Da li vidite sve one jezike gore? Mi prevodimo članke Globalnih Glasova da bi svetski građanski mediji bili dostupni svima.

Ceremonija pomirenja u Kolumbiji pokazuje kako mir stvaraju ljudi, a ne sporazumi

Colombia peace march

“…Idemo napred; kao ljudi, mi opraštamo onima koji su nam učinili mnogo zla […Ali] ne zaboravimo [ostale žrtve,] mi smo ovde zbog njih […] hajde da svi doprinesemo uspostavljanju mira, svi ćemo to uraditi, treba nam država koja je transparentna i oslobođenja korupcije.” Fotografija podeljena na Pixaby od strane korisnika JazzGo. Iz javnog domena.

Ovaj post je adaptirana verzija originalnog teksta koji je napisao Tom Pauer, pratilac FOR Peace Presence-a u Kolumbiji koji je bio prisutan na događaju. Odlomak je izmenjen uz dozvolu autora i organizacije koja je objavila originalni članak na svom vebsajtu.

Nekoliko dana pre nego što je narodni plebiscit izglasao odbijanje mirovnog sporazuma, dvojica najpoznatijih gerilskih vođa FARC-a (Kolumbijske Revolucionarne Oružane Snage), Ivan Markez i Pastor Alape došli su u najseverniji deo države, zaliv Uraba, kako bi bili deo javne ceremonije priznanja i opraštanja, kao što je i Asocijacija žrtava opštine Apartado i zahtevala tokom pregovora.

Masa se podigla na noge, izdižući se da gledaju Markeza i Alapea dok su išli prema bini. Ceremoniji je prisustvovalo više od 500 ljudi. Rođaci 35 žrtava masakra u La Činiti sedeli su u prvom redu u istovetnim majicama na kojima je pisalo “Sí perdonamos” (Opraštamo), nervozno iščekujući šta Ivan Markez ima da kaže:

Kao organizacija, kao zajednica, prepoznajemo mnogo dobrih ljudi koji nisu imali mogućnost da ostvare svoje snove […] Smrti u La Činiti su i naše smrti […] Želimo da ponovo stvorimo vezu. Mir je u srcu; napravićemo budućnost koja ima nadu. Borićemo se za prava, promenu, i preobražaj.”

La Činita, danas poznata kao Barrio Obrero (Radničko naselje), sa populacijom od oko 35.000 ljudi je naselje radničke klase u Apartadu. U ranim 1990-im, radnici sa obližnjih plantaža banana počeli su da naseljavaju zemlju u blizini bivših gerilskih boraca iz nedavno demobilisane EPL (Narodna Oslobodilačka Vojska) koji su tražili način da se reintegrišu u civilno društvo. La Činita im je pružala tu mogućnost.

Kao deo EPL-ovog povratka legalnim političkim procesima, stvorili su Esperanza, Paz, y Libertad (Nada, Mir i Sloboda) – političku partiju koja je polako počela da stvara veze sa lokalnim političkim i poslovnim strukturama u Apartadu – veze koje su neizbežno bile u suprotnosti sa FARC-ovim političkim pokretom Union Patriótica (Patriotska Unija). Iako su se obe partije ideološki identifikovale kao levičarske, stvarnost teritorijalne kontrole, političke moći i ekonomske koristi dovele su do toga da se krajevi obe partije međusobno isključuju. Toksična mešavina izvršnih direktora kompanija banana, političara, i crkvenih sektora, sa različitim idejama i modelima za ekonomski razvoj, doveli su ne do mirne političke borbe već do pada u bezočni ciklus nasilja.

Uprkos podizanju političkih tenzija u regionu, naselje La Činita je raslo. 23. januara 1994.godine, stanovnici su se okupili na lokalnom događaju kao bi prikupili novac za okolne škole. Tokom proslave, naoružani muškarci su neočekivano upali sa vojnim oružjem i otvorili vatru. Usred pucnjave, neko je povikao: “Ne ubijajte žene i decu, samo muškarce!”

