[1]Slika venecuelanskog slikara EduarEduarda Sanabria. Koristi se uz dozvolu.
Kada se Huan Guaidó, predsednik Narodne skupštine koju vodi opzicije, pozvao na član 233. Ustava Venecuele da privremeno preuzme izvršnu vlast [2], započelo je novo poglavlje venecuelskog političkog [3] sukoba.
Za one koji se zalažu za Nikolasa Madura, Guaido pokušava da izvrši državni udar uz pomoć Sjedinjenih Država. Za one protiv njega, on samo sledi sam Bolivarski ustav iz 1999., koji je sastavljen ubrzo nakon prve izborne pobede Huga Čaveza.
Pošto se veliki spor između ova dva gledišta odvija na društvenim medijima, postavljaju se teška pitanja: Ida li je Guiadova strategija u skladu sa zakonom? U čemu se razlkuje od dosadašnjih pokušaja opozicionog lidera koga podržavaju iz inostranstva da na nedemokratski način preuzme vlast u jednoj zemlji Latinske Amerike? Da li će to omogućiti mirnu promenu vlade u Venecueli? Da li će zaustaviti kršenja ljudskih prava, [4] slom demokratije, ekonomsku katastrofu [5]?
A možda je od svega toga najvažnije kakvu će ulogu stanovnici Venecuele imati u toj promeni?
Kao odgovor na ova pitanja, verovatno bismo trebali početi s uveliko osuđivanim [6] predsedničkim izborima 2018. godine, čiji su rezultati Maduri predali drug šestogodišnji mandat.
Izbori su prvotno bili zakazani za decembar 2018. godine, ali je odjednom naglo odlučeno da se održe šest meseci ranije [7], navodno zato što je Maduro hteo da iskoristi zamah nakon uspešnih — i takođe veoma kontraverznih — opštinskih izbora 2017. godine.
Novi raspored je naišao na prigovor nekih međunarodnih tela, uključujući Organizaciju američkih država [8] (OAS), Evropski parlament [9], i Lima grupu [10], koje su sve usvojile rezolucije koje su ga osudile.
Uoči izbora u martu, Interamerička komisija za ljudska prava, telo povezano s OAS-om, objavila je dokument [11] “koji je izrazio duboku zabrinutost zbog nedostatka minimalno potrebnih uslova za održavanje slobodnih, poštenih i pouzdanih izbora u Venezueli.”
U dokumentu se naglašava CNE-ovo (izborno veće Venezuele) isključivanje stranaka opozicije, na osnovu razloga, kako se navodi, “koji nije utvrđen zakonom”. Vladino opravdanje bilo je da je opozicija bojkotovala [12] prethodne izbore za gradonačelnika.
Dokument takođe naglašava da ranije održavanje izbora onemogućava učestvovanje novih birača i Venezuelanaca koji žive u inostranstvu.
Šta kaže član 233.
Član 233. propisuje [13] šta treba da se uradi ako predsednik umre, podnese ostavku, bude svrgnut odlukom Vrhovnog suda, proglašen nesposobnim od strane medicinskog tela kojeg je odredio Vrhovni sud, ili napusti to mesto. Ta poslednja odredba teoretski podupire Guaidoov zahtev [14] za predsedništvom: da je mesto ostalo “prazno” nakon nelegitimnih izbora 2018. godine, pa ga je Maduro, počevši od svoje inauguracije 10. januara, “uzurpirao [15]“. U ovom slučaju predsednik Narodne skupštine mora privremeno da stupi na dužnost i da raspiše nove izbore.
Istraživač Džordž Sisarelo-Maher kaže [16] da je Guaidoov potez nelegalan pokušaj preuzimanja vlasti:
Nazovite to kako želite: pokušaj promene režima, puč, “mekani” udar — vojska ga nije podržala – samo ga nemojte nazvati ustavnim. Strategija opozicije se temelji na članu 233. Ustava, koji daje Narodnoj skupštini pravo da proglasi da je predsednik “napustio” kancelariju. Naravno, Maduro nije učinio ništa slično, i samo Vrhovni sud može da reši dužnosti predsednika koji obavlja svoju funkciju.
Nasuprot tome, jedna učena osoba iz Venecuele Paula Vaskuez kaže da je “neodgovorno” nazvati Guaidov potez državnim udarom. U intervjuu francuskom izdanju l'Obs-a [17], Vaskuez je izjavila da je takvo korišćenje izraza “manipulisanje [javnim mišljenjem…].” Ona nastavlja i pita se kako se Guaidoov potez može smatrati državnim udarom kad nema upotrebe sile? Bez vojske?”
Mnoge pristalice Guaidoa su se uhvatili ukoštac s medijima kojii su opisali Guaidóov potez kao “samoproglašenje.” [18] Pišući za lokalnu web-stranicu Prodavinci [19], ustavni pravnik Hose Ignacio Hernandez je izjavio: “Kada je položio zakletvu 23. januara, potvrdio je da će se pridržavati dužnosti iz člana 233. Ustava: da će preuzeti mesto predsednika Republike jer nema izabranog predsednika u Venezueli.”
