Autorka ilustracije Kendžaeva Mufiza.

Ne može svako da ceni vrlinu obrazovanja koje je nepristrasno, bez predrasuda i progresivno. Imati slobodu da rasuđujete i izražavate svoje mišljenje može biti fascinantno, zbunjujuće i kontradiktorno ako ste odrasli u Turkmenistanu. Pogoršanje obrazovnog sistema u zemlji datira još od ranih 1990-ih kada je tadašnji predsednik Saparmurat Nijazov doneo dekret da se sve sovjetske knjige unište, u pokušaju da kontroliše tiraž štampanog materijala. Od tada škole u ​​Turkmenistanu pate od nedostatka udžbenika. 

Završila sam srednju školu u Turkmenistanu pre više od jedne decenije i još uvek se jasno sećam da su samo tri ili četiri kompleta udžbenika bila na raspolaganju za 30 ili više učenika u svakoj učionici. Lekcije su se zasnivale na vođenju beležaka iz knjiga i memorisanju — bez ikakve analize.

Nijazov je 2001. godine odlučio da naše teškoće mogu biti još gore i sažeo je 10 godina školovanja u  devet. Kao rezultat toga, smanjeni su časovi za školske predmete, a mnogi predmeti kao što su fizičko vaspitanje, statistika i ekonomija su trajno eliminisani iz nastavnog plana i programa. Iako smo se ja i moji drugovi iz razreda mučili, vlasti su naložile da nastavnici daju prolaznu ocenu svima, kako bi pokazali napredak u školstvu. Srednje škole su postale “fabrike diploma”.

Uprkos poteškoćama, i dalje sam bila gladna znanja. Koristila sam mogućnosti koje su pružale strane ambasade da besplatno učim engleski i pozajmljujem knjige iz biblioteke. Neki od nas su uzimali dodatne časove istorije, matematike, svetske kulture, engleske gramatike i konverzacije od stranih nastavnika koji su svoje znanje delili sa turkmenskom omladinom. Upravo ovo iskustvo me je inspirisalo da nastavim školovanje.

Ipak, put do univerzitetske diplome nije bio bez prepreka. Finansijske, kulturne i političke prepreke ometale su me u sticanju visokog obrazovanja. Obrazovanje, iako besplatno, i dalje je nedostižno za većinu pripadnika radničke klase. Da biste se upisali na univerzitet u Turkmenistanu, uobičajeno je podmićivanje školskih zvaničnika. Korupcija i užasne reforme u obrazovnom sistemu dramatično su promenile prirodu i svrhu obrazovanja u Turkmenistanu. Danas većina građana Turkmenistana obrazovanje vidi samo kao sredstvo za sticanje diplome i kvalifikovanje za bolje plaćene poslove.

Borba kroz tranziciju

Moji roditelji su izgubili svoje poslove iz sovjetskog perioda nakon nezavisnosti, jer diplome koje su stekli više nisu bile dovoljne na novom tržištu rada. Uprkos svom gorkom iskustvu, i dalje su cenili obrazovanje, i ponekad su žrtvovali kvalitet naše ishrane i odevanja da bi platili moje kurseve engleskog jezika.

Majka nam je nemilosrdno govorila da moramo da učimo da bismo izbegli finansijske teškoće kroz koje su oni prošli. Njen savet se duboko urezao u moj um.

Suočavajući se sa sumornim mogućnostima za sticanje obrazovanja u mojoj domovini, tražila sam sponzorstva za studiranje u inostranstvu. Strane ambasade su imale sisteme podrške, kao što su stipendije i ukidanje školarine za talentovane turkmenske studente. Plakala sam kada sam dobila poziv: biću u potpunosti finansirana da upišem osnovne studije na univerzitetu u inostranstvu po američkom nastavnom planu i programu. To su bile prave suze radosnice.

Očevo odobrenje je bila poslednja prepreka koju je trebalo prevazići. U Turkmenistanu važi pravilo “Ogul düzde, gyz öýde” (“Polje je mesto za dečake, kuća za devojčice”). Bila mi je potrebna pomoć celog sela da ubedim oca. Kada je popustio, mislila sam da bi moj život konačno mogao da se promeni.

Kada je došlo vreme za odlazak, članovi moje šire porodice su se okupili na aerodromu da se oproste. Na kraju krajeva, bila sam prva devojka u porodici koja napušta zemlju. Nisam mogla da sakrijem svoje uzbuđenje i pored briga mojih najmilijih. Posle beskrajnog niza zagrljaja, sva srećna sam krenula ka pasoškoj kontroli. Mogla sam da vidim kako me čeka svetla budućnost, ili sam bar tako mislila.

