Позориште Навои у Ташкенту, Узбекистан 2019. Фото Филип Ноубел.

Историјско позориште у Централној Азији показује сталну везу између Јапана и Узбекистана.

Отворено 1947. године, са 1,400-seдишта, совјетско оријентално Aлишер Навои оперско и балетско позориште у Ташкенту, Узбекистан, изграђено је и радом осуђеника у јапанској восци који су превезени у Узбекистан после краја Другог светског рата августа 1945.

Позориште у Ташкенту приказује не само сталну везу између централне Азије и Јапана, већ и судбину милиона јапанских трупа и цивила насуканих широм Азије крајем Другог светског рата.

Процењује се да је у августу 1945. године било 6,6 милиона јапанских војника, колонијалних администратора, колониста и осталих припадника војних и окупационих снага — око 9% укупног становништва Јапана — који су се налазили широм Азије и Океаније. Крајем рата, сви ови људи су се суочили са изазовом да се некако врате у Јапан.

Није свако жепео одмах да се врати у Јапан. На пример, након совјетске инвазије на Манџурију 1945. године, руске снаге су пребациле 456,000 војника и цивила запослених у јапанском окупационом режиму у радне логоре широм Совјетског Савеза. У наредној деценији, затвореници су се бавили присилним радом, укључујући изградњу електрана, радом у рудницима угља и изградњом мостова и путева као облик повратка Совјетском Савезу.

Од јапанских војника и цивила које је Совјетски Савез натерао на принудни рад након завршетка рата, око 25.000 је одведено у Узбекистан. Један од њихових пројеката био је позориште Навои. На спољашњој страни зграде и даље се налази плоча у знак њиховог рада.

[У периоду 1945-1946, стотине јапанских држављана депортованих са Далеког истока су активно учествовали у изградњи зграде позоришта названој по Алисхеру Навоииу] Плоча на Навои позоришту у славу јапанских грађана који су билли принуђени да раде. Фото Филип Ноубел.

Уколико би преживели године оштрих зима, мукотрпног рада и врло мало хране, многи јапански затвореници би сачекали до десет година пре него што се врате (引き揚げ) у Јапан. Репатријација 6,6 милиона јапанских војника, колониста и других бивших окупационих снага на крају рата представлљала је велики посао. Да би се решила прилива повратника, јапанска влада је поставила центре за репатријацију у неколико истакнутих лука широм Јапана, укључујући и Маизуру.

Јапански војници који се враћају из Сибира чекају да се искрцају са брода на Маизуру, префектура Кјото, Јапан, 1946. са Викимедиа, јавни домен.

У овим центрима за репатријацију, повратници би били примљени и обрађивани да би се вратили у своје матичне заједнице, често у неизвесну будућност у Јапану који је радио на обнови након катаклизмичком рата. На пример, многи повратници су осумњичени да су комунистички симпатизери након што су дуго година провели на присилном раду у Совјетском Савезу:

МУШКАРЦИ ИЛИ ЖИВОТИЊЕ?

Дуго сам имао утисак да је живот био тежак за јапанске војнике који су враћени након Другог светског рата, али овај чланак из 1949 из Nippon Times-а (Japan Times) је бруталан.

На крају чланка се оптужује комунизам, пошто су повратници држани у совјетским заробљеничким логорима. pic.twitter.com/pKfCKrzCDS

— the tokyo files (@thetokyofiles) новембар 16, 2019

МУШКАРЦИ ИЛИ ЖИВОТИЊЕ?

Дуго сам имао утисак да је живот био тежак за јапанске војнике који су враћени након Другог светског рата, али овај чланак из 1949 из Nippon Times-а (Japan Times) је бруталан.

На крају чланка се оптужује комунизам, пошто су повратници држани у совјетским заробљеничким логорима.

Географски изолована јапанска лука Маизуру, у префектури Кјото на обали Јапанског мора, постала је једини преостали центар за репатријацију све док 1958. године није затворио своја врата када су завршени велики напори репатријације. У Маизуру је између 1945. и 1958. године стиго укупно 346 бродова, који су превезли око 660.000 људи.

Реконструкција пристаништа на локацији бившег пристасништа канцеларије за пружање помоћи повратницима у Таира, Маизуру, префектура Кјото, где су враћени повратници. Остаци везова се могу видети у заливу. Фото Невин Тхомпсон.

Данас, Спомен музеј репатријације у Маизуру, Кјото, чува историји затварања у послератном Совјетском Савезу и повратка јапанских војника и цивила. Артефакти и прикази у музеју укључују инсталацију која приказује однос између Јапана и Узбекистана који се током времена развијао “од затварања до (пријатељске) размене” (抑留から交流ヘ). 2020. године, Маизуру ће бити домаћин националној олимпијској рвачкој репрезентацији Узбекистана.

Изложба плаката о јапанском затвору у Узбекистану. Фoтo Небин Томпсон.

У Јапану постоји и неки понос због славе који су затвореници дали Узбекистану. Једна архивирана веб страница на вебсајту јапанске трговачке куће Марубени наводи:

Када се догодио велики земљотрес 1966. године који је срушио већину зграда у граду, само је позориште Навои остало нетакнуто, јасно показујући архитектонске вештине Јапана.