- Global Voices na srpskom - https://sr.globalvoices.org -

‘Predvidi novi rat': Arhiva o Siriji, korporativna cenzura i borba za očuvanje istorije naroda na internetu

Kategorije: Bliski istok & Severna Afrika, Severna Amerika, SAD, Sirija, Censorship, Digitalni aktivizam, Humanitaran Odgovor, Ljudska prava, Ratovi i sukobi, Sloboda govora, Tehnika, Most
[1]

“Damask-Stari grad – Umajad džamija- دمشق- المدينة القديمة – الجامع الأموي,” Damask pre rata. Fotografija: Hani Zaitoun (CC BY-SA 3.0)

Ovaj post je napisan kao deo partnerstva između Globalnih Glasova i Monument Lab-a [2], nezavisnog javnog umetničkog i istorijskog studija sa sedištem u Filadelfiji, SAD.

Jedna od najupečatljivijih slika rata u modernim vremenima je ona na kojoj se nalaze petoro male dece koji bosonogi beže od oblaka dima. U centru je gola devojčica koja vrišti od bola zbog posledica napalm bombe koju su južnovijetnamske trupe, koje je poduprla američka vojska, pogrešno bacile na njeno selo.

Fotografija “Teror rata,” [3] takođe poznata kao “Napalm devojčica,” je snimljena od strane fotografa Associated Press-a, Nick Ut-a 1972. godine, i pojavila se u vodećim novinama širom sveta, uključujući i New York Times.

Iako je prikazivanje fotografije golog deteta bilo u suprotnosti sa politikom Times-a i drugih novina, urednici su napravili izuzetak zbog ilustrativne prirode slike. Fotografija je kasnije osvojila Pulicerovu nagradu i ostavila trajan pečat na javno razumevanje rata u Vijetnamu i njegovim posledicama za civile.

2016. godine, ova ista fotografija je cenzurisana na Facebooku. Aftenposten, najuticajnije novine u Norveškoj, učitale su sliku kao deo istorijskog pregleda rata. Facebook je skoro domah uklonio tu sliku, jer je na njoj prikazano golo dete.

Kao odgovor na to, glavni urednik Aftenpostena, Espen Egil Hansen je napisao otvoreno pismo [4] izvršnom direktoru Facebook-a, Mark Zuckerbergu, preklinjući ga da “predvidi novi rat u kojem će deca biti žrtve bombi ili nervnih gasova. Da li biste ponovo presreli beleženje okrutnosti?”

Facebook je ubrzo ponovo postavio sliku. U intervjuu za The Guardian [5], glasnogovornik za odnose sa javnošću objasnio je da je Facebook promenio svoju odluku jer je slika devojčice, Kim Phuc, bila “ikona od istorijskog značaja.”

‘Predvidi novi rat’

Nema potrebe da se predvidi ili zamisli ovaj “novi rat” koji je Hansen opisao u svojoj molbi Zuckerbergu. To se već događa, u Siriji.

Nedavno sam gledala seriju videozapisa [6] koji prikazuju posledice bombardovanja sarinom [6] u pokrajini Idlib, 2017. godine. Nekoliko njih pokazuje haotične scene u medicinskom centru. U jednom, tinejdžer leži na podu, jedva svestan, uz penu koja mu izlazi iz usta, očigledan znak izlaganja plinu sarin. Drugi pokazuje da dete od možda tri ili četiri godine leži na stolu u medicinskom centru. Jedan čovek stoji nad njim i objašnjava na arapskom kako je dete podleglo smrtonosnom plinu. Čovekovo lice se ne vidi na slici.

Ovo je samo jedan od nekoliko hiljada, možda miliona videozapisa ove vrste. Sirija je možda jedan od ratova koji se najviš prate [7] u ljudskoj istoriji. Kako će ova prevelika količna videa i slika uticati na to kako se rat shvata u budućnosti? A kakve će posledice imati za počinioce rata?

