- Global Voices na srpskom - https://sr.globalvoices.org -

#MojaSuknjaMojePravo: Žene na Madagaskaru se bore protiv seksizma i vladinog ponižavanja žrtava

Kategorije: Podsaharska Afrika, Madagaskar, Digitalni aktivizam, Građanski mediji, Prava, Protesti, Vlade, Žene i ravnopravnost među polovima
[1]

Slika sa TV5 Monde (zvanični TV kanal) tokom prenosa talasa protesta “Moja suknja moje pravo” na Madagaskaru

Manpihena ny finan-dratsin'ireo lehilahy tia setrasetra ny fitaty tsotra sy maontina entin'ny ankizivavy. koa adidin'ny ny ray aman-dreny ny manoro sy manitsy ny zanany hanalavitra ny fitaty maneho fihantsiana sy mampitanjaka

Pohlepne potrebe muškaraca da napadaju žene se smanjuju ako žene nose jednostavnu odeću koja nije provokativna. Zato je dužnost svakog roditelja da izvede svoje kćeri na pravi put i spreči ih da nose odeću koja ih otkriva i izlaže pogledu javnosti.

Ovo je poruka (kasnije izbrisana) koja je objavljena na Facebook stranici [2] Ministarstva obrazovanja 12. aprila 2019. godine, kada je vlada Madagaskara pozvala žene da ne nose odeću koja ih otkriva da bi izbegle seksualno zlostavljane.

Kao odgovor na to, mnoge žene iz Madagaskara razmenjuju slike na društvenim medijima na kojima nose suknje ili haljine, koristeći haštag #MaJupeMonDroit [3] (Moja Suknja Moje Pravo) kako bi izrazile svoje ogorčenje na ovaj seksistički zahtev koji u suštini sramoti žrtve umesto da sankcioniše agresivno ponašanje muškaraca. Racionalniji pristup prevenciji silovanja bio bi edukacija ljudi da ne napadaju žene. U nastavku se nalazi slika posta Ministarstva prosvete u Malagasiju na Facebooku pre nego što je uklonjena:

[3]

Slika posta Ministarstva prosvete na Facebooku 12. aprila, gde se od žena zahteva da izbegavaju nošenje odeće koja ih otkriva.

Talas protesta se uvek brzo proširi online na Madagaskaru. Pokret je na društvenim medijima započela NVO iz Malagasija Nifin’Akanga [4], koja se bori za dekriminalizaciju abortusa. Istog dana kada je Ministarstvo postavilo taj post, Nifin'Akanga je brzo reagovao na Facebooku, pozivajući malagašku online zajednicu [5] da učestvuje u online kampanji:

/// Jupe challenge/// 😉 PARTAGEZ !!
Prenez un selfie dans la tenue qui vous plaît: jupe, robe, etc. 👗
Mettez le
#majupemondroit [6]
Ma jupe, mon droit…
Sa braguette, son problème avec la loi.
Mon corps, mon droit
Mon utérus…pas ta décision !

/// Suknja izazov/// 😉 MOLIM PODELITE !!
Napravi selfi noseći odeću koju voliš suknja, haljina itd.👗
Dodaj
#majupemondroit [6]
Moja suknja, moje pravo…
Njegov rajsfešlus, njegov problem sa zakonom.
Moje telo, moje pravo
Moja materica…nije tvoja odluka!

Njima su se pridružili aktivisti u zemlji i članovi malgaške dijaspore. Mnogi aktivisti su koristili i međunarodno priznati haštag #StopKulturiSilovanja [7].

Urednik u glavnom gradu Madagaskara, Antananarivou, Soa Anina, na svom je blogu [8] navela 30 odgovora na 30 stereotipa o ovom pokretu. Evo nekoliko njih:

Non, les « besoins sexuels des individus malfaisants » ne diminueront pas de cette manière, et certainement pas, s’ils reçoivent un soutien ministériel qui déplace le problème en accusant la victime, plutôt que le coupable. Non, ce n’est pas aux filles de gérer le comportement des hommes et des garçons : c’est aux hommes d’apprendre à se comporter honorablement, en toutes circonstances, et aux parents d’élever leurs garçons pour en faire des hommes. (..)  La vérité, c’est qu’aucun habit ne vous protège. Ce n’est pas le vêtement : le pervers réalise le crime, non parce qu’il est attiré par « le plaisir sexuel », mais parce qu’il tire son plaisir du rapport de pouvoir, de contrôle et de domination, sans aucun lien avec  le vêtement jugé « trop sexy ». Le mot malgache « fanolanana » décrit le viol avec exactitude : tordre jusqu’à ce que la résistance s’étiole.

