Latinoamerikanci su najveća manjina u Sjedinjenim Državama. Čini se da se njihovi životni uslovi poboljšavaju — studije i statistika to pokazuju. Ali iako stope siromaštva opadaju, Latinoamerikanci su i dalje među najsiromašnijim i najneobrazovanijim. U 2017. godini, oko 65 odsto ljudi bez dokumenata bili su Meksikanci i Centralnoamerikanci; ovi brojevi obuhvataju proživljeno iskustvo skoro sedam miliona ljudi, od kojih velika većina živi u Sjedinjenim Državama više od jedne decenije.  

Za imigrante bez papira život je posebno težak. Bez papira, nemaju osnovna prava. Moraju da se kriju, a u većini slučajeva su izloženi milosti i nemilosti svojih poslodavaca ili stanodavaca. Ti ljudi im često daju posao na crno i primoravaju ih da rade za male plate, uz duge, iscrpljujuće smene. Ovi imigranti većinom izjavljuju da su im uslovi za život loši. 

Kako ja nisam Latinoamerikanac, moje interesovanje za ovu temu podstaknuto je posmatranjem takvih uslova, sa kojima mnogi pripadnici ove manjine moraju da se svakodnevno suočavaju. Još 2017. godine sam se preselio u Los Anđeles i tamo proveo oko godinu i po. Tokom tog perioda, zbližio sam se sa Latino zajednicom, stekao prijatelje u njoj, razgovarao sa desetinama ljudi različitog porekla i povremeno posećivao Latino crkve.

Reč “Latino” je sveobuhvatni izraz za ljude koji se identifikuju kao Latinoamerikanci. Definicija je široka i obuhvata mnoga proživljena iskustva u smislu socio-ekonomskog statusa, obrazovanja, etničke pripadnosti i pola. Za ovu priču razgovarao sam sa imigrantima prve i druge generacije iz Meksika i Centralne Amerike, koji rade u građevinarstvu, negovateljstvu i fabrikama u Sjedinjenim Državama.

Oskar M. (43 godine) je postao građevinski radnik po dolasku u SAD iz Meksika. Kada sam razgovarao sa njim, živeo je na samom gradilištu u Los Anđelesu, jer nije mogao da priušti iznajmljivanje stana. Oskar kaže da su njegovi poslodavci očekivali da se on preseli direktno na radno mesto kako bi bio dostupniji. Rad tamo je bio najbrži način da se zaradi za život za nekoga ko nije imao ništa osim ruku. Godinama je pronalazio posao preko glasina u zajednici, kroz predloge koje je dobijao od prijatelja i kolega.

Šunjao bi se od jednog gradilišta do drugog, nadajući se da ga Služba za imigraciju i carinu (ICE) neće pronaći. Automobil mu je bio oaza, njegov mehur intimnosti kada bi se vozio po gradu. Ali napisana kazna za zadnje svetlo koje ne radi mogla je biti dovoljna da ugrozi njegov boravak.

Oskar sada ima stalni boravak. Međutim, rekao mi je da se njegova situacija nije mnogo promenila: samo se više ne plaši da će ga policija zaustaviti. Pošto je Meksikanac, kaže da ljudi za koje radi očekuju od njega da “preuzme zadatke koje niko ne želi.”

Od njega očekuju da radi duže i da “obavlja teške poslove.” Voleo bi da nađe posao koji ga više ispunjava, ali to nije lako kada moraš da plaćaš račune i prehranjuješ porodicu. “Ovo je zemlja mogućnosti, to je tačno. Ali kada se stalno suočavate sa rizikom da spavate na ulici, samo nastavljate sa onim što već radite. I nadate se da će sutra biti bolje.”

Autor fotografije Tomas Hok/Flickr (CC BY-NC 2.0)

Predstavnici i volonteri Latino crkava u Los Anđelesu mi govore o ljudima “bez imena” u očima društva, koji se bore da prežive do kraja meseca, moleći za hranu i odeću. Govore o ljudima koji su prezaposleni, iscrpljeni čisto fizičkim naporom koji moraju da ulažu iz dana u dan radeći na poljima, po kućama, na gradilištima ili u fabrikama. Ponekad latinoamerički radnici trpe i nezgode na radu, koje ih sakate i ostavljaju bez nadoknade za povrede a bez pristupa zdravstvenoj zaštiti.

Čak i Latinoamerikanci sa radnom dozvolom prijavljuju slične, iako blaže, uslove. Daju im se opasni poslovi sa niskim primanjima i dugim radnim vremenom. Poslovi koji počinju pristojno da se plaćaju tek kada je broj radnih sati izuzetno visok, kao u restoranima brze hrane, pozivnim centrima, na gradilištima i u fabrikama. Ima imigranata sa univerzitetskim diplomama koji moraju da provode život kao radnici u skladištima. Najčešće, kvalitet beneficija koje imaju (na primer, zdravstveno osiguranje) ne zavisi od njihovog znanja ili iskustva, već samo od politike kompanije za koju rade, kao što su mi mnogi od njih priznali. Njihovi životi u potpunosti zavise od odluka njihovih poslodavaca.

Marija Rosa S. (58 godina) je dobila stalni boravak mnogo pre Oskara. Čim je dobila dozvolu, počela je da radi u velikom supermarketu kao čistačica u noćnoj smeni. Kaže da je to dovoljno samo da ima “skoro pristojan” život, budući da sve što može da uštedi šalje rođacima u Salvador kako bi im pomogla da prežive.

Prošlo je 13 godina od kako Marija Rosa nije išla da poseti Salvador, svoju rodnu zemlju, tako da 13 godina nije videla svoje sinove. Gotovo je nemoguće imati papirologiju potrebnu za njihovo dovođenje u SAD, kaže ona. Avionske karte su skupe, pa ona radije štedi.

Potrebno je vreme da obećavajuća poboljšanja u društvu postanu trajna. A davanje glasa marginalizovanim članovima ove ogromne zajednice ostaje jedan od najefikasnijih načina da se shvate ne samo njihove poteškoće nego i to gde treba preduzeti akciju.