Poznata verzija logotipa Mosfilm-a, najuticajnijeg filmskog studija u bivšoj Sovjetskoj Saveznoj Socijalističkoj Republici (SSSR), gde su snimljena tri filma koja su dobila Oskara.
Iako je službena ideologija komunističkog Sovjetskog Saveza (1922-1992) ismijavala američku kapitalističku filmsku industriju, ipak je slala filmove na njihovo takmičenje Nagrade Akademije (takođe poznato kao ‘Oskar’) za najbolji film na stranom jeziku u periodu između 1963. i 1991. godine. Tri filma su i dobila tu nagradu.
2011. godine, Mosfilm [1], kompanija koja je posedovala najbogatiju produkciju u SSSR-u [2], a koja nastavlja da dominira u ovoj industriji i u nezavisnoj Rusiji, je otvorila ‘riznicu sovjetskih filmova’ [3] tako što je postavila kolekcije klasičnih filmova na YouTube koje svako može da pogleda besplatno. (Urednikova beleška: Neki od sadržaja koji su postavljeni na YouTube možda neće biti dostupni u svim zemljama zbog njihovih polisa.)
Iako su filmovi iz Mosfilm-ove arhive [4] na ruskom jeziku, većina tih filmova je objavljena s titlovima na engleskom, a tokom godina su nekima od njih dodati titlovi na drugim jezicima kao što su španski, turski ili srpski.
Među tim klasicima nalaze se i 24 sovjetska filma koja su učestvovala [5], na takmičenju za Oskar, uključujući i dosta nominovanih. Globalni Glasovi predstavljaju tri sovjetska filma koji su dobili Oskar, i u kojima možete da uživate (posebno se preporučuje za gledanje vikendom).
1968: Rat i mir Sergeja Bondarčuka
[6]Jedan od mnogih skeniranih plakata koji su oglašavali Rat i Mir u vreme objavljivanja u SAD-u, dostupni na IMDB [7]. Poštena upotreba.
Epsku ratnu dramu Rat i mir [8] (ruski: Война и мир) je napisao i režirao Sergej Bondarčuk [9], i ona prati nesreće kroz koje prolazi pet porodica tokom francuskog napada na Rusiju [10], i njegov uticaj na aristokratiju. U filmu, koji je objavljen u četiri dela tokom 1966. i 1967., su glumili vodeći sovjetski dramski glumci toga doba, uključujući i Bondarčuka kao glavnog muškog protagonistu.
Sve četiri dela Rat i mir-a koji su postavljeni na YouTube se mogu pregledavati u celosti:
- Deo I: Andrej Bolkonski [6]
- Deo II: Nataša Rostova [11]
- Deo III: Godina 1812 [12]
- Deo IV: Pjer Bezukhov [13]
Upozorenje: Gledanje ovog filma ne može da zameni čitanje klasičnog romana Lea Tolstoja iz 1869. godine, Rat i mir [14], koji je predstavljao obaveznu lektiru za studente [15] u mnogim zemljama. Pored istorijskog zapleta, ovaj važan rad svetske književnosti takođe pruža duge filozofske i psihološke rasprave kroz životne dileme s kojima se suočavaju nezaboravni likovi.
1976: Dersu Uzala Akira Kurosave
Dersu Uzala [16] (ruski: Дерсу Узала, japanski: デルス·ウザーラ) je sovjetsko-japanska koprodukcija iz 1975. koju je režirao legendarni japanski reditelj Akira Kurosava [17]. Osim Oskara, ovaj film je osvojio i mnoge druge međunarodne nagrade.
Film se zasniva na knjizi [18] iz 1923. godine, ruskog istraživača Vladimira Arsenjeva [19], u čast sećanja na svog lokalnog vodiča, Dersu Uzala [20] (1849–1908). Dok priča životnu priču nanainskog [21] lovca na krzna, Arsenjev beleži istraživanja širom Sikhote-Alin [22] regije na ruskom Dalekom istoku [23] početkom 20. veka, kao i promene u Sibiru kroz kolonizaciju i ekonomsku eksploataciju.
[24]Filmski plakati za film na ruskom i japanskom, putem Mosfilm [25] i Wikipedia [26]. Pošteno korišćenje slika.
#/media/File:Uzala1.jpg){kind=link}
Film je na YouTube-u dostupan u dva dela, s titlovima na engleskom, bugarskom, španskom i turskom:
- Dersu Uzala, Deo 1 [24]
- Dersu Uzala, Deo 2 [27]
1980: Moskva ne veruje suzama, Vladimir Menšov
[28]Američki poster za Moskva ne veruje suzama. Izvor: Wikipedia [29] (poštena upotreba).