Nakon što je pažljivo pregledao moj pasoš i studentsku vizu, imigracioni službenik mi je hladnokrvno rekao da mi nije dozvoljeno da napustim zemlju. Nije prihvatao moja pitanja; umesto toga me je zgrabio za ruku i izbacio iz pasoške kontrole. Bila sam unezverena. Tek kasnije sam saznala od ambasade da je turkmenska vlada jednostrano zabranila studentima da napuštaju zemlju radi studiranja na odabranim stranim univerzitetima.

Meseci su sporo prolazili, ono što sam očekivala da će biti moj prvi semestar je već bilo u toku, a ja sam bila zaglavljena u Turkmenistanu. “Zašto se bore protiv nas?” bilo je pitanje koje sam šest meseci sebi stalno postavljala.

Za to vreme, službenici Komiteta državne bezbednosti (ranije poznatog kao KGB) su me redovno “intervjuisali”. Drugi studenti koji su delili moju sudbinu takođe su morali da prolaze kroz nešto što je u stvari bilo višesatno ispitivanje. Pitanja Državne bezbednosti su me navela da verujem da je vlada postala sumnjičava po pitanju svrhe stipendija i odlučila da nas stavi na crnu listu. Možda su službenici KGB-a spekulisali da strane ambasade i univerziteti pripremaju buduće disidente koji će se suprotstaviti režimu. Stavljanje na crnu listu je decenijama bila uobičajena taktika KGB-a za kontrolu društva i širenje straha. Ove taktike su u meni gajile anksioznost i strah i izazvale hroničnu depresiju sa kojom se još uvek borim.

Što sam više trpela pritisak i prinudu, cenzuru i represiju, to sam se više prisećala stihova iz pesme feminističke disidentkinje Anasoltane Kekilove iz 1960-ih: “Dönmerin öz pikrimden/Atsalarda ýanaryn oda …” (“Neću odustati od svojih misli, i ako bace me u vatru, izgoreću”). Koristila sam njene strofe kao mantru da bih zadržala svoje snove dok sam živela pod dugotrajnom, okrutnom, opresivnom i totalitarnom vlašću. Psihički sam bila spremna da idem u zatvor, da se metaforički bacim u vatru, umesto da odustanem od nade u obrazovanje.

Višemesečni diplomatski pregovori su konačno pomogli da se ukine zabrana za neke od studenata, skraćujući crnu listu. Uspela sam da napustim zemlju i ostvarim svoj najveći san o obrazovanju, pa čak i magistrirala. Ipak, ovi događaji su ostavili duboke ožiljke na mom mentalnom zdravlju i duši, koji ostaju neizlečeni i posle više od jedne decenije. Još me proganjaju strahote koje sam pretrpela, u svojim noćnim morama i u stvarnosti, svaki put kada moram da prođem kroz carinsku kontrolu negde u svetu.

Ne zaboravite naše devojke

Od početka 2020. godine, turkmenske vlasti koriste pandemiju COVID-19 kao izgovor da zabrane svojim građanima letove u inostranstvo. Dok čitam alarmantne vesti o zatvaranju škola ili zbog pandemije — iako vlada i dalje tvrdi da zemlja time nije pogođena — ili zbog ekološke krize nazvane “Prašina-19,” moje srce krvari zbog mladih ljudi, posebno mladih devojaka, čije je školovanje u zemlji obično žrtvovano u korist obrazovanja njihove braće. Na kraju krajeva, devojke se mogu udati, dok dečaci moraju da budu hranitelji, po turkmenskom običaju. U stvari, u vreme dugotrajne ekonomske krize, porodice se odlučuju za dečje brakove kao način da ublaže ekonomske poteškoće. Rano udavanje ćerki je vekovima star običaj koji se koristio da bi se obezbedila finansijska sigurnost kako neveste tako i njene porodice. U takvim uslovima, turkmenske devojke će biti sve više isključene iz ionako sve manjeg prostora za visoko obrazovanje.

To važi ukoliko međunarodna zajednica ne progovori i ne počne da vrši pritisak na turkmensku vladu da obnovi letove i omogući lakše međunarodne razmene.

Nadam se da će se primedbe potpredsednice SAD-a Kamale Haris tokom Komisije Ujedinjenih nacija o položaju žena 16. marta ove godine, kada je rekla da je “status žena status demokratije” pretočiti u obnovljeno međunarodno zalaganje za rodnu ravnopravnost, ljudska prava i inicijative za demokratsku tranziciju u Turkmenistanu.