[1]Ministar spoljnih poslova Ukrajine, Dmitro Kuleba, govori na sastanku predsednika Ukrajine sa šefovima diplomatskih misija stranih država i međunarodnih organizacija, 28. januara, Kijev, Ukrajina. Slika: Predsednička kancelarija Ukrajine [2], CC BY 4.0 [3].
Ovaj članak [4] Isobel Koshiv pojavio se na OpenDemocracy (Otvorena demokratija) 4. februara 2022. Ponovo je objavljen kao deo partnerstva za deljenje sadržaja i uređen je tako da odgovara stilu GV.
Mirovni sporazumi Minsk 2 između Rusije i Ukrajine, koji su imali za cilj da zaustave borbe u regionu Donbasa u Ukrajini, potpisani su u februaru 2015. godine, kada je Ukrajina doživljavala neke od najvećih gubitaka protiv snaga pod ruskom kontrolom. Stotine ukrajinskih vojnika je ubijeno, a mnogo više ih je ranjeno nakon mesec dana opkoljenja u ukrajinskom gradu Debaljcevu i njegovoj okolini. Gubici su usledili neposredno nakon još jednog poraza Ukrajine na aerodromu Donjeck.
Dok prvi deo Minskog sporazuma uspostavlja primirje, razmenu zarobljenika i vojno povlačenje sa linije kontakta, drugi se bavi vraćanjem kontrole ukrajinske vlade nad svojom istočnom granicom i održavanjem lokalnih izbora na okupiranim teritorijama, nakon čega sledi reintegracija Donbasa u Ukrajinu kroz poseban status autonomije.
Sedam godina kasnije, dve strane žele dijametralno suprotne ishode i imaju dva tumačenja sporazuma. Ipak, razgovori, uz učešće Francuske i Nemačke, se nastavljaju.
Minskim sporazumima je postignuto samo smanjenje intenziteta borbi, a ni to nikada nije trajno i stalno se menja. A političke odredbe koje su osmišljene da obezbede pravo rešenje sukoba leže u korist Rusije.
Predstavnici Ukrajine, Rusije, Francuske i Nemačke — takozvanog Normandijskog formata — trebalo bi da se sastanu 10. februara u Berlinu u pokušaju da deeskaliraju vojno prisustvo Rusije oko Ukrajine. Ali Format do sada nije uspeo da otključa ćorsokak i Rusija je ove nedelje krenula napred sa planiranim vojnim vežbama duž granice Ukrajine sa Belorusijom, zabrinjavajući Kijev i Zapad.
Zamršeno i zbunjujuće
„Ključne političke odredbe su nespojive, po mom mišljenju, sa postojanjem Ukrajine kao suverene zemlje,” rekao je Dankan Alan, saradnik u Chatham House-u koji je analizirao [5] sporazum iz Minska.
U njegovoj analizi, plan iz Minska za političku reintegraciju Donbasa sastavljen je na brzinu i sadrži kontradiktorne tačke, što je dovelo do toga da se dve strane zalažu za tumačenja koja su im korisna.
Zaista, drugi analitičari sugerišu da bi, ako bi Kijev bio pod pritiskom da primeni rusku verziju Minska, mogao doći do ozbiljne reakcije običnih Ukrajinaca koja bi mogla da destabilizuje zemlju iznutra.
Alan veruje da sporazum ima „veoma zamršenu i konfuznu proceduru redosleda“.
Prema sporazumu, Ukrajina želi da se Rusija i njene posredničke snage povuku i dozvole Ukrajini da ponovo preuzme kontrolu nad granicom pre nego što se održe predloženi lokalni izbori prema međunarodnim standardima. Zatim, umesto da teritorijama dodeli specijalni status za koji se zalagala Rusija, Kijev bi teritorijama dao neka dodatna ovlašćenja, ali bi ih suštinski uključio u svoj postojeći program decentralizacije.