Urbana drama Moskva ne veruje suzama [30] (na ruskom: Москва слезам не верит) vodi svoje gledaoce u savremenije doba, prikazujući život triju žena i njihovih porodica 1958. i 1979. godine. Autor je Valentin Černikh [31] a režiserVladimir Menshov [32], a film je napravio zvezdu od glavne glumice Vere Alentove [33], koju je ilustrovani magazin Sovjetski Ekran [34] 1980. proglasio za najbolju sovjetsku glumicu prema anketi koju je objavio.
- Moskva ne veruje suzama [28] (1980) s titlovima na engleskom
Prema ruskoj verziji časopisa Maxim [35], film je pridoneo ‘ugodnom trenutku’ u svetskoj istoriji, tokom popuštanja zategnutosti u Hladnom ratu [36]:
В 1985 году, перед посещением СССР, американский президент Рональд Рейган посмотрел «Москва слезам не верит» восемь раз, чтобы проникнуться русским духом. Говорят, что впечатление от фильма подвигло Рейгана удалить фразу «Россия — империя зла» из своего лексикона.
1985. godine, pre nego što je posetio SSSR, američki predsednik Ronald Regan [37] je odgledao film “Moskva ne veruje suzama” kako bi stekao uvid u rusku dušu [38]. Glasina kaže da je ovo iskustvo uticalo na Regana da ukloni izraz “zlo carstvo” [39] iz svog rečnika.
Prateća muzika u ovom filmu uključuje brojne popularne pesme, od meksičkog hita “Ljubi me neprestano” (španki: “Bésame mucho” [40]) do sovjetskog hita iz Drugog svetskog rata “Hajde da zapalimo” [41] (ruski: Давай закурим [42]).
Bonus: Prvi film koji su kandidovale SSSR-a je izgubio nominaciju, ali je stekao večnu pohvalu u svetu
Akademija filmske umetnosti i nauke započela je dodelu Oscara 1956., a SSSR je čekao sedam godina pre nego što je predložio svog prvog kandidata za nominaciju za najbolji film na stranom jeziku. Iako ga 1962. godine Akademija nije prihvatila kao kandidata, film Ivanovo detinjstvo [43] je postao legenda sam po sebi, pošto je osvojio pohvalu kritike i proslavio svog reditelja, tada debitanta Andreja Tarkovskog [44].
Ova ratna drama govori o 12-godišnjem dečaku, Ivanu Bondarevu i njegovim strašnim iskustvima na istočnom frontu [45] tokom Drugog svetskog rata. Kroz močvare i šume Belorusije, Ivan se neprekidno pridružuje sovjetskoj vojsci i partizanima u borbi protiv nacista, kako bi osvetio smrt svoje porodice i zatvorenike u kampu za istrebljenje Mali Trostenets [46]. Film se bazira na kratkoj priči “Ivan” [47] Vladimira Bogomilova.
- Ivanovo detinjstvo [48] (1962) s titlovima na holandskom, engleskom, francuskom, poljskom, portugalskom, srpskom, španskom i turskom jeziku
Ivanovo detinjstvo je objavljeno kao Moje ime je Ivan u SAD-u. Godine 1962. osvojio je nagradu Zlatni lav [49] na Venecijanskom filmskom festivalu [50] 1962, a hvalili su ga brojni intelektualci '60-ih godina prošlog veka, poput švedskog reditelja Ingmar Bergmana [51], koji je rekao da je njegovo “otkriće prvog Tarkovskog filma bilo poput čuda,” dok je francuski filozof Žan-Pol Sartr [52] posvetio ceo esej ovom film.
[48]Filmski plakati za Ivanovo detinjstvo na ruskom i engleskom jeziku Wikipedije [53] i Truo paradajz [54]. Poštena upotreba.
Ovaj tragični antiratni film takođe je bio vrlo popularan i poznat širom srednje i istočne Evrope, jedne od regija koja je pretrpela najgore zločine tokom Drugog svetskog rata. Postigao je komercijalni uspeh u bioskopima kada je objavljen '60-ih godina prošlog veka, a tokom sedećih dekada uživao je u drugom životu kroz brojna prikazivanja na televiziji.
Iako teme i pristupi ova četiri filma koji su predstavljeni variraju i po jačini i po tonu, oni i dalje privlače kritike i gledaoce. Na stranici za pregledanje filmova, Truo paradajz, Rat i Mir [55] i Ivanovo detinjstvo [54] imaju 100% pozitivan rezultat na ‘Paradajzmetru’, dok sva četiri filma imaju visoku ocenu publike, od 87% do 94%.
Ukoliko se spremate da ih gledate, pripremite se da provedete oko sedam sati na prvom, i više od šest sati za ostala tri.