Debata o restituciji afričkog nasleđa proteže se na audio i vizuelne arhive

Nedavna konferencija pokrenula je često zanemaren aspekt debate o vraćanju ukradenih kulturnih artefakata Afrike: važnost audio i vizuelnog materijala.

Preko 90 odsto materijalnog kulturnog nasleđa podsaharske Afrike ostaje sačuvano i smešteno izvan afričkog kontinenta, smatraju stručnjaci ^[4]. Još od daleke 1944. godine ^[5], kada su potomci nekadašnjeg Tukulerskog carstva počeli da traže vraćanje hiljada komada značajnog kulturnog nasleđa njihovoj zajednici, uključujući sablju njihovog osnivača El Hadža Omara Tala, bilo je poziva i stalnih debata o povratku mnogih ukradenih afričkih  eksponata koji se još uvek čuvaju u kolekcijama zapadnjačkih muzeja.

Ono što je počelo kao debata ograničena na određene krugove u međuvremenu je ušlo u domen javnosti ^[6]. Sada sve više ^[4] Afrikanaca sa kontinenta i iz dijaspore poziva na restituciju — proces kroz koji se predmeti ukradeni od strane kolonijalnih sila mogu vratiti u zajednice iz kojih potiču — kao i repatrijaciju — proces kojim se ukradeni ili opljačkani predmeti kulture vraćaju naciji ili državi na zahtev vlade.

Opipljivi predmeti su zauzeli centralno mesto ^[5] u ovoj debati, zasenivši veliko skladište audio-vizuelnog materijala koji se čuva u evropskim arhivima.

Pljačka afričkog kulturnog nasleđa tokom ere kolonizacije nije bila ograničena samo na skulpture, nakit i druge opipiljive predmete kulture. Takođe je obuhvatala zvučne i vizuelne snimke. Međutim, za razliku od eksponata, malo organizacija, zajednica ili vlada je dalo prioritet pozivu na vraćanje bogatih arhivskih filmskih zapisa i audio snimaka napravljenih tokom kolonijalnog perioda ^[7].

„Naša kultura neće rasti ako nemamo pristup ovom aspektu našeg kulturnog nasleđa osim skulptura i eksponata.“ Dr. Njairo

Ovaj citat Dr Njairo ^[8] — analitičarke kulture, nezavisne istraživačice koja radi na projektima kulturnog pamćenja, i autorke knjige Kenija @50 — sumira razmatranja dvodnevnog kulturnog događaja koji je nedavno organizovao Britanski savet u Najrobiju.

„Ne pričamo o filmovima, terenskim snimcima. Takođe moramo obratiti pažnju na zvučne i vizuelne snimke i početi da se zalažemo za vraćanje ili deljenje i ovih snimaka. Naša kultura neće rasti ako nemamo pristup ovom aspektu našeg kulturnog nasleđa osim skulptura i eksponata.“ primetila je Dr Njairo.

Dr Njairo je ove godine bila glavna govornica na godišnjem simpozijumu Kultura raste, gde je tema bila „Dekolonizacija i kulturno nasleđe u Africi“ ^[9].

(kompletan snimak prvog dana dvodnevnog događaja)

Restitucija afričkog vizuelnog i audio nasleđa

Godine 2015, 65 godina star audio snimak pesme pod nazivom „Čemiroča ^[10]“, koju je otpevala grupa mladih devojaka iz zajednice Kipsigis u kenijskoj dolini Rift, vraćen je svom domu gde je prvobitno napravljen. To je jedan među hiljadama terenskih snimaka koje je napravio etnomuzikolog Hjui Trejsi — britanski emigrant koji je u Zimbabve stigao 1921. godine. On je zajedno sa svojom suprugom Barbarom Trejsi putovao Afrikom i snimao tradicionalne narodne pesme na terenu. Između 1920-ih i 1970-ih godina, napravili su preko 35.000 snimaka afričke narodne muzike.

Kasnije je osnovao Međunarodnu biblioteku afričke muzike ^[11] (ILAM) — najveće skladište afričke muzike na svetu koje čuva hiljade istorijskih snimaka još iz daleke 1929. godine.

Nažalost, teško je doći do ^[12] sličnih priča kao što je ova o Čemiroči — koje govore o uspešnoj i radosnoj restituciji afričkog audio ili vizuelnog nasleđa.

