[1]Haićanska umetnica Paskal Monin u Alis Jardu u gradu Port ov Spejn, Trinidad, tokom svog boravka tamo u februaru 2022. godine. Fotografija od Sforza Media [1], koristi se uz dozvolu.
Moglo bi se reći da je Paskal Monin [2] građanka sveta. Rođena je 1974. godine na Haitiju gde su njeni švajcarski roditelji vodili umetničku galeriju [3] u Petionvilu, a formativne godine je provela između Švajcarske, gde je naučila da crta, slika, gravira i vaja, i Haitija, gde je upijala boje, kulturu, misticizam i magiju svog ostrvskog doma. Ova jedinstvena kombinacija je uticala na umetničku perspektivu Monin tokom njenog razvoja u jednu od najpoznatijih savremenih umetnica Haitija.
Od sredine januara 2022. godine, u sklopu višegodišnje regionalne razmene za umetnice koju je organizovao Le Centre d'Art [4] u saradnji sa Uneskovim Međunarodnim fondom za kulturnu raznolikost [5], Monin je bila umetnica na rezidencijalnom boravku u Alis Jardu [6], savremenom umetničkom kolektivu sa sedištem u gradu Port ov Spejn, Trinidad. Njena rezidencija je jedna od osam u okviru razmene, na čijem kraju će se održati izložba radova svih osam umetnika u Port-o-Prensu na Haitiju.
Imajući ovo na umu, Monin je provela mesec dana nastavljajući da razvija [8] seriju radova na platnu koji se bave rođenjem, ponovnim rođenjem i ženskim istorijama [9] u tom kontekstu. Prisustvovala sam razgledanju 10. februara i nakon toga intervjuisala Monin preko Zoom-a, pri čemu smo razgovarale o povezanosti, pripadnosti, identitetu i ženskosti, kao i o izazovima i mogućnostima za savremene karipske umetnike.
Džanin Mendes-Franko (DžMF): Zašto vam je ova rezidencija bila važna?
Paskal Monin (PM): Na Karibima, geografski smo tako blizu, ali i tako daleko. Ideja je da se uspostavi ta veza koja je pomalo zaboravljena. Mislim da ima mnogo toga što se može reći o blizini i kulturama, tokovima, imigraciji ili različitim istorijama, [ali] na kraju krajeva, mi uopšte ne razmišljamo karipski, tako da je bilo divno [biti u Alis Jardu].
[1]Haićanska umetnica Paskal Monin u Alis Jardu u gradu Port ov Spejn, Trinidad, u februaru 2022. godine. Fotografija od Sforza Media [1], koristi se uz dozvolu.
DžMF: Šta su neki od izazova sa kojima se savremeni karipski umetnici suočavaju kako bi mogli da prikažu svoj rad na međunarodnom nivou?
PM: Napravila sam komad koji zovem „Omaž Kristoferu Kozijeru [10]“ [u kojem Monin improvizuje na temu instalacije „Turbulencija [11]“ ovog savremenog trinidadskog umetnika], jer karipski umetnici, kada treba da putuju na bijenala [jer su troškovi slanja tako skupi], moraju da budu inteligentni.
I mislim da je njegov komad „Turbulencija“ tako pametan, jer gde god da odete, uzmete te dve stvari i postavite papire a papiri su u maloj koverti. Meni to daje mnogo ideja, kada sam ovde i vidim kako stoje stvari.
DžMF: Kakvu poruku vam šalju paralele između kultura naše dve zemlje? Kako vam ta povezanost pomaže kao umetnici?
PM: Da imamo zajedničku istoriju. Nikada nisam izlagala zajedno sa Kristoferom Kozijerom, ali zaista osećam da nekako govorimo istim jezikom. Savremeni karipski umetnici nisu uvek priznati. Na Haitiju, pošto dolazim iz galerije, znam kome sam prodala umetničko delo i najlepše kolekcije haićanske umetnosti zapravo nisu na Haitiju — ne zato što smo hteli da ih prodamo strancima, već zato što su to bile one koje su prepoznali. Na Haitiju [nije bilo] priznanja u smislu vrednosti umetničkih dela, tako da mislim da kroz dijaloge o našim sličnostima, zbog naše zajedničke istorije, zaista možemo da se bavimo konstruktivnim razmišljanjem.
Radim na jednoj arhivi na internetu sa organizacijom Centre d’Art [4], poput Vikipedije haićanske umetnosti, i spremni smo za postavljanje video zapisa, slika i za otpočinjanje mapiranja svih haićanskih umetničkih kolekcija u SAD-u i Evropi. Mnogo toga napisanog o haićanskim umetnicima često je sa nekih drugih mesta. Što više razmišljam o tome, sve više mislim da bi ovo moglo biti nešto za čitave Karibe. Zbog naše ogromne dijaspore, ako zajednički gradimo taj prostor možemo samo ojačati i omogućiti koegzistenciju različitih stilova. Takođe moramo da pišemo svoju sopstvenu priču. Mislim da nije dovoljno napisano niti iznova pisano o tome kako vidimo sebe.
Gde god da idem, to ulazi u moju umetnost, tako da se ne radi samo o Haitiju ili Trinidadu, Evropi ili Francuskoj, već mnogo više o istraživanju. A pošto sam stvorena u galeriji, videla sam toliko umetnika, različitih stilova i stvari koje volim u vuduu [13]; u religioznosti. Izlagaću [projekat] u julu [u Normandiji, Francuska] o pokrovima — otisak Hrista [14] — jer mislim da u ovom vremenu pandemije treba razmotriti odnos prema smrti.
