Književni pejzaž u previranju: pogled Fistona Mvanze Mužile na književnost Konga i dijaspore

Portret Fistona Mvanze Mužile čiji je autor Jirgen Fuks, koristi se uz dozvolu

U 2021. godini Nobelovu nagradu za književnost dobio je tanzanijski pisac Abdulrazak Gurna — izgleda da afrička književnost konačno dobija pažnju koju zaslužuje. Međutim, kongoansko-austrijski autor Fiston Mvanza Mužila tvrdi da vidljivost za afričke autore, posebno one frankofone, i dalje ostaje izazov koji inspiriše novu generaciju da istražuje nova lingvistička okruženja.

Čini se da je 2021. godina afričke književnosti. Pored Nobela za književnost, afričkim i ‘afropejskim’ autorima dodeljene su i druge prestižne nagrade. Nagrada Nojštat za 2022. godinu, koja se objavljuje godinu dana ranije, 2021, a u u prošlosti je ukazivala na brojne buduće dobitnike Nobelove nagrade, dodeljena je senegalskom romanopiscu Bubakaru Borisu Diopu. Nagradu Kamoiš dobila je Mozambičanka Paulina Šiziane. Bukerova nagrada za književnost dodeljena je Juznoafrikancu Dejmonu Galgutu, dok je Međunarodnu Bukerovu nagradu za književnost u prevodu osvojio francusko-senegalski pisac David Diop. Nagrada Gonkur, koja se smatra najprestižnijom književnom nagradom u Francuskoj, dodeljena je Senegalcu Mohamedu Mbugaru Saru. 

Ali da li bi ovo mogao biti slučaj drveta od koga se ne vidi šuma?

Poslednji slučaj afričkog autora koji je osvojio Nobela bio je Džon Kuci 2003. godine. Poslednji primeri autora crnačkog ili rasno mešovitog identiteta kojima je dodeljena Gonkurova nagrada bili su Patrik Šamoazo za 1992. i Mari NDiaje za 2009. godinu.

Da bi čuli šta doživljavaju frankofoni afrički pisci, Globalni Glasovi su razgovarali sa Fistonom Mvanzom Mužilom, autorom koji je odrastao u Lubumbašiju na jugu Demokratske Republike Kongo (poznate i kao Kongo-Kinšasa ili DRK). Mužila se školovao na francuskom, njegovom drugom jeziku posle svahilija, a sada živi u Gracu, drugom po veličini gradu u Austriji, gde je osnovao transnacionalni književni festival Weltwortreisende. Piše za pozorište na nemačkom, a njegove drame, koje su ukorenjene u tradiciji Petera Handkea i Elfride Jelinek, izvode se u Beču i Berlinu. Njegova fikcija je pisana na francuskom: njegov prvi roman “Tramvaj 83,” objavljen 2014. godine, preveden je sa francuskog na više od deset jezika i dobio je nekoliko nagrada, uključujući i nemačku Međunarodnu književnu nagradu. Njegov najnoviji roman “La Danse du Vilain” (Ples zlikovca) objavljen je 2020. godine. Piše i poeziju, a njegova zbirka “Le Fleuve dans le Ventre” (Reka u stomaku) objavljena je 2013. godine i prevedena je na engleski. On sebe opisuje pre svega kao pesnika koji uz to piše drame i romane.

Po mišljenju Mužile, za razliku od svojih anglofonih vršnjaka, frankofoni afrički autori suočavaju se sa više izazova, od kojih je prvi priroda francuske književne scene:

Alors que le Nigéria qui est une grande nation littéraire a des portes d‘entrée dans les maisons de renom aux US ou en Grande-Bretagne, l’écosystème littéraire est plus complexe pour les littératures francophones: Paris reste le seul centre de gravité et, souvent, de légitimation. Bruxelles et Genève sont plus au moins à la traîne.

Dok Nigerija, velika književna nacija, ima otvorena vrata svih glavnih izdavačkih kuća u SAD-u i Velikoj Britaniji, za frankofonu literaturu književni ekosistem je složeniji: Pariz je i dalje jedini centar gravitacije, a često i legitimnosti, dok su Brisel i Ženeva manje-više ostavljeni u pozadini.

Situacija je takođe teška u frankofonoj Africi, prema rečima Mužile: 

En Afrique anglophone, le Nigéria, le Kenya et l'Afrique du Sud sont les grands pôles littéraires avec leurs revues comme Kwani? et Chimurenga, des maisons d’édition comme Cassava RepublicPour l’Afrique francophone, le Sénégal et le Cameroun jouaient jadis ce rôle, par l’entremise des Nouvelles Editions Africaines du Sénégal et les éditions Clé. Au Congo-Kinshasa, nous payons les pots cassés de nos turbulences politiques. La littérature demeure encore un objet rare et désirable même si des initiatives d’ordre privé essaient de palier à la carence d’une politique culturelle nationale. L’institution de prix littéraires, tout comme la création des bibliothèques et des maisons d’édition sont une nouvelle espérance. Mais seuls la décoration et les bâtiments ne suffisent pas. Je suis persuadé que la matrice littéraire d’un pays dépend pour beaucoup de la qualité de son enseignement et du niveau de vie.

