Al Hamra u Beirut je odavno meka za ljubitelje kafe u gradu, ali i za turiste. Danas bulevar i njegove pečenjare stoje prazni i napušteni. Slika Omar Butina i koristi se uz njegovu dozvolu.

Hamra, poznati bulevar u Bejrutu, je raj za ljubitelje kafe — ili bi možda bilo prikladnije reći da je bio. Svetska banka ga je rangirala među prvih 10, ako ne i tri, najteže krizne epizode na svetu od sredine devetnaestog veka, ekonomski kolaps Libana, praćen tragičnom eksplozijom u Bejrutu 2020. godine, razotkrio je urbano tkivo Hamre i ubio njegovu cenjenu kulturu kafe. 

Nekada užurbani kafići u okrugu su sablasno tihi, prazni, ali konobari se besciljno vuku tamo-amo u mraku — jer Hamra, kao i veći deo Bejruta, pati od redovnih nestanka struje. 

„Poslednji put sam otišla u kafić prošle nedelje, ali nisam popila kafu,” kaže Kristina, 20-godišnji stručnjak za međunarodni biznis na Libano-američkom univerzitetu (LAU). „Preskupa je. Otišla sam tamo samo da se nađem sa prijateljima i da se družim.”

Sve manje gostiju posećuje Hamrine kafe barove, pržionice i kafiće, što nije iznenađujuće s obzirom na to da je libanska privreda u padu od 2019. godine. Nacionalna valuta, funta, izgubila je skoro 95 odsto vrednosti do početka ove godine. Posle krize, cene su se višestruko povećale, vrednost plata je pala, veliki segmenti libanskog stanovništva su uronili u siromaštvo, a preduzeća širom zemlje su se borila da opstanu. Nacionalna minimalna zarada, koja je iznosila 675.000 LBP ili 450 USD po kursu od 1.500 LBP-za-USD, izgubila je 84 procenta svoje vrednosti u 2021. godini, pala je na samo 72 USD mesečno.

Rezultirajuća šteta Hamrinoj kulturi kafe je opipljiva. Pošto cene kafe brzo rastu usred fluktuirajućeg kursa, mnogi stanovnici Bejruti koji su u nedostatku gotovine, a koji vole kafu, bili su primorani da je se odreknu. Za mnoge stanovnike grada, neobavezni izlezak da se sretnu sa prijateljem, popuše šišu i uživaju u šoljici kafe u jednoj od brojnih kafića Hamra odavno je postala stvar prošlosti. 

„Ne pijem toliko kafe kao nekada“, kaže Manar, 21-godišnji student medija i komunikacija na Američkom univerzitetu u Bejrutu (AUB). „Postala je tako skupa. Pre krize sam voleo da pijem nekoliko šoljica kafe dnevno u ulici Blis, ali sada ograničavam konzumaciju na jednu šoljicu dnevno. Lakše je za moj novčanik, a ja mogu da kuvam svoju kafu kod kuće”.

Kafa: ,neopravdani trošak’

Ulica Hamra, u srcu Bejruta, i njeni kafići preživeli su burnu istoriju građanskih ratova, invazija, ubistava i nasilja te male zemlje. Međutim, tekuća ekonomska kriza se pokazala kao moćan neprijatelj.

Jedna šolja espresa sada u proseku košta 20.000 funti u nekim mestima, dok u nekima šolja turske kafe sada košta 25.000 funti. I kapućino i bela kafa koštaju na nekim mestima 40.000 funti. Za kontekst dnevna minimalna plata iznosi 30.000 funti, u zemlji u kojoj su cene goriva i lekova u stalnom porastu, a cena hrane je na vrhuncu svih vremena – porasla je za 600 odsto od 2019.

Kristin kaže:

Kafa je postala neopravdan trošak koji se mora pažljivo odmeriti u odnosu na druge vitalnije troškove. 

Posledice na navike ljudi da konzumiraju kafu bile su ozbiljne. 

Bejrućani zapanjeni brzim porastom cena njihove dnevne kafe ne moraju tražiti predaleko da bi utvrdili uzrok. U zemlji koja se oslanja na uvoz da bi zadovoljila većinu svojih potrošačkih potreba — od hrane do kafe do žileta koje se koriste u berbernicama — na sve utiče kurs libanske funte u odnosu na dolar. 

„Mi ne uzgajamo kafu lokalno u Libanu“, kaže Ali Harb, iz Good 2 Go, kafića u ulici Makdisi pored glavne ulice Hamra. „Vlasnici kafea kupuju kafu od kompanije Barista, koja svoje proizvode uvozi iz inostranstva. To nam ponekad otežava nabavku određenih vrsta kafe, kao što je bez kofeina. Cena kafe zavisi od kursa po kome je kupljena. Kada moji kupci traže da znaju zašto im se cena kafe nije smanjila sa fluktuacijama kursa, ja im kažem da je to zato što smo kafu već kupili po naduvanoj ceni, tako da nemamo izbora nego da je prodamo po naduvanoj ceni.”

Ali, za mnoge u Bejrutu, u igri je nešto veće od pristupačne cene kafe.

„Nije samo pitanje da ne možete da priuštite šoljicu kafe“, dodaje Manar.

Celokupna kultura kafe u okrugu je pogođena. Kriza je uticala ne samo na učestalost konzumiranja kafe u Hamri, već i na naš odnos prema kafićima u kojima smo nekada provodili vreme. Ne radi se o kafi koja se pije – radi se o odnosima koje smo izgradili sa kafićima i sa ljudima sa kojima delimo šoljicu kafe. Sve to je zahvatila kriza. Kafići su prazni. Nisu zauzeti kao nekada. Hamrina kultura kafe umire. Kriza je ubija.