Ne, “seksualne potrebe predatora” neće biti kontrolisane na ovaj način, a pogotovo ne ako imaju koristi od podrške Ministarstva. Vlada samo izbegava ovo pitanje tako što pokazuje prstom na žrtvu umesto krivca. Ne, žene nisu odgovorne za ponašanje muškaraca i dečaka: muškarci moraju da nauče da se ponašaju dostojanstveno u svim okolnostima, a roditelji moraju da obrazuju svoje dečake da postanu muškarci. (…) Istina je da te nijedna odeća nikada neće zaštititi. Ne radi se o odeći: perverznjak čini zločin ne zbog libida, već zato što uživa u moći, kontroli i dominaciji, a sve to nije povezano sa odećom koja se nosi, čak i ako se smatra da je “previše seksi”. Malagaška reč “fanolanana” je tačan opis silovanja: savij dok ne oslabi otpor.

Talas protesta se nastavio i pojačan je u nacionalnim novinama i onlajn publikacijama. Nasolo Valiavo Andriamiahaja je urednik [9] u novinama l'Express de Madagascar. On povezuje sve vrste restriktivnih politika za odeći sa nazadovanjem prava žena [10].  Priseća se anegdote kralja Maroka tokom njegovog privremenog prisilnog progonstva na Madagaskaru:

En 1956, raconte l’écrivain marocain Tahar ben Jelloun, le roi du Maroc Mohammed V à son retour d’Antsirabe où l’administration coloniale française l’avait envoyé en exil, n’avait pas hésité à montrer ses filles sans voile. «Entre la fin des années cinquante et le début des années quatre-vingt, les Marocaines avaient dans leur majorité abandonné le port du voile. Elles portaient la djellaba et gardaient la tête non couverte. C’est avec la révolution iranienne et les discours démagogiques de Khomeyni que le voile a refait son apparition» («Maroc : voilés, dévoilées, les femmes sèment le trouble», taharbenjelloun.org)

Marokanski pisac Tahar ben Jelloun kaže da kralj Maroka Mohammed V nije oklevao da pokaže svoje kćeri bez šala, po povratku iz Antsirabea (pokrajine Madagaskara) 1956. godine, gde ga je prognala francuska kolonijalna uprava. “Između 50-ih i početkom 80-ih, većina marokanskih žena je prestala da nosi šal. Nosile su djelabu [11] i držale glavu nepokrivenom. Iranska revolucija i Homejevi demagoški govori vratili šal.”

Nakon ovog meteža, Ministarstvo obrazovanja se formalno izvinilo u saopštenju za medije [12], i tako zaustavilo oluju:

[12]

Službena izjava Ministarstva objavljena na Facebooku, u kojoj se objašnjava povlačenje akcije protiv seksualnog zlostavljanja.

Međutim, za brojne aktiviste i novinare poput Mbolatiana Raveloarimisa, iz Antananariva, borba nije gotova [13]:

Nombreux sont les commentaires qui, au lieu de soutenir l’indignation, cherchent encore à culpabiliser les femmes.  Le malheureux Ministère de l’éducation n’est qu’un élément déclencheur qui nous a fait découvrir une réalité toute autre. Dans la société Malgache, la violence faite aux femmes n’est que le bout d’un iceberg immense. L’administration toute entière n’est que la cristallisation d’un mutisme général.

Mnogi komentari su pokušavali da osramote žene umesto da podrže pokret. Ovaj tužni incident je samo katalizator koji nam je otvorio oči ka skrivenoj stvarnosti. U malgaškom društvu, nasilje nad ženama je samo vrh ogromnog ledenog brega. Cela administracija je samo potvrda nacionalne tišine o nasilju nad ženama.