Stare statue, nove mape

Kantinova mapa sveta, koja sadrži geografske informacije bazirane na četiri serije putovanja: Kolumba do Kariba, Pedra Alvaresa Kabrala do Brazila, Vaska de Game i potom Kabrala do istočne Afrike i Indije, i braće Korte-Real do Grenlanda i Njufaundlanda. Javni domen.

Originalna verzija teksta koji sledi objavljena je na autorkinoj Fejsbuk stranici. 

Statue, po svojoj prirodi, podrazumevaju značaj. Obično se od nas traži da ih poštujemo. Visinska razlika je važna, u perspektivi: ono što posmatramo na uzvisini, pričvršćeno na postolje, zaštićeno zlatnim pletenim kanapom, je namerno takve arhitekture.

Možete pitati bilo kog pripadnika katolicizma i hinduizma, dve najistaknutije religije Trinidada i Tobaga, o značaju statua: na jednom mestu nasmešeni Krišna ovenčan brojanicama, na drugom blaženi Hrist sa plačućim svećama pored probijenih stopala. Imamo ih i u minijaturi: mali bogovi za naše sobe za puja (poštovanje božanstva) i oltare za molitvu, koncentrišemo ih u nameru obožavanja. Tradicionalno razumemo da to nisu bogovi, utoliko što preusmeravaju bogove na nas.

Da li je statua Kristifora Kolumba bog? Sigurno da ne. A ipak.

Jamajkanska autorka Mišel Klif pisala je u svom poluautobiografskom romanu iz 1984. godine, “Abeng“, o polučudovištima koja je Kolumbo verovao da ce pronaći u Novom svetu:

“Bića sa psećom glavom i ljudskim telom. Krilati ljudi koji ne mogu da lete. Bića kojima jedno stopalo raste sa vrha glave, čija je jedina životna funkcija da sebi stvore hladovinu na vrelom tropskom suncu.”

“Abeng” je kontra-imperijalistički tekst u kojem je naglašena istorija bele evropske imperije. Oblikovanje jamajkanske istorije od strane te imperije je upravo ono čemu se “Abeng” radikalno suprotstavlja. On postavlja pitanje slično onom koje je postavio barbadoski pesnik Kamau Bretvejt u poemi “Razbijena majka”, objavljenoj u njegovom delu iz 1973. godine, “Dolasci: trilogija Novog sveta”:

“Kako će nove mape biti nacrtane?
Ko će predložiti novu nesigurnu granicu?
Kako će zora sada svanuti?”

Uopšteno govoreći, “Dolasci”, delo koje od nas traži da se suprotstavimo unutrašnjim granicama koje smo mi sa Kariba izgradili u sebi kao odbranu/odgovor na granice nacrtane od strane sila imperije da bi nas postavile na mesto, nastanile nas i podredile nas, postavlja ovo ponavljano pitanje: ko će nacrtati naše nove mape? Ko će nas označiti nama samima?

Poslednjih nedelja sam slušala dok su me građani ubeđivali u važnost naših statua Kolumba. Ovi muškarci i žene su mi govorili da je Kolumbo bio fantastičan moreplovac kojem su zahvalni kao jednom od tvoraca istorije naše nacije, koji je zaslužan za sam postanak naših korena. Štaviše, rečeno mi je da ako njega oborimo, gde je tome kraj? Moraćemo da demontiramo sve što su stvorile kolonijalne ruke u našoj naciji, i mnogim karipskim nacijama.

Početak razmišljanja o demontiranju statua bivših imperija, otkidanju njihovih mermernih glava i bacanju njihovih gipsanih tela s patinom od golupčijeg izmeta u naše luke, za mnoge od nas je nova i nesigurna granica. Ovakvo postupanje, bilo kao protest ili samoispitivanje, je nešto što Kolumbovi lokalni privrženici verovatno nikada nisu mogli zamisliti: za njih, ne samo da je stara mapa zakon, nego treba uvek da bude zakon, bez obzira sa koliko krvi je natopljena. Ono što vide kao odvratni spektakl savremenog aktivizma ih duboko uznemirava, naročito zato što je to prećutni pokušaj da se započne stvaranje nove mape …  a ako bi pro-Kolumbovci iz silnih diskusija za trpezarijskim stolom podržali takve pokrete, to bi posredno pokazalo da su njihovi stari sistemi suštinski promašeni.

Ko želi da veruje da su mape koje su koristili celog života, i koje su njihovi roditelji koristili, bile sistematski loše nacrtane? Početi to prihvatati značilo bi početi prihvatati da post-kolonijalna mitologija “radi naporno, naporno, naporno, poštuj zakone, neka ti deca budu lekari i advokati, i postići ćeš uspeh, možda ćeš se čak i penzionisati na Floridi” nije bez mana. Početi da misliš da je tvoj koncept istorije mogao oštetiti tebe znači priznati, sa veličanstvenom nelagodom, da ti nije—i da ti nije bilo—dobro ispod uzvišenog pogleda idola.

Kristifor Kolumbo je nagrađivao svoje ljude maloletnim seksualnim robljem. Evo njegovih sopstvenih reči na tu temu: “Stotinu kasteljana se podjednako lako dobija za ženu kao i za farmu, to je vrlo uobičajeno i dosta je trgovaca koji idu naokolo tražeći devojčice; sada su tražene one od devet do deset godina.”

Tako i imaginarni čudovišno-ljudski lik sa psećom glavom i beskorisnim krilima iz zabačenih delova imperije postaje korisna roba u rukama osvajača: kao radnik, kao lokalni turistički vodič na silu, kao jastuk od kože da se brutalno probuši. Isto tako i mnogi od nas kažu da je ovo cena naše istorije: ne samo da je poznajemo, nego i da stvaramo visoke kamene figurine da bismo pohranili njen kriminalni dosije. Za mene, bilo bi dovoljno da ne održavamo statue kapitaliste silovatelja, u ovo ili bilo koje drugo doba. Za druge, ciljevi opravdavaju polomljene kosti i reke krvi—i da bude jasno, ja ne vodim harangu protiv ovih drugih. Ja samo razmišljam o tome što oni, po sopstvenom priznanju, smatraju istorijskim.

Dok se ova debata nastavlja, 2020. godine na našem ostrvu, novorođenčad ubijaju u pucnjavi iz vozila. Tinejdžere usmrćuju u napuštenim kućama. Žene, deca i muškarci umiru od nasilja u porodici. Mlade momke izvlače iz njihovih kuća i prebijaju PVC cevima dok im organi ne nateknu kao trulo voće. Mi, većina nas, radimo nešto izmedju onog najboljeg što možemo i onog najosnovnijeg što je potrebno da se preživi. Izborna groznica počinje da peva svoju pesmu komarca koji prenosi dengu.

Kristifor Kolumbo, neoboren, gleda i dalje.

Započnite razgovor

Molimo Vas da se Prijavite se »

Pravila korišćenja

  • Svi komentari se pregledaju. Pošaljite komentar samo jednom jer bi u suprotnom mogao biti prepoznat kao spam.
  • Molimo Vas da se prema drugima odnosite sa poštovanjem. Komentari koji sadrže govor mržnje, nepristojne izreke i lične uvrede neće biti objavljeni.