Ukrajinsko tumačenje sporazuma predviđa izmene nekih od najoštrijih političkih elemenata, ali na taj način negira ono što je Rusija pokazala da želi od Minska — sposobnost da nastavi da kontroliše teritorije i da preko njih uvek ima pravo glasa u nacionalnim poslovima Ukrajine.
Ako bi Ukrajina ispunila rusko tumačenje sporazuma, to bi okupiranom regionu dalo poseban status. U očima Rusije, to bi uključivalo sopstvenu policiju, opisanu kao „narodna milicija“; pravo na izbor sudija i tužilaca; podrška Kijeva transnacionalnoj saradnji regiona sa Rusijom; amnestija za sve učesnike borbi na ruskoj strani; i izbori. Sve ovo bi se dogodilo pre nego što se ruske snage i one pod ruskom kontrolom povuku.
Izbori: propaganda i zastupnici
Princip izbora i davanja posebnog statusa teritoriji koja je prošla kroz strahote rata i okupacije deluje kao razuman model.
Ali stručnjaci, poput sociologa Aleksandra Šulge iz Nacionalne akademije nauka Ukrajine, kažu da se Ukrajinci plaše da bi se realnost razlikovala od principa, i da se Rusija opire pravilnom definisanju kako će procesi funkcionisati u praksi.
Prvo, kaže Šulga, teško je zamisliti da Rusija ili njene snage na istoku Ukrajine dozvole Organizaciji za evropsku bezbednost i saradnju (OSCE) da organizuje slobodne i poštene izbore zapadnog stila u regionima Donjecka i Luganska. Čak i da jesu, prema Šulgi, postoji velika mogućnost da kandidati budu pripadnici bivših vlasti, koji su ubijali ukrajinske vojnike. Amnestije za ove ljude bile bi krajnje kontroverzne.
Prema Šulgi, ljudi koji žive na separatističkim teritorijama bili su izloženi ekstremnoj antiukrajinskoj propagandi otkako je počeo rat pre osam godina, a to dodaje još jedan nivo teškoće svim izborima: „Kako se izbori mogu održati u ovim okolnostima? Ceo njihov referentni okvir o ratu je potpuno drugačiji.” Zvanična izjava vlasti na okupiranim teritorijama sledi rusku državnu propagandu, koja opisuje Ukrajinu kao izvršioca genocida [6] nad istočnom Ukrajinom [6].
Ruska ideja o određivanju posebnog statusa Donbasa bi verovatno dovela do toga da [7] Rusija koristi svoje zastupnike kako bi imala reč u ukrajinskom parlamentu u neodređenoj budućnosti. A „narodna milicija“ koja bi teoretski bila integrisana sa ukrajinskom policijom, vrlo verovatno bi bila de fakto podređena Rusiji. Međutim, ukrajinskoj javnosti bi, prema Šulgi, verovatno najteže bilo da vidi bivše vođe rata, od kojih su mnogi državljani Rusije, kako sede u ukrajinskom parlamentu ili čak kao pripadnici ukrajinskih policijskih snaga.
Strah od unutrašnje reakcije
On veruje da bi, ako bi rukovodstvo Ukrajine pokleknulo, posmatrajući svoju nevolju kao izbor između ruske verzije Minska i više smrti i razaranja, moglo da se suoči sa unutrašnjom reakcijom.
„Primetite da [ukrajinski predsednik] Zelenski ne povezuje eskalaciju na granicama Ukrajine sa implementacijom Minska, jer zna da bi implementacija Minska mogla biti opasnija za stabilnost Ukrajine od onoga što se dešava na granicama“, rekao je Šulga.
2015. četiri nacionalna gardista su ubijena [8] ispred ukrajinskog parlamenta kada su članovi krajnje desničarske nacionalističke političke partije bacili granatu u znak protesta protiv zakona koji bi uveo elemente posebnog statusa za okupirane regione. Prvi nacrt zakona je prvobitno usvojen, ali nije prošao dalje i od tada je povučen.
