‘Krhkost mira,’ 2019, Argavan Hosravi. Akril i transfer fotografije na pronađenoj drvenoj kocki; štampa na tekstilu i pamučno platno postavljeno na drveni panel, 40 x 57 in. (101 x 145 cm). Fotografija ljubaznošću umetnice.

Muzej umetnosti Kurijer u Mančesteru, Nju Hempšir, prikazuje nove radove koje je tokom poslednjih nekoliko godina stvorila iranska umetnica Argavan Hosravi, nakon čega sledi još jedna izložba na Bijenalu u Veneciji 2022. godine. To je prva samostalna muzejska izložba u njenoj uspešnoj karijeri.

Hosravi je rođena u Šar-e-Kordu u Iranu 1984. godine, a preselila se u SAD 2015. godine. Brzo je izbila u prvi red američke umetničke scene sa svojim višeslojnim, bogatim i zaslepljujućim delima koja taktično premošćuju tradicije evropske renesanse i persijske minijature u slikarstvu.

Estetski prefinjena, njena upotreba vizuelnih metafora, istorijskih referenci i reakcija na trenutne društvene narative predstavlja lavirintski svet koji svojoj publici ostavlja mnogo toga za dešifrovanje i razumevanje.

Ne morate biti Iranka da biste prepoznali osećaj nesigurnosti i represije utkan u njene slike. Hosravi objašnjava kako je, prikrivanjem identiteta ženskih figura prikazanih u njenim radovima, posmatračima dozvoljeno da zamisle sebe u svakoj situaciji, bez obzira na njihovo kulturno poreklo.

Argavan Hosravi je magistrirala slikarstvo u Školi dizajna Roud Ajland 2018. godine. Završila je umetničke studije na Univerzitetu Brandeis 2016. godine, magistrirala je ilustraciju na Univerzitetu u Teheranu (2008) i ima diplomu grafičkog dizajna sa Univerziteta Teheran Azad (2005).

U intervjuu za Globalne Glasove, Hosravi objašnjava kako je priroda zaobilaznog pripovedanja u persijskim minijaturama uticala na njen rad i kako je uspela da koristi metaforu da bi prikazala iransko iskustvo života u patrijarhalnom društvu koje je stalno na ivici rata.

Argavan Hosravi radi u svom studiju. Fotografija Džozefin Sitenfeld, ljubaznošću umetnice.

Slede izvodi iz intervjua: 

Omid Memarijan (OM): Vaši trodimenzionalni radovi biće izloženi u Rokfeler centru u Njujorku kasnije ove godine, u okviru programa Umetnost u fokusu za 2022. godinu Fonda za umetničku produkciju. Kako ste odlučili da svom umetničkom delu dodate treću dimenziju?

Argavan Hosravi (AH): Moje eksperimentisanje sa trodimenzionalnim radovima počelo je sa serijom slika na kojima sam koristila oblikovane panele. Ideja za oblikovane panele nastala je posmatranjem persijskih minijaturnih slika. Te slike su skoro uvek bile naslikane da prate tekst i bile su deo neke knjige. Dakle, postojao je jedan pravougaonik koji je bio papir, a onda bi umetnik nacrtao drugu sliku unutar tog okvira. Postoje momenti u ovim radovima gde je umetnik odlučio da određeni elementi naslikanog izrastu iz same slike, bilo da se radi o delu arhitektonskog prostora na slici, pejzažu ili čak figurama.

Zainteresovala sam se da usvojim ovu ideju i iskoristim je na svoj način. Tako sam odlučila da prisvojim neke od ovih arhitektonskih prostora u minijaturnim slikama i na osnovu njih napravim oblikovane drvene panele, da naglasim geometriju arhitektonskih elemenata i dam iluziju dubine ovim inače spljoštenim prostorima (uglavnom zbog njihove naslagane perspektive).

Onog trenutka kada sam upotrebila oblikovani panel, umesto uobičajenog pravougaonika, slike su postale više nalik nekom 3D predmetu. To me je odvelo ka novoj seriji radova, u kojima sam upotrebila višestruke panele da bi napravila sliku. To mi je omogućilo da se igram sa različitim dubinama za svaki panel, što je delo učinilo skulpturalnijim. Zatim mi je palo na pamet da integrišem izreze od drveta ili pronađene predmete (kao što je konopac, elastični ili kožni gajtan, brava, lanac, itd.) u ove radove. Takođe me je zainteresovala ideja da slikam na 2D površini tako da izgleda trodimenzionalno, i da je zatim postavim uporedo sa stvarnim 3D prostorom ili predmetom. Svidelo mi se kako takav položaj poziva posmatrače da bolje pogledaju svaki deo i provedu više vremena kako bi ustanovili koji je deo koji.

‘Crna kiša,’ 2021, Argavan Hosravi. Akril i cement na pamučnom platnu omotanom preko oblikovanog drvenog panela, izrez od drveta, elastični gajtan, 91 5/8 x 105 1/4 x 11 in. (232.7 x 267.3 x 27.9 cm). Fotografija ljubaznošću umetnice.

