[1]Fotografija [2] Sebastien Goldberg, objavljena pod Unsplash licencom [3].
Ovaj članak Lea Perilata je prvobitno objavljen na Balkan Diskursu [4], projektu Post-konfliktnog istraživačkog centra [5] (PKIC). Globalni glasovi ponovo objavljuju uređenu verziju prema dogovoru o podeli sadržaja.
Vlasti u Bosni i Hercegovini (BiH) treba da se fokusiraju na mlade ljude i porodice koje napuštaju zemlju. Velika dijaspora takođe može biti jedan od mogućih izvora privrednog razvoja matične države. Preseljenje u inostranstvo, kako kaže dijaspora, ne briše sećanja niti veze sa zavičajem, već stvara promenljivu percepciju o tome šta je dom.
Jedan od glavnih osećaja koji deli gotovo svaki Bosanac koji živi u inostranstvu kada poseti kuću jesu suprotstavljena osećanja. Prvi utisci su obično pozitivni: neki se osećaju kao kod kuće; većina je presrećna što se ponovo okuplja sa svojim najmilijima, kao i srećna što vidi poznato okruženje u kojem su nekada boravili. Osim toga, pripadnici bosanskohercegovačke dijaspore dolaze u posetu obično tokom svog odmora, da uživaju „bez brige“. Ubrzo nakon toga, stvarnost preuzima vlast i „kvari idealizovanu sliku i osećanja koja imaju“.
Balkan Diskurs je sproveo anketu i dobio odgovore od 88 pripadnika dijaspore, od kojih više od polovine živi u Francuskoj, Velikoj Britaniji, Nemačkoj, Holandiji ili Norveškoj. Oni tvrde da su razočarani što se u njihovoj domovini Bosni i Hercegovini ništa nije popravilo ili promenilo.
Većina pripadnika dijaspore slaže se da su prošlogodišnji problemi i ovogodišnji i da će biti isti kada ponovo dođu u BiH. Prema većini, preovlađuje utisak da je zemlja zamrznuta u vremenu i da se, dok je Dejtonski sporazum okončao rat, od tada ništa nije promenilo.
Za nepromenjenu situaciju u velikoj meri su krivi političari, koji sprečavaju zemlju da krene napred na stabilnom demokratskom, ekonomskom i socijalnom putu.
Bosanka stara 49 godina koja živi u Holandiji opisala je situaciju u BiH sledećim rečima:
„Razočaranje i beznađe za bolje sutra prisutni su dugi niz godina… Sa takvim nacionalistički orijentisanim rukovodstvom nemamo napredak! Osećaj da ni posle 30 godina ništa ne ide na bolje, štaviše, politička situacija je sve gora i gora… To u meni stvara bes, odbojnost, tugu.”
Sličnog je mišljenja i Bosanka iz Švedske, koja sa žalošću priznaje da „nema ništa novo od 1990-ih, ista tema, ista politika“.
Uslovi za povratak kući
Tokom rata u Bosni [6] koji je trajao od 1992. do 1995. godine, Bosnu i Hercegovinu je napustilo 2,2 miliona ljudi. Danas, 30 godina nakon početka rata u BiH, više od 55 posto Bosanaca ne živi u svojoj domovini. Oni su izgradili nove živote u drugim zemljama, uglavnom u Evropi i SAD. Razlozi za ostanak u drugim zemljama i nakon završetka rata su, u većini slučajeva, bolji ekonomski uslovi. Osim toga, kako su neki zasnovali porodice sa ljudima iz tih zemalja, školski sistem je pouzdaniji i efikasniji za njihovu decu. Povratak u BiH zavisi od društveno-ekonomskog razvoja, ali i od političkog napretka države.
Većina ispitanika priznaje da ne želi da se vrati zbog ekonomske situacije u BiH, za koju kažu da je „užasna i veoma nestabilna“. Oni osuđuju korupciju, za koju veruju da je sveprisutna i da usporava razvoj zemlje u pravom smeru.
Dijaspora priznaje da im nije lako da odrede gde im je dom jer vreme utiče na njihovu percepciju doma. Domovi iz prošlosti nisu nužno isti domovi kao oni iz sadašnjosti, ili oni zamišljeni za budućnost. U tom smislu, oni se osećaju rastrzani između „izgubljene domovine” i „teritorije domaćina” na kojoj nikada ne mogu u potpunosti da zažive.
Posebno je teško nositi se sa ovim dvosmislenim osećajem ‘pripadnosti’ bosanskoj dijaspori. Sagovornici priznaju da se osećaju kao „jugonostalgičari“, [7] što znači da žude za nekadašnjom političkom, kulturnom i ekonomskom klimom. S tim u vezi, objasnili su da žele da vide da bosanskohercegovačko društvo preraste u mesto i obrasce interakcije koji se zasnivaju na mirnoj etničkoj koegzistenciji, multikulturalnoj radoznalosti i poštovanju, te solidarnosti na osnovu dimenzija građanskog života koje su zajedničke svi, bez obzira na određenu etničku pripadnost.
„Prepreke u stvaranju harmonične države“
Štaviše, neki od njih su priznali da se više ne osećaju legitimno u svojoj zemlji jer su otišli. Objašnjavaju da Bosanci ponekad zameraju način na koji doživljavaju zemlju i šta misle o trenutnoj situaciji u BiH. Na neki način, činjenica da su (voljno ili nevoljno) pre nekoliko godina napustili BiH čini da se osećaju da nemaju pravo glasa u onome što se dešava utoliko što su indirektne žrtve ili svedoci. Osećaju se kao da su u opoziciji sa svojim kolegama bosanskim prijateljima koji su ostali u BiH i svakodnevno se suočavaju sa situacijom.
Bosanskohercegovačka dijaspora takođe strahuje od trenutne političke situacije, koja po njihovom mišljenju predstavlja veliku pretnju stabilnosti države. Mnogi kritikuju kršenje ljudskih prava, krhku demokratiju i nepromenljive političke ličnosti koje truju ceo sistem. Oni takođe osuđuju i plaše se trajnih nacionalističkih diskursa koji dele državu i ometaju stvaranje ujedinjene i harmonične države.
Aktuelna agresija Rusije na Ukrajinu [8] probudila je bolna sećanja uz neizbežan strah da bi se smrtonosni događaji u Ukrajini mogli preliti na BiH. Dok se neki plaše da je moguće ponavljanje scenarija iz 1992. godine, ima onih koji smatraju da je novi sukob nezamisliv i smatraju da bi aktuelna politička kriza mogla dovesti do demokratskih i mirnih političkih reformi.
Ispitanici dijaspore smatraju da bosanskohercegovačko društvo nije spremno za oružje zbog bolnih sećanja na zločine iz prošlosti. Kako je rekao 63-godišnji ispitanik koji živi u Francuskoj, „Mislim da nam je dosta smrti, mržnje i tuge”.
Polovina ispitanih pripadnika dijaspore, među kojima je i 36-godišnjak koji živi u Švajcarskoj, uvereni su da u BiH narod ne veruje u nacionalističke i ratoborne diskurse političara iz koristoljublja i da, na kraju, „Ljudi nisu dovoljno ludi da se bore za političke ciljeve korumpirane vlade”.