Iako je za profesionalne medije kao što su AP ili New York Times postalo sve teže i opasnije da pokrivaju rat, svejedno se dešavanja temeljno beleže. Sa mobilnim telefonima u ruci, Sirijci su snimali i fotografisali bombaške napade, granatiranje, napade nervnim gasom i hemijskim oružjem i postavljali ove slike na internet. Videozapis koji sam gore pomenula preuzela je novinska agencija SMART [8], grupa poznata po dokumentovanju rada Belih kaciga u Alepu.

Milioni medijskih datoteka se kreću online i stalno menjaju kako javnost razume rat i njegove posledice na živote ljudi. Ovo obilje materijala može da posluži kao svedočanstvo za javnu evidenciju, pa čak i dokaze o ratnim zločinima, ako se lideri režima jednog dana nađu pred Međunarodnim krivičnim sudom. One imaju moć da javnosti pruže kolaž informacija i sećanja na rat, o ljudima čiji su se životi promenili i nestali, i mesta gde se sve to dogodilo.

Međutim obilno materijalno bogatstvo — više od desetine miliona datoteka — gotovo je nemoguće analizirati ili pretražiti bez uputstava.

Grupa tehnologa u Berlinu pokušava to da promeni, jedan po jedan medijski dokument.

 

Poslušajte autorku i direktorku Advox-a, Eleri Bidl kako raspravlja o ovim pitanjima sa Džeki Zamuto iz WITNESS-a, na podkastu Monument Lab-a (na engleskom):

 

Postavljanje Arhive o Siriji

Sirijski tehnolog Hadi Al-Khatib napustio je svoju zemlju i otišao u Berlin, Nemačka 2011. godine. Kasnije te godine počeo je da pomaže grupi sirijskih pravnika koji su na početku rata pokušavali da prikupe dokaze o kršenju ljudskih prava. Grupa je bila preplavljena digitalnim medijskim datotekama i nije imala strategiju za proveru ili klasifikaciju obilja digitalnih medija koji su već odlazili iz zemlje.

To je bilo 2011. godine, kada su društveni ustanci koji su se proširili širom arapskog regiona bili na vrhuncu, menjajući tok istorije u Egiptu, Tunisu, Siriji i šire. Al-Khatib je iz prve ruke video kako digitalna dokumentacija o kršenju ljudskih prava može da izazove protest i promeni javno mišljenje o velikim događajima u istoriji zemlje.

Međutim, on je znao i koliko bi komplikovana ova vrsta dokumentacije mogla da bude. Najpristupačnije platforme društvenih medija na svetu su prilagođene za klikove i reklame, a ne za verifikaciju, kategorizaciju ili kontekstualno razumevanje.

Al-Khatib je angažovao nekoliko kolega da razmisle o tome kako bi mogli da pomognu. Ovaj trio je naredne tri godine proveo prikupljajući, proveravajući i kategorišući digitalne medijske datoteke o ratu.

Kolaž slika o napadima i žrtvama hemijskog oružja. Kolaž Adam Harvija, Arhiv o Siriji (CC BY-SA 4.0)

2014. godine, pokrenuli su Arhiv o Siriji [9], javnu bazu podataka koja danas sadrži više od pet milona slika i video zapisa iz rata.

Arhiv o Siriji nije prosečna online biblioteka. Na početnoj stranici prikazane su istrage vazdušnih napada ruskim avionima, hemijskih napada i granatiranja koje su uništile bolnice, pekare i džamije.

Na toj stranici su prikazani dokazi o napadima hemijskim oružjem, koji su zabranjeni premar međunarodnom humanitarnom pravu [10].

Ključne reči i kategorije koje se koriste za pretraživanje arhive nude jasan osećaj za materijal koji ona sadrži. Mogu se pretraživati video zapisi o napadima prema vrsti upotrebljenog oružja — bombi, kasetna municija, dronovi i plinovi od sarina, a to su samo neke od opcija u padajućem meniju za “upotrebljeno oružje”.

To je vrsta posla koju normalno preuzima agencija UN-a ili međunarodna humanitarna organizacija. Međutim, kako se navodi u arhivskim materijalima, te institucije nisu pratile tempo rata. Francusko ministarstvo spoljnih poslova i istražna komisija UN-a u Siriji potvrdili su da se u Siriji dogodilo 163 napada hemijskim oružjem. Arhiv o Siriji je zabeležio 212.