“Ovo nije sukob između levičara i desničara “
Kada su šefovi država iz SAD-a, EU i Latinske Amerike priznali Guaidoa [20] kao legitimnog vođu Venezuele, mnogi su se bojali da će njihova odluka nositi obeležja strane intervencije. Za ovu kampanju, Venecuela je trebala da nastupa u još jednom poglavlju u dugoj istoriji američkih državnih udara u regiji. [21]Međutim, mnogi drugi vide regionalnu potporu Guaidou kao suosećajni, internacionalni odgovor na režim koji je na mnogo načina naškodio svojim ljudima.
U otvorenom pismu objavljenom u medijima u Latinskoj Americi [22] i Evropi, 120 latinoameričkih i evropskih akademika izjavilo je da će akcije Narodne skupštine, zajedno s inostranim intervencijama, “produbiti krizu i pokrenuti oružani sukob.”. Tako bi Venecuela postala “plen stranih interesa, kao što se to dogodilo u drugim delovima sveta kao posledica imperijalističkih intervencija”.
Međutim, za venecuelanskog učenog čoveka koni živi u Francuskoj, Pedra Sančeza [23], s kojim sam razgovarala telefonom, nije moguće predvideti sukob u Venezueli u svetlu iskustava Kube [24] ili Čilea iz 20. veka [25]. On kaže: “Zamišljena situacija oko odnosa između Latinske Amerike i Sjedinjenih Država je toliko snažna pa je moguće da se zaboravi da u ovom konkretnom slučaju postoje i druge zemlje koje su uključene.”
Za Sancheza je pozicija Bele kuće o Venezueli u suprotnosti s njenom politikom doseljavanja, koju uglavnom predstavlja granični zid s Meksikom koji je predložio Tramp, ili vojni razmeštaj na južne američke granice da zaustavi tzv. “migrantski karavan” koji dolazi iz Srednje Amerike. “Zaista, tako se postupalo u šezdesetim i sedamdesetim godinama, ali to se sada ne događa. Mi mislimo da postoji velika razlika u Trampovoj [strategiji o Venezueli] i ostatku njegove spoljne politike”, kazao je.
Međutim, on kaže da takođe “prisustvujemo svojevrsnom pozorištu senki,” što znači da javnost zna malo od onoga šta se događa iza kulisa.
“Više nismo u 60-im i 70-im. Zašto se to događa danas, a ne pre? […] Zato što SAD sada mogu da urade nešto samo ako se slože susedne zemalje da se to uradi”, dodao je.
Ova kriza u Venecueli je duboko pogodila celu regiju, s oko 3 miliona Venecuelanaca [26] koji su napustili zemlju, što je uticalo, između ostalog, na zdravstvene uslove u ovoj regiji [27].
Venecuelanski politički analitičar Margarita Lopez Maya ponovila je Sančezovu izjavu u poruci koju je objavila na svom Facebook [28] profilu:
...desde hace ya al menos dos años dejó de ser un conflicto polarizado entre derecha e izquierda, donde ambos polos son responsables de las penurias y masivas violaciones a todos nuestros derechos humanos. […] Desafortunadamente, estos intelectuales críticos no pueden apreciar este cambio de paradigmas, ni el esfuerzo hecho por los partidos políticos opositores, porque su diagnóstico está demasiado condicionado por una ideología de izquierda todavía anclada en el siglo XX, donde se privilegia el antiimperialismo a la defensa de los derechos humanos.
…Ovo više nije polarizovani sukob levičara, desničara, a to nije već najmanje dve godine. [Ne možemo da kažemo] da su obe strane odgovorne za probleme i kršenja ljudskih prava kroz koje prolazimo […] Nažalost, ovi kritičari i intelektualci ne mogu da cene ovu promenu paradigme ili napore političkih stranaka iz opozicije, jer je njihova dijagnoza previše uslovljena levičarskom ideologijom ukorenjenom u 20. veku, gde je antiimperijalizam važniji od ljudskih prava.
Udružena venecuelanska internet stranica Hronike Karakasa je pokrenula kampanju #PitajVenecuelanca [29], preko koje podstiču Venecuelance da odgovore na analize koje prave strani dopisnici.
Cilj kampanje je da se porazgovara o fenomenu koji Venecuelanci na internetu nazivaju “ObičanVenecuelanac [30],” koji u nastavku definiše korisnik Twittera, Tomas Švarzer:
#VENEZUELASPLAINING [30] (ObičanVenecuelanac) je nova tendencija na društvenim medijima, gde ljudi koji nikada nisu živeli u Venezueli, i nemaju državljanstvo Venecuele, pokušavaju da objasne Venecuelancima šta se po njihovom mišljenju događa u Venezueli https://t.co/6qsRWmiXJX [31]
— Tomas Švarzer (@tomyschwarzer) 28. januar 2019. [32]