Brodogradilište u Gdanjsku, odskočna daska za demokratske promene u tada komunističkoj Poljskoj 1980-ih. Fotografiju snimio 2016. godine Filip Stojanovski, CC BY.
Iako kulturne veze između zemalja koje su sačinjavale bivšu Jugoslaviju i Poljske nisu previše česte, postoji jedan oblik komunikacije koji predstavlja izuzetak. Tokom poslednje četiri decenije, rok muzika je napravila neobičan most koji približava ljude iz tih zemalja.
Ponovno objavljivanje muzike u online video formatu nam omogućava da zavirimo u ovakav razvoj.
Ovakva vrsta dijaloga je počela ranih 1980-ih, uz pesme koje su dolazile od Azre [1], multietničkog benda iz Zagreba, koja je direktno komentarisala političku situaciju koja se dešavala u Poljskoj u to vreme.
Njihove pesme “Poljska u mome srcu” [2] i “Proljeće je 13. u decembru” [3] se direktno odnose na početne uspehe pokreta Solidarnost [4], i pokušaje režima [5] da ga uguši. Jednostavan, ali moćan tekst na hrvatskom/srpskom [6] je od prve spomenute pesme napravio jednu od njihovih najpopularnijih melodija:
Gdanjsk osamdesete / kada je jesen rekla ne
Gdanjsk osamdesete / držali smo palčeve
rudari, studenti, brodogradilište / svi mi
Gdanjsk osamdesete / uzavrele tvornice
dva puta se ne šalju / tenkovi na radnike
nisu se usudili / pobjedili smo svi miPoljska u mome srcu…
Azra je bila jedan od ključnih bendova jugoslavenskog Novog talasa [7], koja je radila na pop i rock bazi tako što je kombinovala nove strane uticaje kao što su pank, ska i rege, s izvornim muzičkim elementima i u pesmama se bavila novim tamama — od urbanih egzistencionalnih problema do socijalnih problema i ponekad, političkom kritikom. Azra je bila deo dobro postavljene popularne muzičke scene [8], na kojoj se mogao naći pravi rok i nekoliko pod-žanrova.
Za razliku od drugih evropskih socijalističkih država, nesvrstana Jugoslavija nije bila deo istočnog bloka. U kulturnom smislu, to je značilo da je bila više otvorena prema Zapadu nego Istoku. Zbog jezičke barijere, njena muzička industrija je uglavnom bila usmerena na unutrašnju potrošnju, a ne na izvoz. Međutim, neki poljski muzičari su priznali rad svojih jugoslavenskih kolega tako što su napravili obrade njihovih pesama. Tokom godina, taj interes je procvetao u obliku tribute albuma pod nazivom “Yugoton” [9], koji je objavljen 2001. godine.
Ovaj projekt je doveo do formiranja supergrupe Yugopolis [10], čiji su članovi već bili uspešni kao solo izvođači ili kao članovi drugih grupa, i koji su objavili još dva albuma 2007. i 2012. godine, kao i nekoliko kompilacija.
Jedan od njihovih najpopularnijih pesama je “Ostatnia nocka” (“Sinoć”). Snimljena sa Maciej Maleńczukijem, predstavlja skoro direktno izvođenje “Verujem, ne verujem” beogradskog rok benda Bajaga i Instruktori [11]:
Reči ove pesme [12] se mogu tumačiti kao metafora za potrebu za političke promene da bi se osigurale veće slobode.
Gluvo je doba, svi su zaspali
osеćam strašan nedostatak buke
hocu da vrištim, a ne mogu sam
ljudi su danas osetljivi na zvukeJer je noć, noć, noć, noć
totalni je mrak
nista se više ne vidi u tami
ovo svetlo je usamljeni zrak
osecam ipak k'o da nismo sami
ti i jaVerujem / ne verujem
Ustani, nije vreme spavanja
dođi da čujes pobedničke trube
umij se vodom sa ovog izvora
napolju ljudi pevaju kroz zube
Izgleda da ova pesma odjekuje širom Srednje i Istočne Evrope — septembra 2016. godine, ruski bend The Peace Dukes je izdao verziju [13] na njihovom jeziku:
Još jedan hit Yugopolisa na YouTube-u je još jedan Azrin klasik — njihov prvi singl, “Balkan” [14] — koji je toliko popularan da su obožavaoci sami napravili kompletan prevod na engleski jezik [15].
Za razliku od samo-kritičnog jugoslovenskog originala, tekst [16] poljske verzije, “Sługi za szlugi” (“Sluge slugama”), komentariše trenutni rat koji Rusija vodi protiv Ukrajine i predavanju tendencijama autoriteta (“…hrabri ljudi koji se boje svoje vlade…”):
Azra je prestala da postoji nakon raspada Jugoslavije. Njen frontmen, Branimir “Johnny” Štulić [17], je otišao da živi u Holandiji, odbijajući da se vratiti u neku od ratom razorenih zemalja.