Moja istina: kako je bolno biti ućutkan na Kubi

Havana, Kuba. Fotografija sa Pixabay

Umetnicima pokreta 27N, arhitektima i protagonistima u stvaranju pluralističkog i demokratskog društva.

Kroz čitavu istoriju ljudskog roda, intelektualci posvećeni istini i slobodi uvek su bili pretnja različitim vladajućim strukturama. Roman Džordža Orvela 1984  doprinosi razumevanju sličnosti koje postoje sa ugnjetavačkim kubanskim društvom.

Jedan od najpodlijih efekata totalitarizma ne nalazi se isključivo u fizičkoj i brutalnoj represiji. Glavna posledica psihološkog pritiska koji totalitarne države sprovode nad pojedincem jeste pretvaranje do kojeg dolazi u ljudskom biću; to je mehanizam kojim se obično kriju istinske ideje i ubeđenja, i time održava društveni i ekonomski status pojedinca, kao i način života. To je društvo u kojem državna mašinerija kontroliše sve sfere života, a posebno akademske i intelektualne profesije. Na taj način, vodeći mislioci koji se bave kreativnim poslovima u umetničkim i književnim sferama, kao i naučnici, su ućutkani.

U tom smislu, totalitarizam u kubanskom kontekstu je pojam sui generis, ne samo zbog svog vremenskog kontinuiteta, već zbog toga što je očigledno da se sistem zasniva na jednoj prividnoj i lažnoj privrženosti istrošenoj ideologiji koja ljudskom biću nudi samo mesijanske i utopijske horizonte.

Još od početka kubanske revolucije, intelektualci na Kubi su imali vrlo malo načina da žive u istini, što je tema kojom se bavi češki pisac i dramaturg Vaclav Havel u nezaobilaznom eseju Moć nemoćnih. On raspravlja o egzistenciji zasnovanoj na lažima i pretvaranju, što su posebno naglašeni aspekti kubanskog režima.

Na Kubi, mi intelektualci uglavnom imamo tri puta: da izigravamo lojalnost režimu kao mehanizam za preživljavanje, i u izvesnim slučajevima da bi uživali retke i skromne privilegije — kao što su izdavaštvo ili nastava, profesije u kojima intelektualci obično nalaze zaklon; da se suprotstavimo vlasti bez obzira na posledice, čak i po cenu gubitka slobode (ne zaboravimo sudbinu pisaca kao što su Raul Rivero i Anhel Santiesteban-Prats, koji su zatvoreni zbog svoje ideologije); i treći put, izgnanstvo, koje je podjednako tužno kao i zatvor

Veliki kubanski intelektualci su u izgnanstvu pronašli jedino moguće mesto za svoje umetničko stvaralaštvo. Nije moguće, a nije ni cilj ovog teksta, nabrojati ih sve, ali na primer, Reinaldo Arenas, Eberto Padilja, Rafael Rohas, Gaston Bakero, Vendi Gera, između ostalih, nalaze se na toj dugačkoj listi.

U kubanskom društvu, ljudi oduvek žive sa maskama. Od najranijeg doba, usade u vas prazne slogane koji nemaju značenja, ali s protokom vremena i pristupom informacijama gube kredibilitet. Na primer, kada sam još bio dete nametali su mi slogan: “Pioniri za komunizam, bićemo kao Če” [Ernesto “Če” Gevara]. Bez ikakve ideje o tome šta oba simbola predstavljaju, ove reči su u mom krhkom duhu uvek zvučale isprazno.

Starije generacije koje su u svoje vreme podržavale sistem, sada se osećaju prevareno i doživljavaju najveće frustracije, jer su im oteli snove. Zbog toga me delo kao što je La gran estafa (Velika prevara), čiji je autor Peruanac Eudosio Ravines, fascinira i može mnogo toga da nas nauči.

Moje iskustvo je bolno, ne samo zato što svaki dan živim u strahu od represije i toga da ću završiti u zatvoru zbog izazivanja sistema i njegove totalitarne vlasti, nego zbog toga što, budući da ne igram igru pretvaranja, moram da se pomirim sa marginalizacijom, jer ne mogu da objavljujem u časopisima i novinama u svojoj zemlji, i više ne mogu da predajem na univerzitetu (što je jedna od najlepših i najuzbudljivijih profesija). Moj katolički aktivizam je društvena osuda pošto sistem ne toleriše druge filozofske poglede osim marksizma i lenjinizma.

