stranica spremna da prihvati razvoj“, kaže Vargas.
Većina industrijskih i poljoprivrednih proizvoda u ruralnim područjima odlazi u urbane centre. Dakle, da bi se smanjio negativan uticaj razvoja, Vargas se zalaže za to da stanovnici gradova smanje svoju potrošnju. Ona kaže:
Kao [ruralne] zajednice ne možemo više da živimo, bukvalno, ne možemo više da pijemo vodu, ne možemo više da dišemo, izvlače sve što nam stvara uslove za život da bi to odneli na ova mesta gde stvaraju stilove života koji upijaju sve što bi moglo biti korisno za milione ljudi.
Nema potrebe za rešenjima sa Zapada
Većina zapadnjačkih i zalivskih zemalja troši [10] mnogo više resursa nego što planeta može da dopuni. „Ovi stilovi života nisu funkcionalni“, kaže Vargas. „U našim zajednicama, u našem načinu života, do sada smo uspeli da postignemo ravnotežu i moramo se tome vratiti.“
Iz tog razloga ona ne veruje da će se rešenja za klimatsku vanrednu situaciju naći na Zapadu i u gradovima, već pre u ruralnim i starosedelačkim zajednicama.
Rešenja za krizu nisu tamo, na globalnom severu ili u korporacijama, već u nama koji živimo ovde bliže zemlji, nama koji uzgajamo kukuruz i pasulj, i ovim praksama isceljujemo zemlju od industrije, od praksi koje su uspele da upropaste celu našu teritoriju. Moramo da mislimo o tome šta je naš narod radio dugi niz godina, a to sada obnavljaju mladi i žene.
To ne znači da starosedelačke zajednice u Meksiku nemaju veze sa drugim ljudima širom sveta — daleko od toga.
Na konferenciji COP-26 u Glazgovu prošle godine, Vargas i njene kolege podržala je međunarodna zajednica ljudi sa kojima ona može da zamisli druge moguće budućnosti za planetu.
Diskurs nacionalizma neće moći da nas razdvoji, mi smo narodi koji su satkani i ujedinjeni u svim aspektima. Kada se sretnemo, imamo mnogo rituala koji se poklapaju u mnogim značenjima a takođe, dobro, imamo ljubav prema zemlji.
Ona zaključuje:
Dakle, zato kažemo, mi smo domorodačke budućnosti. Kada se svi pitaju kako ćemo izaći iz ove krize, mi kažemo „evo rešenja!“. Ne moramo da idemo daleko da ga tražimo, mi postojimo kao žive alternative, mi gradimo i transformišemo alternative.