Slika ljubaznošću Ameya Nagarajan

Nedelju dana nakon ruske invazije na Ukrajinu koja je počela 24. februara 2022. godine, ruska Duma (parlament) usvojila je zakon kojim se kažnjava sa do 15 godina zatvora širenje „lažnih vesti“ o vojnoj operaciji, izjave koje diskredituju ruske oružane snage, i pozivi na sankcije Rusiji. U ovom slučaju, termin „lažne vesti“ može da se odnosi na bilo koji pogled na postupke države koji je u suprotnosti sa zvaničnim stavom. Ovaj zakon se odnosi na organizacije, profesionalne novinare i civile koji objavljuju bilo šta, od autorskih članaka do postova na društvenim mrežama ili čak kliknu da vole ove postove. Dumi je trebalo samo jedan dan da razmotri zakon, a sutradan ga je potpisao predsednik Vladimir Putin. 

Takav neviđeni čin cenzure bio je opravdan time što je regulisao dezinformacije, debatu koja ostaje definitivni znak informacione ere. Postoje i pristalice i protivnici nametanja propisa o dezinformacijama. Obe strane imaju niz argumenata: uzbunjivači se zalažu za odgovornost kao jedino sredstvo za zaustavljanje širenja dezinformacija, a njihovi protivnici tvrde da će to narušiti slobodu izražavanja. 

Godine 2017., Zajednička deklaracija o slobodi izražavanja i „lažnim vestima“, dezinformacijama i propagandi koju su proizvele UN i regionalne organizacije predložila je ukidanje opštih zabrana i kriminalizovanje širenja informacija zasnovanih na „nejasnim i dvosmislenim idejama, uključujući lažne vesti“. Prema deklaraciji, takvi zakoni ne bi bili u skladu sa međunarodnim standardima za slobodu izražavanja. Ipak, problem informacionog poremećaja se često postavlja kao kritičan za pitanja i demokratije i državne bezbednostiy. Države se suočavaju sa mnogim izazovima podstaknutim širenjem dezinformacija. Ovo je uključivalo čitav niz problema, od borbe protiv klevetničkih izjava i govora mržnje do izbornih dezinformacija i, nedavno, širenja lažnih informacija o izbijanju COVID-19.

Većina zemalja preduzima mere za regulisanje protiv dezinformacija uprkos upozorenju UN. Obično dolazi kao odgovor civilnog društva, zakonodavaca i tehnološkog biznisa. Na primer, Holandija i Nigerija su odgovorile pokretanjem kampanja medijske pismenosti. U Nemačkoj, provajderi onlajn usluga, kao što su platforme društvenih medija, zakonski su obavezni da se bore protiv dezinformacija uklanjanjem u roku od 24 sata štetnog sadržaja koji je „očigledno nezakonit“. Nacionalna skupština Francuske je usvojila dva zakona kojima se ograničavaju izborne dezinformacije tako što će strankama i kandidatima omogućiti pristup brzom pravnom postupku protiv lažnih informacija koje se šire u javnosti. Vlada Velike Britanije je prvo odbacila termin „lažne vesti“ i preduzela neophodne mere da podstakne kompanije društvenih medija da se angažuju u proveravanju činjenica. Međutim, kao pokušaj suzbijanja dezinformacija koje su se širile tokom pandemije COVID-19, Nacrt zakona o bezbednosti na mreži je napravljen, koji je nametnuo onlajn platformama „dužnost brige“ — odgovornost da se sadržaj na mreži ukloni pre nego što nanese štetu korisnicima. 

Ovi slučajevi se uglavnom fokusiraju na regulisanje procedura operativnog kuriranja sadržaja, osnaživanje institucija da preduzmu mere u konkretnim slučajevima. Ipak, oni su kritikovani zbog mogućeg omogućavanja cenzure. Još uvek nema utvrđenog javnog konsenzusa o regulisanju dezinformacija, a o definicijama štetnog ili nelegalnog sadržaja i dalje se raspravlja. Štaviše, u nekim zemljama zakonodavne inicijative koje operišu terminima lažne vesti i dezinformacije postaju instrumenti nadzora, utišavanja glasova i borbe protiv neslaganja.  