U ranijim vremenima, katolički intelektualci kao što je bio Hose Lesama Lima su se sklanjali na Nacionalni univerzitet kako bi finansijski preživeli i u potpunosti se posvetili književnom stvaralaštvu. U to doba, Eliseo Dijego je imao podršku aktiviste Nikolasa Giljena u Kubanskom nacionalnom udruženju pisaca i umetnika. Moja situacija je strašna jer mi je uskraćena pripadnost toj instituciji kubanskih umetnika i intelektualaca. Razlog za ovo isključenje je očigledan: zato što se ne slažem sa zvaničnom ideologijom.

Biti isključen od strane društva zbog drugačijeg mišljenja i zbog pitanja savesti jeste kršenje ljudskih prava. Cena koja se plaća za neslaganje sa režimom na Kubi je visoka, i malo njih se usuđuje da se suprotstavi sistemu. Ali poslednjih godina situacija se menja, što pokazuje snagu intelektualca i njegovu sposobnost da podriva totalitarnu vlast.

Kako društvo savladava strah, tako totalitarizam počinje da slabi, sve dok ne umre poput smrtno bolesnog pacijenta, kao što je slučaj sa Kubom. Kubanski režim ne toleriše gubitak kontrole nad kulturnim i intelektualnim sektorom, koji smatra strateški i suštinski važnim, i zbog toga drži monopol nad njim.

Režim pokušava da neutrališe intelektualca koji se sa njim ne slaže na različite načine: uključuje ga u institucionalnu vlast, ili ga korumpira, pa čak i tera na saradnju sa Državnom bezbednošću i na potkazivanje kolega (kao što se dešavalo u mnogim zemljama istočne Evrope). Nemojmo zaboraviti slučaj kubanskog pisca Elisea Alberta Dijega, čije je delo Informe contra mí mismo (Izveštaj protiv mene samog) svedočanstvo o pritisku koji je Državna bezbednost vršila nad njim da špijunira svog oca, čuvenog katoličkog pisca Elisea Dijega. U današnje vreme, pisci kao što je Rafael Alsides izazivaju totalitarnu vlast. Alsides je bio inspiracija za dokumentarac Nadie (Niko) čiji je autor Migel Kojula, kubanski režiser koji je žrtva represije u sopstvenoj zemlji.

Neko ko nikad nije živeo u takvom društvu ne može da razume kakvu štetu nanosi strah od izražavanja svojih misli i to što morate da se sklanjate u svoj privatni i kućni prostor da biste dali oduška svakodnevnim brigama i izazovima.

Štaviše, život ljudskog bića na Kubi je toliko opterećen nedostatkom najosnovnijih stvari da je besmisleno i skoro luksuz tražiti način da se bori za slobodu, a pogotovo baviti se intelektualnim razmišljanjem i apstrakcijama bilo koje vrste. Jedan od najočiglednijih znakova propasti kubanskog modela jeste visok nivo socijalne nejednakosti koju je stvorio u društvu. Na primer, otvaranje radnji koje posluju sa američkim dolarima odbacila je većina stanovništva, jer je time marginalizovan veliki deo društva koji nema rodbinu u SAD ili drugim državama koja bi im mogla slati doznake u američkoj valuti.

Privrženost totalitarnoj ideologiji na Kubi ima ogromnu društvenu cenu. Dramatičan i žalostan rezultat je da Kubanci žive u stalnom etičkom i moralnom dvojstvu. Pošto niko ne može da preživi sa kubanskim platama, Kubanci su morali da legitimizuju filozofiju krađe od države kao mehanizam za preživljavanje. Najgore je to da, iako je veći deo društva izgubio veru i ubeđenje u sistem na Kubi, pojedinac i dalje zavisi od države i mora da živi u stalnom pretvaranju.

Kuba neće biti država sa vladavinom prava sve dok ne prihvati demokratsku opoziciju i slobodu misli. Onaj ko nije živeo u komunističkom režimu ne može to da razume u potpunosti.

Ja pripadam onima koji veruju da ćemo mi, kubanski intelektualci branitelji slobode, biti ključni deo tranzicije koja se primiče nezaustavljivom snagom na ovom ostrvu koje trenutno toliko pati.

Ovaj tekst je objavljen anonimno radi zaštite bezbednosti autora.

Započnite razgovor

Molimo Vas da se Prijavite se »

Pravila korišćenja

  • Svi komentari se pregledaju. Pošaljite komentar samo jednom jer bi u suprotnom mogao biti prepoznat kao spam.
  • Molimo Vas da se prema drugima odnosite sa poštovanjem. Komentari koji sadrže govor mržnje, nepristojne izreke i lične uvrede neće biti objavljeni.