[1]Reakcija tokom vanredne situacije COVID-19, Madartek, Basabo, Dhaka. Slika preko Flickr-a od UN Žene Azije i Pacifika [1]. CC BY-NC-ND [2] 2.0.
Jocelyn Modello [3], Nadeen Madkour [4] i Siddharth Akali su koautori ovog posta.
Počinjemo 2022. u svetu koji se vrti uz rastući broj Omicron slučajeva. Prošle su dve godine [5] otkako je Svetska zdravstvena organizacija proglasila da je virus korona [6] vanredna situacija za javno zdravlje od međunarodnog značaja. I dalje imamo goruća pitanja o tome kako da se izvučemo iz pandemije [7], i kroz oporavak: Ko će obezbediti sredstva? Na šta će se potrošiti? Kako ćemo se pobrinuti da dođu do onih kojima je to najpotrebnije?
Međunarodne finansijske institucije (MFI), poput Svetske banke [8], Međunarodnog monetarnog fonda [9], i raznih regionalnih razvojnih banaka [10], su se pozicionirale [11] kao ključni igrači za globalni oporavak od ekonomskih i društvenih uticaja pandemije. 2020. godine, kada je prvi talas koronavirusa počeo da zapljuskuje svet, ekonomski stručnjaci su pozvali zemlje da troše i zadužuju se [12], što su i uradile. Međunarodne finansijske institucije su skratile [13] svoje vremenske rokove za isplatu da bi odgovorile na ovaj hitan zahtev i formalno ili neformalno ukinule [14] mnoge od svojih zahteva za zaštitu životne sredine i društva.
Ove institucije su već obezbedile milijarde dolara [15] javnog novca za odgovor na pandemiju, promovišući pozitivnu sliku o tome da njihova sredstva idu javnom sektoru i grupama koje se suočavaju sa marginalizacijom. Međutim, drugačija priča se čuje u lokalnim zajednicama.
Od ranih faza pandemije, grupe civilnog društva iz celog sveta pozivaju međunarodne finansijske institucije na pristup zasnovan na ljudskim pravima [16]. Medicinski radnici, novinari i drugi koji su direktno pogođeni odgovorom međunarodnih finansijskih institucija na COVID-19 izazivaju zabrinutost zbog rizika od pogoršanja kršenja ljudskih prava, smanjenja prostora za demokratsko učešće [17], štete po životnu sredinu, razvodnjavanja ekoloških i društvenih standarda, korupcije i rastućeg duga [18]. Sada je sve više dokaza da su se mnogi od ovih rizika ostvarili.
Postoji zabrinjavajući nedostatak transparentnosti [19] o tome kako je novac međunarodnih finansijskih institucija potrošen i kakav je uticaj imao na terenu za lokalne zajednice. Međutim, niz studija slučajeva na nacionalnom nivou [20] od strane članova i partnera Koalicije za ljudska prava u razvoju, je pokušala da istražuje, pronađe priznanice i procene uticaje i ishode. „Nedostaju priznanice [21]” — novi zajednički pregled ovih nacionalnih i globalnih izveštaja – dokumentuje nekoliko nedostataka u odgovorima na pandemiju koje finansira MFI i izaziva ozbiljnu zabrinutost oko toga da li je i pod kojim uslovima finansiranje MFI odgovarajuće rešenje za tekuću krizu i budućnost globalne vanredne situacije.
[22]Slika iz izveštaja ‘Nedostaju priznanice,’ koristi se uz dozvolu (Nedostaju potvrde: Gde je otišlo finansiranje COVID-19 od strane međunarodnih finansijskih institucija?).
Istraživanje je otkrilo probleme implementacije, uključujući korupciju [23], nazovi kapitalizam [24], i isključenje onih kojima je podrška najpotrebnija. Nažalost, žene, autohtoni narodi, stanovništvo sa niskim prihodima, osobe sa invaliditetom i medicinski radnici na prvoj liniji su često bili isključeni [25] kako iz oblikovanja programa koje podržava MFI, tako i koristi od njih.