Kada zakonodavstvo sadrži mogućnost krivičnog gonjenja, važna je jasna definicija istinitih i lažnih informacija. To je slučaj u mnogim političkim režimima koji postavljaju zakonsku odgovornost za dezinformacije. U Mjanmaru, širenje „lažnih vesti ili dezinformacija“ na mreži sa namerom da se „okleveta, podeli udruženje, uzbuni javnost ili uništi poverenje javnosti“ kažnjivo je kaznom do 3 godine zatvora. Ovaj zakon cilja na novinare i medijske kuće. Egipat je uveo stroga ograničenja na tradicionalne i društvene medije od 2016. Zakon cilja na medije, popularne naloge na društvenim mrežama zbog „objavljivanja lažnih vesti“ i „zloupotrebe društvenih medija“. Oni koji objavljuju materijale definisane kao „uvredljive“ nejasnim pravnim tumačenjem dobiće značajnu novčanu ili čak zatvorsku kaznu. 

U Rusiji je zakon o lažnim vestima završio čišćenje ruskog medijskog polja od slobodnog izveštavanja i alternativnih tumačenja događaja u Ukrajini. To je postao jasan čin ućutkivanja medija i javnosti. Druge akcije regulatora ranije te nedelje uključivale su naređenje svim registrovanim medijima da uklone sve materijale u kojima je vojna agresija u Ukrajini nazvana „ratom“ i blokiranje pristupa nekolicini preostalih nezavisnih medija u Rusiji. Posledice brzo donetih zakona i radnji regulatora slične su onima u slučajevima kada je u zemlji uvedena ratna cenzura. Za manje od nedelju dana Rusi su izgubili legalan pristup nezavisnom novinarstvu i pravo da javno diskutuju i tumače događaje. 

Dalje, Duma je u razmatranju još jednog predloga zakona koji će tužilaštvu omogućiti prošireni pristup ličnim podacima Rusa. Odeljenje će imati pravo da obrađuje lične podatke „pribavljene ne samo u vezi sa tužilačkim nadzorom već i u vršenju drugih ovlašćenja“. Drugim rečima, proširuje osnove za traženje ličnih podataka, što može uključivati političke stavove pojedinaca. 

Krajem marta Duma je proširila Zakon o falsifikatima kako bi uvela administrativnu i pravnu odgovornost za širenje lažnih informacija ne samo o oružanim snagama, već i svim vladinim agencijama koje rade u inostranstvu. Ovo obuhvata rad ambasada, tužilaca, istražnih odbora i drugih javnih organa. Dok zakonodavac tvrdi da su takve mere neophodne da bi se zaštitio javni imidž „branilaca zemlje“, takvo zakonodavstvo neizbežno pojačava pritisak cenzure. Od kada je zakon na snazi, najmanje sedam krivičnih postupaka je pokrenuto za lažne informacije i mnoge administrativne kazne su izrečene za antiratne proteste na ulicama i objavama na društvenim mrežama. 

U sva tri slučaja, vlade legitimišu zakone kao sredstvo zaštite svojih građana. Štaviše, takvi zakoni obično potpadaju pod karakteristike deklarativnog zakonodavstva i nose široka tumačenja korišćenih termina. Kao iu drugim zemljama, zakoni o dezinformacijama idu ruku pod ruku sa državnim kapacitetima za brzo filtriranje onlajn saobraćaja i preusmeravanje. Sve u svemu, to stvara informativni vakuum za građane, izaziva strah i nepoverenje i ima sav potencijal da ugasi svako neslaganje.

Slučaj Rusije pokazuje kako politički režim može da upotrebi lažne vesti kako bi kaznio svakog ko osporava akcije vlade. Ovo ponovo pokazuje potrebu za odgovornošću u postavljanju granica između istinitih i lažnih informacija. 

Molimo vas da posetite stranicu projekta za više članaka Monitor neslobode.