Ako to ne učine, kaže Al-Khatib, materijali — i sve što nam mogu reći o ratu — bi uskoro mogli postati nedostupni za proveru. Neki od njih mogu biti potpuno izgubljeni.

“Ovi podaci su beskorisni ako nisu označeni ili pretraživi,” rekao mi je Al-Khatib kad smo se pre nekoliko meseci sreli u Berlinu. “Ali ako postoji kontekst, postoji mnogo stvari koje možemo učiniti.”

Cilj njihovog rada je da odmah pruže novinarima i radnicima u području ljudskih prava grupe podataka koji se mogu pretraživati, proveriti i staviti u kontekst od strane lokalnih stručnjaka i stručnjaka za određenu temu. U ne tako dalekoj budućnosti, grupa očekuje da će ti videozapisi i slike poslužiti kao dokaz u predmetima ratnih zločina protiv uključenih strana, delom zahvaljujući partnerstvu s Visokim poverenstvom UN-a za ljudska prava i Centrom za ljudska prava u UC Pravnom fakultetu Berkli.

Pored očuvanja dokaza, takođe predviđa arhiv koji budućim generacijama nudi bogat materijal za rekonstrukciju, istorizaciju i memorisanje rata, ljudi čiji su se životi promenili i nestali, kao i Sirije kao zemlje.

“Za mene je najvažnije da se osigura da ti podaci budu dostupni sledećih 10, 20 godina,” kaže on. “Pretpostavljam da bi to moglo doprineti muzeju ili digitalnom memorijskom prostoru.”

Ali sada, ovaj tim ima malo vremena da poveže ili napravi priču od ovih slika. Oni samo znaju da se slike moraju sačuvati.

Slike rata nestaju u Silikonskoj dolini

Da bi prikupili ove podatke, Al-Khatib i njegove kolege rade direktno sa lokalnim novinarima i humanitarnim grupama koje beleže rat. Oni se u velikoj meri oslanjaju na Facebook i YouTube, primarne platforme na kojima ove grupe i mnogobrojni pojedinci postavljaju svoje datoteke. Oni procjenjuju da im 90% medijskih datoteka u arhivi dolazi preko tih dvaju društvenih medija.

On i njegove kolege identifovali su nekoliko stotina izvora na društvenoj mreži, uglavnom na stranicama Facebook-a i YouTube kanalima, iz kojih njihovi sistemi automatski hvataju slike i videozapise svaki dan. To im omogućava da klasifikuju i arhiviraju materijale na načine na koje ove korporativne platforme nisu prilagođene.

Ali sve više, oni hvataju datoteke ne samo radi njihovog arhiviranja, već i da bi sprečili njihovo potpuno nestajanje.

Suočeni sa sve većim pritiskom vlada da oslobode svoje mreže od nasilja i mržnje, kompanije kao što su Facebook i YouTub-ova matična kompanija Google pokušavaju da cenzurišu grafičko nasilje i sve što bi moglo biti povezano sa nasilnim ekstremističkim grupama kao što je ISIS. Na putu je nestalo hiljade video snimaka i fotografija iz sirijskog rata.

Videozapisi koji bi se mogli koristiti kao dokazi protiv počinilaca nasilja izbrisani su prilikom učitavanja ili cenzurisani od strane kompanija ubrzo nakon objavljivanja. Često ih je nemoguće zameniti.

Al-Khatib kaže da moraju raditi bolje od ovoga. “Kompanije imaju odgovornost da sačuvaju ove materijale,” kaže on. “To je dokaz.”

Tim Arhiva o Siriji, uključujući Hadi Al Khatiba, desno. Fotografija ljubaznošću Arhiva o Siriji (CC BY-SA 4.0)

On objašnjava da upravo sada postoje samo mala, delimična rešenja problema. Na primer, YouTube omoguava korisnicima da povrate videozapise koje su učitali, ali koji su odbijeni zbog kršenja pravila kompanije kojima se zabranjuje ekstremno grafičko nasilje.

