„Navikli smo na rat“: Život porodice na frontu u Ukrajini

Ovaj članak ^[2] Tetiane Bezruk objavljen je na OpenDemocracy (Otvorena demokratija) 18. februara 2022. Ovde se objavljuje kao deo partnerstva za deljenje sadržaja i uređen je tako da odgovara GV formatu.

Moja stambena zgrada u Kijevu je na periferiji grada, blizu borove šume. U tom području nema linije metroa. To znači da ne postoji „glavno sklonište za bombe“ kako ih naziva gradonačelnik Vitalij Kličko.

Život se nije mnogo promenio u poslednje dve nedelje, bilo u mom kraju ili u centru grada, u odnosu na decembar ili novembar prošle godine.

Jedina stvar koja je zaista drugačija je to što svi moji prijatelji raspravljaju o tome da li će Rusija izvršiti invaziju na Ukrajinu u punom obimu. Zbog toga su neki počeli da pohađaju kurseve u jedinicama lokalne teritorijalne odbrane ili kurseve prve pomoći, a drugi su odveli decu iz grada.

„Rusija nema potrebe da direktno napada Kijev; može da smisli nešto drugo“, predložio je jedan od mojih kolega.

Zaista, moj kolega i ja smo napravili plan da, ako mobilne mreže i internet nestanu 16. februara, na dan kada su međunarodni mediji izvestili da će početi ruska invazija, da se nađemo u blizini jednog od gradskih bioskopa u 16 časova tog dana. Na kraju, nismo morali da se sretnemo.

Ali kada su stanovnici Kijeva počeli da pakuju svoje torbe za hitne slučajeve, a strani novinari su se ponovo vratili u Ukrajinu, setio sam se dvojice poznanika — Svitlane i Oleksija Savkeviča, para koji živi sa decom u malom gradu Avdiivka na istoku Ukrajine, na periferiji okupiranog Donjecka.

Oleksij je slobodni prevodilac. Rođen je i odrastao u Donjecku, gde je završio fakultet. Suprugu Svitlanu upoznao je još kao student. Godine 2001. par se venčao i preselio u kuću u Avdiivki. Tramvaj je vozio nekoliko kilometara od grada do Donjecka. Do 2014. Oleksij je verovao da će njegov mali grad na kraju postati administrativni okrug Donjecka. Avdiivka je već imala reputaciju predgrađa Donjecka i bila je popularna među studentima i radnicima.

Oleksij i ja razgovaramo preko Zoom-a. On je u Avdiivki, ja sam u Kijevu. Na ekranu vidim da novogodišnji ukrasi još uvek vise u domu Savkevičovih. Oleksij sedi naspram prozora odakle, kaže, vidi višespratnicu — i gde su proruski militanti postavili prvi kontrolni punkt u gradu 2014.

Živeti sa očekivanjem opasnosti

„Da budem iskren, ne znam šta mogu da vam kažem“, rekao je Oleksij. „Stanovnici gradova na prvoj liniji već su navikli na ovu [situaciju]. Ovo nije prvi put da živimo sa ovim očekivanjem opasnosti.”

Za Oleksija, rat je počeo kada su se na Krimu pojavila ruska vojska, takozvani „mali zeleni ljudi“ — maskirani vojnici u neobeleženim vojnim uniformama — i okupirali ga 2014. Tada je smatrao da ako aneksija Krima bude moguće, isto bi moglo da se desi i u dva najistočnija regiona Ukrajine: Donjecku i Lugansku u Donbasu.

Navikao sam na rat, čak mi je i neprijatno da to ponekad objašnjavam posetiocima našeg grada. U blizini imamo železničku prugu. Gosti su dolazili i pitali: „Kako se živi ovde? Čuju se vozovi. Kako možeš da spavaš uz buku?’ Sada nema vozova, ali je rat. Naviknete se na sve zvukove koji postaju deo vašeg života. Ljudi ovo ne razumeju; teško im je da shvate kako možete da živite sa tim.

U proleće 2014, Oleksij i njegova porodica otišli su da posete svoje rođake u Ilovajsku, gradu na drugoj strani Donjecka, gde su se kasnije dogodile teške borbe — seća se da je čak tada video blokade na putevima. Kasnije je video proruske militante kako se nalaze na kontrolnom punktu u njegovoj ulici u Avdiivki.

