Dar es Salaam, Tanzanija — Tanzanija, Pre dve godine, doleteo sam sa istočne obale Afrike i sleteo u Feniks, Arizona, da iskoristim stipendiju za novinarstvo na državnom univerzitetu u Arizoni, u školi novinarstva Volter Kronkajt. Od 2012. godine sam posećivao SAD najmanje jednom godišnje, a ovo je trebalo da bude prvi put da tamo ostajem da živim neko vreme. I to je bio uzbudljiv trenutak za mene.

Moja ljubav za Ameriku je duboka. Kao i mnogi pripadnici moje generacije, odrastao sam gledajući američke filmove, plesao uz njihovu muziku, čitao njihove pisce i igrao njihove sportove. U stvari, ta zemlja je imala tako veliki uticaj na mene da sam postao novinar u velikoj meri zbog jednog američkog filma. Kao 14-godišnjak, video sam odličnog Denzela Vošingtona u ulozi Grej Grantama u filmu “Dosije Pelikan“, neustrašivog reportera, koji, uz pomoć studentkinje prava – Džuije Roberts otkriva krvavu zaveru naftnog magnata da u Vrhovni sud SAD ubaci sudije koje poznaje i koji služe njegovim interesima. Navukao sam se. Da parafraziram Čoveka Metode, “Osetio sam kao da je to istina, zaboravi sve ostalo, to je ono što bih želeo da radim u životu.”

I ta godina koju sam proveo u Arizoni je samo potvrdila moje divljenje prema SAD-u. Govorio bih ljudima, “Amerika je jedina zemlja u kojoj sam ikada živeo u kojoj je raznovrsnosti tako dobrodošla da možeš biti tačno ono ko si i lako pronaći prihvatanje u zajednici istomišljenika.” Čak sam napisao i ljubavno pismo, izražavajući moje lirske mogućnosti o njenoj veličini.

Onda se dogodio Donald Tramp.

Mnogo toga je napisano o njegovoj ksenofobiji i rasizmu. Za mene, najneobičniji aspekt njegovog uspona je to kako on lako nosi svoju zadrtost. On ne zviždi kao pas, da pozajmimo izokretnutu frazu. Jasno je da on koristi pravu ljudsku zviždaljku, kao što je rekao bivši kolega i otvoreno izjavljuje svoj prezir prema muslimanima, Latinosima, Afro-Amerikancima i ženama.

I pored toga, ljudi su reagovali na njegove poruke, i glasali za njega u gomilama. Sakupio je 13 miliona glasova da pobedi na izboru za republikanskog kandidata, a to predstavlja najveći broj glasova ikada sakupljen od strane stranačkog kandidata.

Bio sam zapanjen. Ko su ti Amerikanci koji podržavaju ovog ekstremistu, pitao sam se?

Nisam mogao da povežem Trampa i njegove birače sa ljudima koje sam upoznao dok sam boravio u Feniksu. Kao ni moj profesor, dr Bil Silkok, direktor programa žurnalistike koji je domaćin ljudima iz celog sveta, i duboko duhovan čovek, sa kojim sam razgovarao o islamu i njegovoj istoriji.

Trampov pogled na svet se ne slaže ni sa onim koji ima Peter Bhatia, koji radi kao urednik u Cincinnati Inquirer. Bhatia i ja smo se povezali preko zajedničke ljubavi prema lopti i proveli sate gledajući utakmice Feniks Sansa.

Trampova netolerancija je takođe u suprotnosti sa velikodušnošću koju sam doživeo dok sam provodio vreme sa Sendi Bahr — velikog zagovornika za životnu sredinu — i njenim suprugom Dejvom, koji su bili moja porodica domaćin, i koji su se prema meni odnosili kao prema svom sinu. To nije bilo ni nalik na zalaganje Kristi Kapesa, koji je strpljivo, i uvek ljubazno, pomagao meni i mojim kolegama da se lakše prilagodimo životu u Americi. Zatim, tu je Endrju Lekei, Ketrin MekManus i Reta Hil, moji mentori, čiji su mudri saveti pomogli da moja karijera napreduje.

Ovi ljudi i vrednosti koje oni poseduju su produbili moju ljubav prema Americi.