U anglofonoj Africi, Nigerija, Kenija i Južna Afrika su glavna književna središta sa sopstvenim časopisima kao što su Kwani? and Chimurenga, kao i izdavačkim kućama poput Cassava Republic. Za frankofonu Afriku, Senegal i Kamerun su igrali tu ulogu u prošlosti, zahvaljujući izdavačkim kućama kao što su Nouvelles Editions Africaines du Sénégal i éditions Clé. U Kongo-Kinšasi plaćamo cenu naše političke nestabilnosti. Književnost je i dalje redak i poželjan predmet, čak i ako privatne inicijative pokušavaju da nadomeste nedostatak nacionalne kulturne politike. Stvaranje književnih nagrada, biblioteka i izdavačkih kuća daje nadu, ali nije dovoljno samo imati zgrade i dekor. Uveren sam da književna matrica jedne zemlje u velikoj meri zavisi od kvaliteta njenog obrazovnog sistema i njenog životnog standarda.

Egzistencijalno pitanje izbora jezika

Za mnoge pisce iz postkolonijalnih društava izbor književnog jezika je često egzistencijalna dilema. Ovaj izbor ponekad dolazi sa optužbama za kulturnu izdaju od strane pojedinih delova tih društava. Neki pisci koji ne stvaraju na maternjem jeziku se odlučuju za originalno rešenje: pisanje na trećem jeziku, obično nepovezanom sa njihovom domovinom ili kolonijalnom istorijom, kao što je bengalsko-američka autorka Džumpa Lahiri koja sada piše fikciju na italijanskom. Evo kako Mužila opisuje svoje preispitivanje i mogući novi pravac:

Si j’ai réussi à vivre en Autriche, c’est aussi parce que je viens de Lubumbashi au Congo, donc un endroit où la capitale Kinshasa ne joue pas de rôle important, et où Lusaka ou Johannesburg jouent un rôle plus grand car plus proches. Les gens du sud du Congo ne vont pas forcément en France ou en Belgique quand ils quittent le pays, et ne s’associent pas forcément aux communautés congolaises de l’étranger qui sont majoritairement lingalophones. Au sud on parle d’autres langues, comme le swahili.

J’ai parfois l’impression d’avoir trois ou quatre vies en même temps, car même si j’écris en français je ne le pratique pas au quotidien, j’écris en allemand qui est ma sixième langue, en dehors du swahili, du lingala et du tshiluba qui la langue de mes grands-parents. Quand j’écris en allemand, je dois me préparer, pareil en français, c’est le même rituel de préparation, c’est toute une expédition, je note des mots qui viennent à l’esprit, je recopie une page de Camus pour me replonger dans le bain linguistique. Mais depuis deux mois je me demande si je ne devrais pas changer catégoriquement de langue et ne plus écrire qu’en allemand. Je n’exclus pas d’abandonner le français. 

Razlog zašto sam uspeo da opstanem u Austriji je taj što dolazim iz Lubumbašija, mesta gde glavni grad Kinšasa ne igra ključnu ulogu; Lusaka ili Johanesburg su važniji jer su bliži. Ljudi iz južnog Konga ne idu nužno u Francusku ili Belgiju kada se odsele, i ne sastaju se uvek sa kongoanskom dijasporom koja uglavnom govori jezik lingala. Na jugu govorimo druge jezike, kao što je svahili.

Ponekad imam osećaj da vodim četiri života istovremeno, jer čak i ako pišem na francuskom, ne praktikujem taj jezik svakodnevno. Pišem na nemačkom koji je moj šesti jezik, pored svahilija, lingale i čilube, jezika mojih babe i dede. Kada pišem na nemačkom, moram da se pripremim; isto je i sa francuskim, imam rituale da se pripremim, to je kao neka ekspedicija. Zapisujem reči koje mi padaju na pamet, zapisujem čitavu stranicu od Kamija kako bih ponovo ušao u lingvističko okruženje. Ali u poslednja dva meseca počeo sam da se pitam da li bi trebalo da se kategorički prebacim i pišem samo na nemačkom. Ne isključujem potpuno napuštanje francuskog.

Mužila primećuje da kongoanska književna tradicija prihvata višejezičnost: određeni pisci, kao što je Ričard Ali, pišu na jeziku lingala. U dijaspori, autori pišu na lokalnim jezicima: Danijel Zavadi piše poeziju na holandskom, Džej Džej Bola na engleskom, Kajo Mpoji na švedskom.

To ga je navelo da definiše svoj identitet kao da je u stalnom protoku, kako objašnjava:

Un écrivain a comme outil principal la langue. Quand je me suis installé dans la Mitteleuropa, je me devais pour survivre comme auteur non seulement d’apprendre la langue allemande mais d’échafauder une généalogie littéraire. J’écris en français et en allemand mais ce dernier prend souvent le dessus. Je suis habitué à parler de littérature dans cette langue.