Dok je FARC tvrdio da je ova grupa bila puna demobilizovanih EPL-ovaca, od 35-oro ubijenih, samo su dvoje bili demobilizovani gerilci. Ustvari, većina su bili radnici na plantažama banana koji su pripadali srednjoj klasi, kao i tri maloletnika, starija osoba i jedna žena. Nesrećna stvarnost kolumbijskog konflikta je ta da oni koji najviše pate najčešće imaju malo veze sa onim zbog čega se borbe i vode.

Septembarska ceremonija je bila prvi put da je FARC javno priznao svoju odgovornost u masakru, iako su dve decenije poricali povezanost. No ipak, simbolična priroda ovog događaja je samo početak. Tokom ceremonije su u kratkim crtama spomenute četiri tačke za koje se očekuje da ih Vlada ispuni kao deo državne odgovornosti i reparacija: stvaranje Univerziteta Mira, kuće-muzeja u čast žrtvama, društveni centar zajednice, i stambeni prostor za žrtve. To je izjavila liderka zajednice dok je izlagala ove tačke tokom svog posredovanja.

Želimo mir i stvorićemo ga. Kladimo se na uspostavljanje mira.

Uspomene na nasilje i gubitak

 

Ostale žrtve su takođe imale prilike da se javno obrate povodom masakra, kao na primer član zajednice koji je izgubio oca:

Morali smo da pomognemo majci samo da preživi, bili smo potpuno sami […] I tek tako, nije više bilo vremena za igru, morali smo da radimo, morali smo da odrastemo. Nije bilo lako oprostiti se od njegovog glasa, osmeha, prisustva…

Druga žrtva koja je izgubila supruga govorila je o poteškoćama sa kojim se susrela dok se borila da stvori život za sovju decu, kako su ostale žene koje su ostale bez muža podržavale i pomagale jedna drugoj, i takože podsetila sve na broj žrtava u Urabi i širom Kolumbije.

…Idemo napred; kao ljudi, mi opraštamo onima koji su nam načinili mnogo zla […Ali] ne zaboravimo ostale žrtve, mi smo ovde zbog njih […] hajde da svi doprinesemo uspostavljanju mira, svi ćemo to uraditi, treba nam država koja je transparentna i oslobodjena korupcije.

Pored sećanja na ljubavi i gubitke, žrtve su naglasile i društvena zla koja im i dalje zadaju bol,  […] Nalazimo se ovde sa konfliktom i državnim napuštanjem koje je dozvolio da se ovaj masakr dogodi” rekla je žrtva koja je izgubila brata. Prisećajući se slučaja u kom je Američka Federalna Vlada novčano kaznila kompaniju voća “Čikita” (bivšu Junajted Frut Kompani) sa 25 miliona američkih dolara zbog povezanosti sa paravojnim grupama, on tvrdi, “Mora da se napravi plan da se taj novac podeli svim žrtvama, ne samo žrtvama La Činite, već svima.”

Kolumbijski Visoki komesar za Mir, Serhio Hamariljo, priznao je FARC-ovo prihvatanje odgovornosti i prepoznao mane Države. Primetio je državno odustajanje od La Činite, istorijske veze između države i paravojnih, ilegalnih naoružanih grupa desničara odgovornih za gnusan čin nasilja i sakaćenja i prepoznao genocid tvrdeći: “Nadamo se da je ovo signal da su Vlada i FARC ozbiljni oko pomirenja.”

Za sektore kolumbijskog društva koji se nadaju hitnoj demobilizaciji oružanih grupa i za uspostavljanje mira, odbijanje mirovnog sporazuma pokazuje duboke složenosti konflikta unutar kolumbijskog društva i ukazuje na mnoge promene koje moraju da se dogode kako bi se uspostavio konkretan i trajan mir.

Započnite razgovor

Molimo Vas da se Prijavite se »

Pravila korišćenja

  • Svi komentari se pregledaju. Pošaljite komentar samo jednom jer bi u suprotnom mogao biti prepoznat kao spam.
  • Molimo Vas da se prema drugima odnosite sa poštovanjem. Komentari koji sadrže govor mržnje, nepristojne izreke i lične uvrede neće biti objavljeni.