OM: Kao i u većini vaših umetničkih dela, žene imaju dominantno prisustvo na vašoj izložbi iz 2021. godine „Između mesta“. Po čemu se ove skulpturalne slike razlikuju od vaših prethodnih ostvarenja?

AH: Na skoro svim svojim slikama prikazujem žene. Možda zato što na svim svojim slikama razmišljam o svojim sećanjima i životnim iskustvima u Iranu. U tim sećanjima, institucionalne i kulturne barijere koje su ograničavale učešće žena u javnoj sferi su veoma istaknute. U seriji „Između mesta“ zanimalo me je da ugradim vizuelni element koji je dosledan u skoro svim mojim radovima. Ovaj vizuelni element bili su vertikalni pravougaoni paneli sa izrezanom slikom ženskog portreta ili figure. Isečeni portreti zamagljuju identitet ovih žena i one postaju više poput primera ili predstavnice veće grupe ljudi nego pojedinačne osobe. Tako je publika mogla da identifikuje svaku od ovih žena kroz sopstvenu maštu ili da zamisli sebe u svakoj situaciji.

‘Obavezni oreol’, 2019, Argavan Hosravi. Akril na pronađenoj drvenoj kocki, štampa na tekstilu (koji je prostirka za molitvu) i pamučno platno postavljeno na drveni panel, 47,7 × 45 × 2 in. (121 × 114 × 5 cm). Fotografija ljubaznošću umetnice.

OM: Studirali ste grafički dizajn i ilustraciju u Iranu. Kako je vaše iransko umetničko obrazovanje oblikovalo ono što sada radite?

AH: U Iranu smo morali da odlučimo veoma rano (druga godina srednje škole) o svom srednjoškolskom usmerenju, što bi kasnije ograničilo naš izbor smera na fakultetu. U tom trenutku, iako me je veoma interesovala umetnost i u tome sam bila prilično dobra, kao 15-godišnjakinja sam mislila da je umetnost nešto čime bi trebalo da se bavim sa strane, pa sam odlučila da odaberem matematiku kako bih na kraju postala inženjer ili nešto slično tome. Kasnije, u poslednjoj godini srednje škole, shvatila sam da bih volela da se bavim umetnošću kao karijerom ali sam i dalje smatrala da je likovna umetnost nešto sa čime možda neću moći da izgradim karijeru i da se od nje izdržavam. Tako sam odlučila da studiram grafički dizajn koji ima aspekte i likovne i primenjene umetnosti.

Kroz grafički dizajn naučila sam o kompoziciji, boji i vizuelnoj komunikaciji uopšte, što mi danas pomaže u slikarskoj praksi. Mislim da su me veštine i iskustva koja sam stekla kroz grafički dizajn navela da pristupim slikarstvu iz malo drugačije perspektive nego da sam obučena da budem slikarka na konvencionalniji način. Tako da mi je ovo donekle pomoglo da razvijem sopstveni slikarski i kreativni proces. Isto važi i za ilustraciju; dala mi je niz veština koje su još uvek prisutne na mojim slikama, na primer dominacija narativnog i vizuelnog pripovedanja. I tako, u ovom trenutku, iako sam do slikarstva stigla kasnije u životu, ne žalim zbog svojih izbora i da imam priliku da se vratim u prošlost, verovatno bih donela slične odluke.

‘Istorija je stanje uma,’ 2018, Argavan Hosravi. Akril i srebrni list na pronađenom tkanom šarenom tekstilu i laneno platno na drvenom panelu, 24 x 20 in. (60 x 50 cm). Fotografija ljubaznošću umetnice.

OM: Na vašoj slici „Kako je biti žena“ postoji lavirint simbolike za razotkrivanje. Kakva priča stoji iza toga? Da li vidite sebe u ovom komadu?

AH: U ovom radu sam razmišljala o odrastanju i životu u patrijarhalnom društvu. U takvim okolnostima, žene su tretirane kao da uvek rade nešto pogrešno i da ih treba držati unutar granica koje im patrijarhalna (ili verska) struktura nameće — poput kriminalaca. Na primer, sećam se da sam jednom bila uhapšena na ulicama Teherana jer me hidžab koji sam morala da nosim nije dovoljno pokrivao. Sigurna sam da postoje hiljade drugih žena koje dele slično iskustvo. Postavljanje crnog pravougaonika ispred očiju figure na slici odražava ove koncepte. To je poznati vizuelni element povezan sa objavljivanjem kriminalnih lica u medijima.

Druga metafora koju sam upotrebila na ovoj slici je raznobojni pejzaž. Često koristim ove zelene i raznobojne pejzaže kao simbol nade, idealno mesto, utopiju. (To je metafora koju možete naći i u persijskoj književnosti.) U tim radovima gde razmišljam o pitanjima ženskih prava i patrijarhalnim društvima, možete pogoditi šta podrazumevam pod idealnim mestom. Ali u ovom radu, taj živahni pejzaž je odvojen od posmatrača zavesom koja se skoro srušila ili je svučena. Vidite senku iza zavese i ruku figure, što sugeriše da neko stoji iza zavese i posmatra nas, ali njeno lice nedostaje. Postavljanjem simbologije iza pejzaža, možete interpretirati više toga u svakoj od ovih vizuelnih metafora, unutar tog datog konteksta.