Dakle, čak i dok je Tramp jurio da nađe put ka republikanskoj nominaciji, oni su mi pružili kontrast njegovoj uskoj viziji Amerike.

Ispostavilo se da su bili izuzetak a ne pravilo.

8. novembra 2016. godine, više od 50 miliona Amerikanaca, uglavnom belaca, predalo je predsedavanje čoveku, uprkos – ili možda zbog – njegovog prezira prema ne-belacima.

Bilo mi je teško da se suočim sa idejom da su ljudi glasali za Trampa ili zato što s njim dele rasizam i netrpeljivosti, ili zato što su bili spremni da previde te stvari.

Možda je nepravedno nazvati Trampove birače rasistima. Jedan moj prijatelj kaže da je takvo obeležavanje ljudi ono što je dovelo do ovog trenutka. Neozbiljno je i isključuje, i predlaže nesposobnost da se razumeju oni koji misle i deluju na drugačiji način. To poručuje ljudima da njihove brige i strahovi u vezi sa značajnim promenama koje se dešavaju u njihovim zajednicama nisu važne. Možda su ovi glasači, od kojih je većina bela, izabrali Tramp kao način da se opet uspostavi kontrola nad zemljom za koju možda veruju da ih napušta? Drugim rečima, da li je to bio njihov način da kažu da su oni još uvek bitni u ovoj novoj Americi?

Možda. Ipak, niko ne može da izbegne, kako je rekao Dejvid Remnik, surovost odluke da se uzdigne čovek koji pokazuje prezir prema onima koji ne izgledaju kao on.

Ovo “nevino ruganje”, kako ga je nazvao veliki Van Džons, je uništilo onu stvar koja čini Ameriku velikom.

Emocionalni Van Džons: Kako da ovo objasnim svojoj deci

Milioni širom sveta gaje američki ideal — da li je on mit ili realnost, u svakom slučaju je moćna ideja  — da bez obzira na vašu veroispovest ili pozadinu, Amerika će vam pružiti dobrodošlicu. Ovo je ipak zemlja koja je, dva puta, izabrala kao svog predsednika sina jednog Kenijca, čija priča, kako je on rekao, nije moguća nigde drugo u svetu. Međutim, izborom Donalda Trampa, ogroman broj belih Amerikanaca napušta to obećanje i govori svetu: jebeš različitosti, verske slobode i čitav pojam pluralizma. U Americi posle 11 septembra, beli čovek se vratio na vlast, oni poručuju.

U svemu tome, ja sam razmišljao o Khizr Kanu, ocu jednog vojnika koji je umro u Iraku, i o onome što je rekao uoči izbora. Na mitingu podrške za Hilari Klinton, g. Kan se uključio u dijalog sa masom.

“Donalde Trampe, da li za mog sina, kapetana Humaiun Kana ima mesta u tvojoj Americi?” g. Kan je upitao.

Publika je glasno odgovorila, “Ne!”

“Da li ima mesta za muslimane u vašoj Americi?”

“Ne!”, publika zaurla.

“Da li ima mesta za Latinoamerikance u vašoj Americi?”

“Ne!”, oni odgovaraju.

“Da li ima mesta za Afro-Amerikance u vašoj Americi?”

“Ne!”, oni odgovaraju, sve glasnije.

“Da li u vašoj Americi ima mesta za nekoga ko nije kao vi ?”

Dobio je jednoglasan i glasan odgovor, “Ne!”

G. Kan je zaključio rekavši, “Na sreću, g. Tramp, ovo nije vaša Amerika.” 36 sati kasnije, g. Kan je primio upozorenje. Zemlja za koju je njegov sin dao svoj život mu je poslala poruku. Ovo je sada Trampova zemlja, navodi se u poruci. A ljudi koji izgledaju kao gospodin Kan ne mogu više imati svoje mesto u ovoj novoj Americi.

A to mi slama srce.

Omar Mohamed trenutno radi kao ICFJ-jev Vitez saradnik međunarodnog novinarstvo i Pravilnika za prednost Afrike u Tanzaniji, inicijativa građanske tehnologije i novinarstva podataka na nivou kontinenta. On se nalazi u Dar es Salaamu, glavnom ekonomskom sedištu Tanzanije. Pratite ga na Twitteru @shurufu.