DžMF: Na vas duboko utiče religiozni simbolizam.
PM: Uvek sam bila fascinirana religioznom umetnošću, bilo katoličkom ili vudu. Ima nečega u misterioznosti. U galeriji, ja sam ta koja je donela vudu umetnost u galeriju; potpuno sam je prihvatila jer je ona za mene tako snažna. To je poput grčke mitologije; moja umetnost je uvek bila pomalo takva. Ja imam svoje lične mitologije [15], imam te likove, poluživotinje koje slikam od detinjstva, a na Haitiju taj intuitivni svet čini zaista veliki deo nekih od najzanimljivijih umetničkih dela.
[1]Neki od komada na kojima je Monin radila tokom svog boravka u Alis Jardu, uključujući radove koji predstavljaju raznoliku lozu njene ‘međukulturalne’ kćerke. Fotografija od Sforza Media [1], koristi se uz dozvolu.
DžMF: U regionu gde ljudi često kupuju umetnička dela radi …
PM: Slaganja sa kaučem?
DžMF: Da! Gde se tu uklapaju savremeni karipski umetnici?
PM: Svuda. Biti umetnik za mene nije nešto u vezi sa identitetom ili time odakle dolaziš; to je takođe istraživanje ljudskog bića — ali s druge strane, kakvo god da je moje razmišljanje, ono je zasnovano na mojim iskustvima a ja sam većinu svog života provela na Haitiju, tako da naravno osećam da sam deo Kariba. Sada živim u Francuskoj; to je zanimljivo jer Haiti ne postoji u njihovoj knjizi istorije. Bili smo najbogatija kolonija vekovima — novac Haitija je izgradio Francusku, ali mi za njih ne postojimo. Tako da, ta vrsta praznine u istoriji […] na neki način, još uvek nismo izašli iz tog sistema.
DžMF: Kako rešavate te praznine u svom radu?
PM: Izabrala sam sliku svoje kćerke; ona je spoj kultura, tako da sam prikazala bake. Jedna dolazi iz hladnoće; drugi lik koji sam izabrala je baka jedne moje prijateljice. Sastaju se na Karibima jer mislim da je to fascinantno, svo to putovanje. Mnogo sam radila [na ideji] nomada [i] ptica selica. A priča o Karibima je mnoštvo raskrsnica.
Takođe sam mnogo radila na pamćenju. Sa prvim spomenikom posvećenom zemljotresu [18] — 350.000 mrtvih u središtu jednog od najnaseljenijih kvartova na Haitiju — bilo je pitanje kako stvoriti lepotu iz nečega što je slomljeno, tako da za mene postoji i način da se kroz svoj rad uključim u politiku. Napravila sam malu priču o bacanju haićanskog pirinča [19] [i] o stalnim nametanjima stranih interesa. [Desio se] uragan koji je uništio moju kuću i na 13. Bijenalu u Dakaru [20] uzela sam 57 vrata i prozora, poput kućice od medenjaka, i napravila rešetku visoku 15 metara — bila je to monumentalna instalacija. Tako da, kada vidim Kozijerovu „Turbulenciju“, to kretanje nam je zajedničko, kao i ljudima u inostranstvu. Haiti, mi živimo u dijaspori, tako da postoji taj pojam kretanja.
DžMF: Recite mi nešto o ženama i umetnosti na Haitiju.
PM: [To možete videti u] mom ženskom odgovoru na Kozijerov komad. On je koristio […] štipaljke arhitekte, komade drveta. Ja sam koristila [štipaljke za veš], šnale za kosu.
Na Haitiju još uvek imamo užasno jak patrijarhalni sistem gde porodice ne podržavaju [žene] u bavljenju umetnošću. Ovo je muški svet. Žene su kod kuće gde brinu o deci. Ja sam rođena i odrasla u galeriji [tako da] nikada nisam morala da se borim da budem umetnica, [ali] mnoge savremene umetnice Haitija, one koje prave karijeru, su u dijaspori [22], [pa ipak] nas ne plaćaju isto kao što plaćaju muškarce. Tako da imamo još mnogo prostora za poboljšanje zastupljenosti žena.
DžMF: Kako se osećate kada je u pitanju identitet?
PM: Za mene je to jedna od stvari koje ubijaju svet. Mislim da bi trebalo više da govorimo o našoj opštoj „kulturalnosti“ ili opštim identitetima nego o traženju jednog, jer traženje jednog, vidimo kuda to vodi. Vodi ka granicama, vodi ka zatvaranju, vodi ka pasošima, vodi ka nacionalizmu. Uvek me je zaokupljalo to što sam rođena na Haitiju, odrasla u Švajcarskoj, vratila se na Haiti. Jesi li Haićanka? Jesi li Švajcarkinja? Nemam pojma. Jer kada odem u Švajcarsku ne uklapam se, kada sam na Haitiju ne uklapam se … ne uklapam se. Ljudi to ne shvataju.
U komadima koje sam napravila na Trinidadu, postoji motiv stopala na nebu. To je zato što smo svi putnici, u prolazu smo. [To je] lepota svetlosti sveće koja će se jednog dana ugasiti i biće gotova, zato prihvatite lepotu dok je tu, i život dok traje.