OM: U „Suspenziji“ vidimo projektil uperen u lice žene. Druga žena leži na kolenima iznad nekog tela, a obe figure su okrenute nadole na strmoj padini. Ova slika evocira nevolje iranskog naroda „između čekića i nakovnja“, pri čemu oružje, sredstvo za koje se tvrdi da doprinosi bezbednosti zemlje, zapravo ima suprotan efekat i nanosi štetu pogotovo ženama.

AH: To je veoma zanimljivo i pažljivo čitanje. U ovom radu sam razmišljala o osećaju nesigurnosti. Napravila sam ovaj komad nakon meseci kućnog karantina tokom pandemije. Dakle, početna ideja je krenula odatle, ali rad odražava i trenutnu situaciju u Iranu. Tokom proteklih nekoliko godina, ili čak decenija, Iranci su se većinu vremena osećali kao da su na ivici rata. Za mene, osećaj je bio kao da neki projektil visi ispred tebe i nemaš pojma kada će početi da se kreće.

‘Suspenzija,’ 2021, Argavan Hosravi. Akril i cement na pamučnom platnu omotanom preko oblikovanog drvenog panela, izrez od drveta, 57 1/4 x 46 3/4 x 2 in. (145.4 x 118.7 x 5.1 cm). Fotografija ljubaznošću umetnice.

OM: Kako je imigracija u SAD uticala na vašu umetnost — ujedno po pitanju forme i tehnike, kao i tema na koje se fokusirate?

AH: Došla sam u SAD da studiram slikarstvo na postdiplomskim studijama. Pre toga, slikarstvo mi nikada nije bilo glavni fokus; to je bilo nešto što bih radila u slobodno vreme posle svog dnevnog posla. Otkako sam došla ovde, slikarstvo je postalo centar mog fokusa i moj profesionalni život se potpuno promenio. Svaki dan shvatam koliko je ta odluka bila ispravna — i da emigriram ovde, gde mogu slobodno da se izražavam bez brige o bilo kakvoj cenzuri, a i da postanem slikarka. Pre toga, kako u grafičkom dizajnu tako i u ilustraciji, uvek je postojao klijent ili izdavač koga sam morala da slušam, a na kraju dana ono što bih napravila samo je prenosilo poruku ili ideje koje su oni želeli da izrazim.

Povrh toga, postojala je cenzura nametnuta od strane vlasti koja mi nije ostavljala mnogo prostora za samoizražavanje. To je bilo previše za mene jer mi je ambicija bila da se slobodno izrazim i kažem šta god želim da kažem u svom radu. To je bilo najveće zadovoljstvo koje sam osetila kada sam došla u SAD i prebacila se na slikarstvo. Tokom ovih godina, tokom postdiplomskih studija, mogla sam da dizajniram sopstveni kreativni proces i tehnike slikanja koje se od tada stalno razvijaju.

‘Limbo,’ 2018, Argavan Hosravi. Akril i metalik boja u spreju na panelu od sirovog lipovog drveta, 24 x 36 in. ( 60 x 90 cm). Fotografija ljubaznošću umetnice.

OM: Svako ko posmatra vaše iscrpno stvaralaštvo može da vidi da ste, osim prefinjene umetnice, i pripovedačica. Na taj način, vaš rad podseća na persijske minijature u kojima gledalac mora da istražuje slojeve značenja i međusobno povezane elemente na slikama da bi razumeo u njih ugrađene, kružne priče. Šta je izvor ovog stila pripovedanja?

AH: Vaše zapažanje je potpuno tačno i veoma je lepo to čuti. Slikarstvo minijatura, tačnije persijsko slikarstvo minijatura, jedan je od mojih glavnih izvora inspiracije; bilo da je to način na koji je arhitektura prikazana na tim slikama, pristup prikazivanju jezika, očaravajuće boje, ili način na koji je oblik izražavanja figura vidljiv u govoru tela i pozama umesto na licu.

Jedna od ostalih fascinantnih karakteristika ovih radova, kao što ste i vi spomenuli, jeste da su obično pravljeni da prate priču. Volim da imam sličan pristup u svom radu. Želela bih da ispunim slike simbolima, vizuelnim metaforama i kodovima koji su slojeviti na način koji, nadam se, poziva posmatrača da ih bolje pogleda i provede više vremena sa delom. To takođe omogućava da radovi budu dostupni različitoj publici koja dolazi iz raznih sfera života i raznolikog je kulturnog porekla.

Samocenzura Serija 1, 2018, Argavan Hosravi. Akril i pleksiglas na lanenom platnu na drvenom panelu. 12 x 12 in. (30 x 30 cm). Fotografija ljubaznošću umetnice.