Quand je suis en France, on me définit comme écrivain autrichien. À Vienne on m’identifie comme écrivain de Graz, et en Allemagne comme écrivain autrichien. Au Congo on m’identifie comme écrivain congolais mais vivant en Autriche. Mon identité est polyphonique et mouvante. Mudimbe, philosophe congolais, parlait d’expérience ou de subjectivité africaine. J’ajouterais à cela une subjectivité autrichienne. Graz et Lubumbashi sont mes points de ralliement et d’observation, lieux à partir desquels j’élabore mon discours.

Za pisca, jezik je njegovo ili njeno glavno oruđe. Kada sam se nastanio u Miteleuropi, kako na nemačkom zovemo Centralnu Evropu, morao sam ne samo da naučim jezik, već i da uspostavim književnu genealogiju. Pišem na francuskom i nemačkom, ali ovaj drugi postaje dominantan. Navikao sam da govorim o svom pisanju na tom jeziku.

U Francuskoj me definišu kao austrijskog pisca. U Beču sam identifikovan kao pisac iz Graca, a u Nemačkoj kao austrijski autor. U Kongu, kao kongoanski pisac koji živi u Austriji. Moj identitet je polifoničan i u pokretu. Mudimbe, kongoanski filozof, govorio je o afričkoj subjektivnosti ili iskustvu. Tome bih dodao austrijsku subjektivnost: Grac i Lubumbaši su moje tačke povezivanja i posmatranja, mesta odakle gradim svoj diskurs.

Jedan termin koji postaje sve primetniji poslednjih godina je koncept Afropejca, što je kontrakcija reči Afrikanac i Evropejac. Evo Mužilinog mišljenja o ovom pojmu:

En Autriche, je me considère comme congolais, africain ou encore écrivain black autrichien, parce qu’être écrivain noir en Autriche n’est pas la même chose qu’être noir en France ou en Belgique. Je respecte ceux qui utilisent le terme d’Afropéen, mais chacun peut se définir à sa manière. L’Europe est grande, je préfère donc me référer aux termes d’Afrofrançais, Afrobelge, Afroautrichien pour mieux contextualiser.

U Austriji sebe smatram kongoanskim, afričkim ili crnim austrijskim piscem, jer biti crnac u Austriji nije isto u poređenju sa Francuskom ili Belgijom. Poštujem one koji prihvataju termin Afropejac, ali svako može da se definiše kako želi. Evropa je velika, zato radije koristim izraze afrofrancuski, afrobelgijski, afroaustrijski da bih pružio više konteksta.

Ali na kraju krajeva, najjači marker identiteta može jednostavno biti sama književnost, kao što Mužila zaključuje govoreći „u stvari, književnost je moj jedini i jedinstveni jezik“, što on majstorski prikazuje u svom najnovijem romanu:

Ce qui m’intéresse est le dynamisme interafricain, ainsi que la porosité des frontières héritées de la Colonisation. Mes deux romans sont des réflexions sur la gestion (post)coloniale et urbaine de l‘espace africain. “Tram 83″ met à nu la fragilité des états nés de la colonisation—c‘est-à-par par hasard— où le discours sécessionniste se décline comme premier et dernier recours contre un nationalisme doublé d‘autoritarisme. “La Danse du Vilain” poursuit la même réflexion en mettant en lumière le devenir de la ville blanche, occupée aujourd‘hui par les enfants de la rue et autres marginaux.

Ono što me zanima je međuafrička dinamika i poroznost granica nasleđenih iz kolonijalnog perioda. Moja dva romana bave se kolonijalnim i postkolonijalnim urbanim upravljanjem afričkim prostorom.  “Tramvaj 83″ otkriva krhkost država koje su nastale kolonizacijom — rođene slučajno — gde se secesionistički diskursi razvijaju kao oblik otpora nacionalizmu i autoritarizmu. “Ples zlikovca” proširuje istu temu prikazujući budućnost grada belaca, koji trenutno okupiraju deca sa ulice i drugi marginalni ljudi.

Mužila daje zaključak sa notom ironije o budućnosti afričke književnosti:

J’ai comme l’impression qu’on demande beaucoup à cette littérature. D’ailleurs, elle n'est même pas centenaire. Il faudrait peut-être la laisser en paix et revenir après 3 siècles. Je pense que notre regard sur l’Afrique et les littératures africaines va changer quand on s’attachera sûrement aux oeuvres.

Imam utisak da se od afričke književnosti, koja inače nema ni sto godina, mnogo zahteva. Možda bi je trebalo ostaviti na miru i vratiti se za tri veka. Mislim da će se naše razumevanje Afrike i afričke književnosti promeniti kada se fokusiramo na sama književna dela.

Nedavne priče o Podsaharska Afrika

Glavne Priče iz Sveta

Započnite razgovor

Molimo Vas da se Prijavite se »

Pravila korišćenja

  • Svi komentari se pregledaju. Pošaljite komentar samo jednom jer bi u suprotnom mogao biti prepoznat kao spam.
  • Molimo Vas da se prema drugima odnosite sa poštovanjem. Komentari koji sadrže govor mržnje, nepristojne izreke i lične uvrede neće biti objavljeni.