Najteži deo ovog procesa restitucije je znati ko šta drži i gde, primetili su ^[13] Džim Čuču i Ndžoki Ngumi iz organizacije The Nest Collective u razgovoru za DW. Njihova inicijativa, Program međunarodnog inventara ^[14], izgradila je digitalnu i onlajn bazu podataka od 32.000 kenijskih predmeta kulture koji se čuvaju na „Globalnom severu“.

„Smatrali smo da je to važno, jer kako možete tražiti stvari ako ne znate kako izgledaju i gde se nalaze?“ rekao je Džim Čuču za DW ^[13]

Generacija semplovanja: kako da koristimo ono što nam je vraćeno?

Dok je dr Niairo podsticala debatu i inicijative o restituciji da takođe zahtevaju i pronađu načine za prevazilaženje tehnoloških izazova zvučnih i video snimaka, njen govor je težio da se fokusira na ono nakon njihovog povratka.

„Kada to preuzmemo, imamo hiljadu mogućnosti da semplujemo, revidiramo i remiksujemo dok ponovo stvaramo. Tako raste kultura.“

Njen argument ide u smeru zaranjanja u ove ogromne količine video i audio snimaka jer, kako je ustvrdila:

„Kultura nije statična. Kultura se naginje unazad da bi uzimala iz sadašnjosti. A ne da bi se ukopala u čistoti.”

Njen oprez da se kultura ne ukopa u čistoti bio je u skladu sa pozivima drugih govornika ^[15] na ovom forumu kulture.

“The museum as we've known it was a colonial construct. The new digitized museums are a deconstruction of the concept of what the future for museums is and how functional it should be to our everyday reality” ~ Carolyn Mwenda of @museumsofkenya ^[16] #CultureGrows ^[17] pic.twitter.com/QAdbLpGUCM ^[18]

— Njeri Wangarĩ (@Kenyanpoet) March 17, 2022 ^[19]

„Muzej kakav znamo bio je kolonijalna konstrukcija. Novi digitalizovani muzeji su dekonstrukcija koncepta o tome šta je budućnost muzeja i koliko bi trebalo da bude funkcionalna za našu svakodnevnu stvarnost” ~ Karolin Mvenda iz @museumsofkenya ^[16] #CultureGrows ^[17][Kultura Raste]

Kako je dalje objasnila, restitucija bi trebalo da ima važniju funkciju od toga da Afrika dobije pravo na hvalisanje vraćenim predmetima. Videla je da je veoma izvodljivo da se semplovanjem, remiksovanjem i revidiranjem nahrani kreativni sektor Afrike.

„Naš kreativni sektor neće rasti tako što će samo zamrzavati materijalne stvari u muzejima i nedostupnim arhivama, već tako što će ih otvarati za reinterpretaciju radi uklapanja u naš sadašnji kontekst.”

Zaista, njen argument je onaj koji su kreativci i kulturni radnici već dokazali kao najizvodljiviji način napredovanja. Afrički etnomuzikolozi i umetnici spajaju arhivirane afričke narodne pesme ^[11] poput onih koje je sakupio Hjui Trejsi sa modernom muzikom.

Ovo je jedini način na koji će debata o restituciji imati smisla za novu vrstu mladih afričkih kreativaca — koji podnose najveći teret brisanja njihove istorije — u procesu dekolonizacije, potvrđivanja sopstvene delatnosti i pokušaja da izgrade bolju budućnost za sebe.

Za razliku od eksponata čija funkcionalnost i vrednost ne zavise od medijuma preko kojih im se može pristupiti, vizuelni i zvučni snimci podležu hirovima tehnologije. Jedan od najvećih izazova za ovo nasleđe je sposobnost onih kojima je vraćeno da ga koriste u njegovom sadašnjem formatu, pošto je većina tehnologija u međuvremenu zastarela.

Trka za restitucijom afričkog audio i vizuelnog nasleđa je trka protiv toga da snimci postanu nečitljivi, što bi ga praktično učinilo izumrlim. U međuvremenu, afričke vlade i institucije preskaču bezbrojne pravne i političke prepreke koje su postavile zapadnjačke vlade protiv jednostavnog vraćanja ovih artefakata.