Da li vidite sve one jezike gore? Mi prevodimo članke Globalnih Glasova da bi svetski građanski mediji bili dostupni svima.

Višedecenijski ‘dijalog’ između jugoslovenskih i poljskih rokera

The Gdańsk shipyard, a springboard for democratic changes in then-Communist Poland of the 1980s. Photo by Filip Stojanovski, CC BY.

Brodogradilište u Gdanjsku, odskočna daska za demokratske promene u tada komunističkoj Poljskoj 1980-ih. Fotografiju snimio 2016. godine Filip Stojanovski, CC BY.

Iako kulturne veze između zemalja koje su sačinjavale bivšu Jugoslaviju i Poljske nisu previše česte, postoji jedan oblik komunikacije koji predstavlja izuzetak. Tokom poslednje četiri decenije, rok muzika je napravila neobičan most koji približava ljude iz tih zemalja.

Ponovno objavljivanje muzike u online video formatu nam omogućava da zavirimo u ovakav razvoj.

Ovakva vrsta dijaloga je počela ranih 1980-ih, uz pesme koje su dolazile od Azre, multietničkog benda iz Zagreba, koja je direktno komentarisala političku situaciju koja se dešavala u Poljskoj u to vreme.

Njihove pesme “Poljska u mome srcu” i “Proljeće je 13. u decembru” se direktno odnose na početne uspehe pokreta Solidarnost, i pokušaje režima da ga uguši. Jednostavan, ali moćan tekst na hrvatskom/srpskom je od prve spomenute pesme napravio jednu od njihovih najpopularnijih melodija:

Gdanjsk osamdesete / kada je jesen rekla ne
Gdanjsk osamdesete / držali smo palčeve
rudari, studenti, brodogradilište / svi mi
Gdanjsk osamdesete / uzavrele tvornice
dva puta se ne šalju / tenkovi na radnike
nisu se usudili / pobjedili smo svi mi

Poljska u mome srcu…

Azra je bila jedan od ključnih bendova jugoslavenskog Novog talasa, koja je radila na pop i rock bazi tako što je kombinovala nove strane uticaje kao što su pank, ska i rege, s izvornim muzičkim elementima i u pesmama se bavila novim tamama — od urbanih egzistencionalnih problema do socijalnih problema i ponekad, političkom kritikom. Azra je bila deo dobro postavljene popularne muzičke scene, na kojoj se mogao naći pravi rok i nekoliko pod-žanrova.

Za razliku od drugih evropskih socijalističkih država, nesvrstana Jugoslavija nije bila deo istočnog bloka. U kulturnom smislu, to je značilo da je bila više otvorena prema Zapadu nego Istoku. Zbog jezičke barijere, njena muzička industrija je uglavnom bila usmerena na unutrašnju potrošnju, a ne na izvoz. Međutim, neki poljski muzičari su priznali rad svojih jugoslavenskih kolega tako što su napravili obrade njihovih pesama. Tokom godina, taj interes je procvetao u obliku tribute albuma pod nazivom “Yugoton”, koji je objavljen 2001. godine.

Ovaj projekt je doveo do formiranja supergrupe Yugopolis, čiji su članovi već bili uspešni kao solo izvođači ili kao članovi drugih grupa, i koji su objavili još dva albuma 2007. i 2012. godine, kao i nekoliko kompilacija.

Jedan od njihovih najpopularnijih pesama je “Ostatnia nocka” (“Sinoć”). Snimljena sa Maciej Maleńczukijem, predstavlja skoro direktno izvođenje “Verujem, ne verujem” beogradskog rok benda Bajaga i Instruktori:

Reči ove pesme se mogu tumačiti kao metafora za potrebu za političke promene da bi se osigurale veće slobode.

Gluvo je doba, svi su zaspali
osеćam strašan nedostatak buke
hocu da vrištim, a ne mogu sam
ljudi su danas osetljivi na zvuke

Jer je noć, noć, noć, noć
totalni je mrak
nista se više ne vidi u tami
ovo svetlo je usamljeni zrak
osecam ipak k'o da nismo sami
ti i ja

Verujem / ne verujem

Ustani, nije vreme spavanja
dođi da čujes pobedničke trube
umij se vodom sa ovog izvora
napolju ljudi pevaju kroz zube

Izgleda da ova pesma odjekuje širom Srednje i Istočne Evrope — septembra 2016. godine, ruski bend The Peace Dukes je izdao verziju na njihovom jeziku:

Još jedan hit Yugopolisa na YouTube-u je još jedan Azrin klasik — njihov prvi singl, “Balkan” — koji je toliko popularan da su obožavaoci sami napravili kompletan prevod na engleski jezik.

Za razliku od samo-kritičnog jugoslovenskog originala, tekst poljske verzije, “Sługi za szlugi” (“Sluge slugama”), komentariše trenutni rat koji Rusija vodi protiv Ukrajine i predavanju tendencijama autoriteta (“…hrabri ljudi koji se boje svoje vlade…”):

Azra je prestala da postoji nakon raspada Jugoslavije. Njen frontmen, Branimir “Johnny” Štulić, je otišao da živi u Holandiji, odbijajući da se vratiti u neku od ratom razorenih zemalja.