Позориште Навои у Ташкенту, Узбекистан 2019. Фото Филип Ноубел.
Историјско позориште у Централној Азији показује сталну везу између Јапана и Узбекистана.
Отворено 1947. године, са 1,400-seдишта, совјетско оријентално [1] Aлишер Навои оперско и балетско позориште [2]у Ташкенту, Узбекистан, изграђено је и радом осуђеника у јапанској восци који су превезени у Узбекистан после краја Другог светског рата августа 1945.
Позориште у Ташкенту приказује не само сталну везу између централне Азије и Јапана, већ и судбину милиона јапанских трупа и цивила насуканих широм Азије крајем Другог светског рата.
Процењује се да је у августу 1945. године било 6,6 милиона јапанских војника, колонијалних администратора, колониста и осталих припадника војних и окупационих снага — око 9% укупног становништва Јапана [3] — који су се налазили широм Азије и Океаније. Крајем рата, сви ови људи су се суочили са изазовом да се некако врате у Јапан.
Није свако жепео одмах да се врати у Јапан. На пример, након совјетске инвазије на Манџурију 1945. године [3], руске снаге су пребациле 456,000 војника и цивила запослених у јапанском окупационом режиму у радне логоре [4] широм Совјетског Савеза. У наредној деценији, затвореници су се бавили присилним радом, укључујући изградњу електрана, радом у рудницима угља и изградњом мостова и путева као облик повратка [5] Совјетском Савезу.
Од јапанских војника и цивила које је Совјетски Савез натерао на принудни рад након завршетка рата, око 25.000 је одведено у Узбекистан. Један од њихових пројеката био је позориште Навои. На спољашњој страни зграде и даље се налази плоча у знак њиховог рада.
[У периоду 1945-1946, стотине јапанских држављана депортованих са Далеког истока су активно учествовали у изградњи зграде позоришта названој по Алисхеру Навоииу] Плоча на Навои позоришту у славу јапанских грађана који су билли принуђени да раде. Фото Филип Ноубел.
Уколико би преживели године оштрих зима, мукотрпног рада и врло мало хране, многи јапански затвореници би сачекали до десет година пре него што се врате (引き揚げ) у Јапан. Репатријација 6,6 милиона јапанских војника, колониста и других бивших окупационих снага на крају рата представлљала је велики посао. Да би се решила прилива повратника, јапанска влада је поставила центре за репатријацију у неколико истакнутих лука широм Јапана, укључујући и Маизуру.
[6]Јапански војници који се враћају из Сибира чекају да се искрцају са брода на Маизуру, префектура Кјото, Јапан, 1946. са Викимедиа [6], јавни домен [7].
У овим центрима за репатријацију, повратници би били примљени и обрађивани да би се вратили у своје матичне заједнице, често у неизвесну будућност у Јапану који је радио на обнови након катаклизмичком рата. На пример, многи повратници су осумњичени да су комунистички симпатизери након што су дуго година провели на присилном раду у Совјетском Савезу:
МУШКАРЦИ ИЛИ ЖИВОТИЊЕ?
Дуго сам имао утисак да је живот био тежак за јапанске војнике који су враћени након Другог светског рата, али овај чланак из 1949 из Nippon Times-а (Japan Times) је бруталан.
На крају чланка се оптужује комунизам, пошто су повратници држани у совјетским заробљеничким логорима. pic.twitter.com/pKfCKrzCDS [8]
— the tokyo files (@thetokyofiles) новембар 16, 2019 [9]
МУШКАРЦИ ИЛИ ЖИВОТИЊЕ?
Дуго сам имао утисак да је живот био тежак за јапанске војнике који су враћени након Другог светског рата, али овај чланак из 1949 из Nippon Times-а (Japan Times) је бруталан.
На крају чланка се оптужује комунизам, пошто су повратници држани у совјетским заробљеничким логорима.
Географски изолована јапанска лука Маизуру, у префектури Кјото на обали Јапанског мора, постала је једини преостали центар за репатријацију [10] све док 1958. године није затворио своја врата када су завршени велики напори репатријације. У Маизуру је између 1945. и 1958. године стиго укупно 346 бродова, који су превезли око 660.000 људи.
Реконструкција пристаништа на локацији бившег пристасништа канцеларије за пружање помоћи повратницима у Таира, Маизуру, префектура Кјото, где су враћени повратници. Остаци везова се могу видети у заливу. Фото Невин Тхомпсон.
Данас, Спомен музеј репатријације [10] у Маизуру, Кјото, чува историји затварања у послератном Совјетском Савезу [11] и повратка јапанских војника и цивила. Артефакти и прикази у музеју укључују инсталацију која приказује однос између Јапана и Узбекистана који се током времена развијао “од затварања до (пријатељске) размене” (抑留から交流ヘ). 2020. године, Маизуру ће бити домаћин националној олимпијској рвачкој репрезентацији Узбекистана.
Изложба плаката о јапанском затвору у Узбекистану. Фoтo Небин Томпсон.
У Јапану постоји и неки понос због славе који су затвореници дали Узбекистану. Једна архивирана [12] веб страница на вебсајту јапанске трговачке куће Марубени наводи:
Када се догодио велики земљотрес 1966. године који је срушио већину зграда у граду, само је позориште Навои остало нетакнуто, јасно показујући архитектонске вештине Јапана.