Mnoge zemlje u razvoju, zemlje sa nižim i srednjim dohotkom i postkolonijalne zemlje ušle su u pandemiju već u stanju ranjivosti nastaloj na neoliberalnim receptima. Već decenijama međunarodne finansijske institucije guraju napred finansiranje zasnovano na dugu, ekonomije zasnovane na ekstraktivizmu [26], privatizaciju osnovnih usluga [27], i fleksibilizaciju tržišta rada. To je dovelo do izdubljenja javnog sektora, ukidanja programa socijalne zaštite i omogućilo korporativno zarobljavanje [28]. Međunarodne finansijske institucije nisu preuzele odgovornost [29] za ove akcije i rezultirajuće siromaštvo i nejednakost. Niti su promenili kurs u svom odgovoru na pandemiju. Umesto toga, međunarodne finansijske institucije su energično promovisale paradigmu „prvo privatni sektor [30]” fokusirajući se na isticanje privatnih investicija u odnosu na pružanje podrške zemljama u ponovnoj izgradnji državnih kapaciteta za otpornost na dugi rok.
Međunarodne finansijske institucije su ispumpale značajnu količinu novca kao deo svog odgovora na pandemiju: sistem za praćenje virusa COVID-19 civilnog društva [15] (EVS) identifikovao je najmanje 1.500 poznatih projekata ukupne vrednosti preko 160 milijardi USD iz obelodanjenog finansiranja 15 razvojnih banaka. Ali EVS pokazuje da je iznos potrošen na direktne beneficije ljudima znatno niži od onog koji je otišao privatnom sektoru. I dok je većina podrške međunarodnih finansijskih institucija isporučena zemljama, a ne kompanijama, to nije potpuna priča, pošto je novac koji je otišao u javni sektor u velikoj meri prosleđen velikim korporacijama [31].
Razgovori na visokom nivou [32] o politici o odgovoru na krizu, razvoju i finansijskoj arhitekturi trebalo bi da uključe takve informacije od građana i njihovih saveznika o stvarnom uticaju finansiranja međunarodnih finansijskih institucija tokom pandemije.
Još 2020. godine, autorka i aktivistkinja Arundati Roj podsetila nas je da su „istorijski gledano, pandemije primorale ljude da raskinu sa prošlošću i zamisle svoj svet iznova“. Ona je sugerisala da je pandemija korona virusa portal [33], i mi možemo da biramo kako ćemo kroz njega hodati, a i u kakav svet želimo da uđemo.
Danas, kada zemlje počinju da se bore sa dugoročnim posledicama pandemije, sa milionima više pojedinaca koji žive u siromaštvu, još ukorijenjenom nejednakošću [34], rastućom ekonomskom i dužničkom krizom [35], i novim talasima COVID-19 koji nastavljaju da okupiraju vesti, mnogi se pitaju: Gde je otišao novac od međunarodnih finansijskih institucija? Kako će naše vlade platiti ove obaveze? Koji socijalni programi će se smanjiti u zamenu? Da li postoji bolji način da se prebrodi kriza? Da li je ovo održivi razvoj?
Da bi odgovorile na ova pitanja, međunarodne finansijske institucije moraju da pokažu priznanice. Mi, ljudi, treba da vidimo gde je novac otišao i kakav je uticaj imao. Takođe su nam potrebne međunarodne finansijske institucije da popravimo projekte koji su isključili marginalizovane grupe, gde su sredstva opljačkana ili gde su oštećena živa bića i planeta. Mora postojati značajna odgovornost. Vlade, akademici i politički forumi na visokom nivou moraju da zahtevaju od međunarodnih finansijskih institucija da pokažu račune pre nego što im daju veću ulogu u pandemiji i oporavku.
I pošto vesti o varijanti Omicron preplavljuju naše vesti, mi, kao civilno društvo, moramo da zapamtimo da je portal o pandemiji još uvek otvoren. Mogli bismo izabrati da prođemo kroz njega, vukući leševe mrtvih ideja međunarodnih finansijskih institucija koje slede ekonomski imperijalizam, mizoginiju [36], i ekološku krizu. Ili možemo da hodamo hrabro, sa ljubavlju i velikodušnošću, spremni da zamislimo i borimo se za drugi svet gde su institucije [37] koje obezbeđuju razvoj i finansiranje krize vođene zajednicom, demokratske, pravične i prihvataju pristup zasnovan na ljudskim pravima.