„Tada sam shvatio da je punkt opasan i poslao sam ženu i decu na more“, rekao je on. To je bilo juna 2014.

„Ostao sam u gradu i zvao sam ih svaki dan. „Pa, kako je?“, pitala bi moja žena, a ja bih rekao: „Ne, Sveta, izgleda da još uvek nije dobra ideja [da se vratite]. I dalje je opasno.’”

Porodica Savkevič napustila je Avdiivk teške zime 2015. godine, kada je grad bio snažno granatiran. Odselili su se u grad udaljen 25 kilometara i tamo iznajmili kuću na dva meseca. Oleksij priznaje da je to bila teška odluka, ali neophodna. U suprotnom, rekao je, svoju decu bi izložio riziku. Te godine su učili na daljinu, a da njihova škola nije ponovo otvorena 2016. godine, porodica bi se najverovatnije preselila bliže Harkovu, na severoistoku Ukrajine. Ali u Avdijevki, Svitlana je predsedavala roditeljskim odborom škole, a kako se bližila nova školska godina, morala je da se bavi organizacionim pitanjima u školi. Oleksij je zamoljen da volontira.

„Tada sam i sam shvatio da me naš grad nije pustio“, razmišljao je.

Onda je došla zima 2017, kada su se vodile žestoke borbe oko Avdiivke ^[3]. „Ako je 2015. godine sve bilo veoma haotično i grad paralizovan, dok smo moj prijatelj i ja pomagali nekoliko organizacija koje su izvlačile osobe sa invaliditetom iz grada, onda je 2017. sve bilo mnogo bolje organizovano“, rekao je on.

„I to je bila ’vruća’ zima, ali možda samo nedelju-dve“, priseća se on i dodaje da njegova porodica tada nije razmišljala o odlasku zbog borbi.

Dok Oleksij i ja razgovaramo, shvatam da on meri rat prema uzrastu svoje dece. „Bilo je tada, da, tada, zato što su deca bila mlađa“, ili „Pa, ovo je sasvim nedavno, jer su deca bila starija.”

Oleksij mi je rekao da nikada nije direktno razgovarao sa svojom decom o tome šta je rat.

Sećam se, krajem maja 2014. nisam mogao da dođem kući [iz Donjecka] autobusom jer je put za Avdiivku bio blokiran. I otišao sam peške. Sećam se kako sam hodao novim, napuštenim putem koji je bio položen od Donjecka do [obližnjeg grada] Svjatohirska. Mislim da to nikada neće biti obnovljeno. Pogledao sam duž puta i video izrešetan auto. Dođem kući u Avdiivku, a ispred mene je kontrast: moja deca, koja su tada bila mlađa, igraju se rata.

Pošto su njegova deca uvek bila sa odraslima, rekao je Oleksij, on i njegova žena nikada nisu morali da objašnjavaju šta treba da rade tokom granatiranja.

„Kada su jutra bila glasna, svi smo zajedno donosili odluke kako da postupimo. Par puta, kada se [granatiranje] odužilo, spavali smo u podrumu; tamo je bilo jako vlažno. A drugih dana, kada smo čuli da je opasno, birali smo najbezbednije područje sa naše tačke gledišta, hodnik, gde nema prozora“, objasnio je on.

Oleksij se prisetio zvukova koje je čuo tokom granatiranja. „Čuli biste jak zvižduk, kojeg se sećam iz 2015. godine… To je značilo da je granatiranje blizu. Nije uvek bilo moguće utvrditi gde granata leti.”

Normalan život se nastavlja

Ovog puta, Oleksij priznaje da njegova porodica nije pripremila rance za hitne slučajeve ili bilo šta slično. Za porodicu se ništa nije promenilo: deca imaju školu; Svitlana ima posao u lokalnoj biblioteci; Oleksij ima posao kao slobodni prevodilac. On je rekao da se nedavno u gradu razgovaralo o organizovanju letnjeg umetničkog festivala, Avdiivka FM ^[6], koji će se održati peti put od 2018.

Nije da svaki dan ustajemo i mislimo [da će ruska vojska zauzeti Avdiivk]… Prvo, ne čujemo [pucanje]. Ali do sada se ništa nije promenilo.

Međutim, sve više novinara je počelo da dolazi u grad. I dobijamo još pitanja poput: šta ćete učiniti ako Avdiivka iznenada bude napadnuta? Odgovor: Otići, naravno.