Ekspert krajnje desnice Majkl Kolborn veruje da bi, ako bi kijevska vlada pokušala da primeni Minsk, došlo do reakcije velikog dela ukrajinskog stanovništva.
„Sa Minskom to čak ne bi bila ni eksplicitna krajnja desnica. Mislim da bi uglavnom nacionalističko građansko društvo [u Ukrajini] bilo ono koje bi bilo pokretačka snaga, iako bi krajnja desnica sigurno pokušala da se predstavi kao avangarda takvih napora“, rekao je on.
Kolborn definiše nacionalističko građansko društvo kao one, uključujući mnoge veterane, koji imaju neetnički isključive nacionalističke stavove, koje vide kao kompatibilne sa liberalno-demokratskom vladom. Kolborn vidi neke paralele sa antiimperijalističkim elementima irskog nacionalizma.
„To je ono što ja nazivam opštim patriotskim zaokretom u ukrajinskom društvu posle 2014, što je, opet, razumljivo. To je nešto što će se dogoditi u zemlji u ratu“, rekao je on.
U međuvremenu, nije bilo znakova da će Rusija prihvatiti ukrajinsko tumačenje Minska, čak i usred njene zabrinutosti oko budućih odnosa sa Zapadom, ali neki tvrde da bi Ukrajina možda trebalo da se ponovo fokusira na Minsk kako bi stvorila „prostor za disanje“ usred alarmantnog nagomilavanja duž granice.
Volodimir Artjuh, antropolog sa Univerziteta u Oksfordu, veruje da bi, ako bi Ukrajina napravila uvod u rusku verziju Minska, to Rusiji moglo pružiti priliku da spase lice koja joj je potrebna da odustane i možda je učini spremnijom da ponudi ustupke.
„Ovo bi mogla biti jedna mala nada za izbegavanje neposredne vrste opasnosti — trenutnog uništenja [ukrajinske] države koja trenutno postoji,” ekao je Artjuh. „To će verovatno izazvati neke ustupke od Rusije. Morali bi da ublaže svoju retoriku.”
„To neće rešiti sve probleme, ali bi moglo dati malo prostora za disanje, manevarskog prostora za verovatno dalje pregovore“, dodao je on.
Kontrola: krajnji rezultat Rusije
Nedavno gomilanje ruskih trupa duž ukrajinskih granica je signal da je Rusija spremna da upotrebi dalju vojnu silu kako bi postigla željeni ishod. To bi moglo biti kroz pritisak na Zapad da natera Ukrajinu da primeni rusku verziju sporazuma ili druge politike koje tek treba da se utvrde.
Zapad periodično ponavlja svoju podršku [9] sporazumima iz Minska dajući izjave poput obećanja da će „ukinuti sankcije EU protiv Rusije nakon implementacije sporazuma iz Minska“, ali to čini bez definisanja čiju verziju sporazuma podržava.
U jednom članku [5], Alan je pozvao Zapad da odluči: „Da li je Ukrajina suverena, na čemu insistiraju Ukrajinci, ili njen suverenitet treba da bude ograničen, kao što Rusija zahteva?” Ali, rekao je Alan, on brine da „postoje neki zapadni kreatori politike koji ne žele da se suoče sa surovom realnošću“.
Ako je ruski problem sa Ukrajinom bio u vezi sa jednim političkim pitanjem, poput zakona o jeziku, zakona o dekomunizaciji, članstva u EU ili čak u NATO-u, i da je koristila samo diplomatske metode, onda je možda rešenje moglo biti postignuto kroz posredne razgovore.
Ali Rusija je započela rat 2014. jer želi da kontroliše Ukrajinu na stalnoj i svakodnevnoj osnovi. Ona nastavlja da podstiče rat jer nije u stanju da prihvati da Ukrajina ne želi da bude pod kontrolom Rusije.