Ali, on pita: Šta ako izvor nije živ? Šta ako je izvor uhapšen? Šta ako izvor nema pristup e-pošti??” To su neobično uobičajene situacije u Siriji.

Pored toga, postoji mnogo materijala koji nikada neće vidi svetlo javnog interneta. Govorimo o tome kako Google koristi tehnologiju mašinsknog učenja za skeniranje videozapisa zbog kršenja uslova usluge, kao što je ekstremno grafičko nasilje. U nekim slučajevima videozapisi se odbijaju i brišu sa web-lokacije pre nego što postanu javni.

“Nemamo pojma šta nije uspelo da se postavi na stranicu,” Al-Khatib kaže. “Ne poznajemo svakoga. Dakle, ako to ne drže [na svojim uređajima], to je to.” Izgleda da se veoma brine o svakom videu, kao da je svaki deo priče.

Među milionima dosjea, sigurno postoje neki koji bi jednog dana mogli da postanu “ikone istorijske važnosti,” podižući se na nivo fotografije Nick Uta mlade Kim Phuc koja beži da bi sebi spasila život.

Ali ako ih osoba koja ih snimi, stavi u ruke kompanija kao što su YouTube i Facebook, a zatim izgubi svoj uređaj, ili čak svoj život, slika može biti izgubljena zauvek.

Kako tehnologija priča našu istoriju?

Dok milioni ljudi mogu da snime ovakve slike, samo nekoliko kompanija u privatnom vlasništvu su krajnji arbitri onoga šta postaje javno, a šta ne. Sa minimalnim propisima ili mandatima za odgovornost u skladu sa zakonima SAD-a, i sve većim pritiskom da se nasilje isključi iz njihovih mreža u Evropi, kompanije rutinski odlažu ovaj materijal.

Ko zapravo pregleda ove videozapise i odlučuje šta ostaje, a šta ide? Ponekad kompanije plaćaju ljudima da rade ovaj posao, ali tokom protekle dve godine, alati za mašinsko učenje i drugi tipovi veštačke inteligencije postali su omiljeno (i pristupačnije) rešenje za ovaj problem. Dok su alati za veštačku inteligenciju veoma dobri u prepoznavanju sadržaja slike — kao što je golo dete, u slučaju Kim Phuc — oni možda nikada neće imati sposobnost da prcene njegov kontekst ili pravni značaj.

Za razliku od Utove fotografije, pažljivo razmotrene i kontekstualizovane od strane Uta i njegovih urednika u AP-u, prikazi sirijskog rata sve više su na milost i nemilost tehničkih, ne-ljudskih sistema koji odlučuju koje slike da dozvole, a koje da cenzuriše.

Kako bi se društvene medijske kompanije trebale suočiti sa ovim obiljem slika i videozapisa koji se nalaze na internetu, od kojih neki mogu poslužiti kao bitan dokaz ratnih zločina ili kršenja ljudskih prava? I kako ih ljudi koji su svedoci ovih događaja mogu dokumentovati i sačuvati u interesu javnog znanja?

Šta ako bismo imali prostor u “društvenim medijima” gde su informacije organizovane na osnovu konteksta, pravnog značaja i kulturnog značenja? Kako možemo videti sadašnje vreme i prošlost drugačije?

Arhiv o Siriji možda postavlja put za novu vrstu javnog prostora na internetu, udaljavajući se od modela iz Silikonske doline koji su izgrađeni kako bi se privukla pažnja zbog prihoda od oglasa.

Iako budućnost njene glavne teme ostaje bolno neizvesna, ipak postoji malo nade kada se zna da će u godinama koje dolaze, oni koji žele ispričati priče o Siriji imati ovu bogatu arhivu podataka i priča iz kojih će crpeti podatke.

Poslušajte (na engleskom) autorku i vođu Advox-a, Eleri Bidl koja o ovim pitanjima razgovara sa Džeki Zamuto iz WITNESS-a i profesorom društvene umetnosti Pol Farberom na podkastu Monument Lab [11].